Dokazano u nedostatku dokaza

Pljačkaši i pobunjenici, čuvari bogatih plantaža i prestupnici organizovali su u drugoj polovini 19. veka na Siciliji bande čiji članovi su poštovali strog kodeks časti. Uskoro se pojavljuje i jedna zagonetna forma udruženja – mafija. Silom uspeva da pokori čitavo ostrvo, pritiskom na posednike, korumpirane političare. I postaje prototip organizovanog kriminala. 


***

Ujutro 1. februara 1893. Emanuele Notarbartolo je izašao iz svoje kuće, zatvorio sigurnosna vrata i prošao kroz dvorište osigurano visokim zidom. Poneo je oružje sa sobom. Notarbartolo nikada nije putovao bez oružja. 

Emanuele Notarbartolo, marćeze od San Đovanija bio je jedan snažni 60- godišnjak. Gospodin sa proređenom kosom i budnim, oštroumnim pogledom. Poreklom iz plemićke porodice, bio je gradonačelnik Palerma a zatim generalni direktor banke Sicilije i važio je za idealistu koji veruje u poštene poslove i naporni, vredni rad. 

Upravo zato je i morao da se povuče sa mesta direktora sicilijanske banke jer je tamo morao da se bori protiv​ protekcije i prevare. U međuvremenu, govorkalo se da će se on ipak vratiti na mesto koje je morao da napusti. Možda je zato i preduzeo ovaj put za Palermo. 

Ušao je u voz za Palermo, u prazni odeljak prve klase. Odložio je pištolj u prostor iznad sedišta. Na stanici Termini Imerese kratko se probudio. Sa 13 minuta zakašnjenja čuo se signal za nastavak vožnje. U poslednjem momentu u voz su ušla dva muškarca u tamnim mantilima i okruglim šeširima na glavama.

Kad je voz ušao u tunel između Termini Imerese i Trabija, podrhtavanje vagona prigušilo je jedan drugi zvuk. 

Muškarci su imali bodeže u rukama. Marćeze je skočio sa sedišta u nameri da potraži pištolj. Napadači su već uspeli da mu zariju par uboda, nekoliko uboda je završilo rasporivši sedište. Četiri završna uboda u grudni koš i sve je bilo gotovo. Krv na prozorima i poprskana sedišta bila su jeziv prizor. Napadači se nisu na to obazirali već su vukli telo u nameri da ga izbace iz voza. Dovukli su leš do vrata u trenutku kada je voz prelazio jedan most. Izbacili su mrtvog Notarbartola napolje. Međutim, telo nije završilo u vodi već je ostalo na šinama. Tu je pronađen i identifikovan. 

Ljudi na ulicama Palerma su uplašeno šaputali. Mafija!

Glasovi o kriminalnoj organizaciji koja deluje na Siciliji čuli su se tokom čitavog tog veka. I bili su povezani sa jednom rečju koja na dijalektu Palerma znači: lep, sposoban, odvažan, samopouzdan. Ta reč je mafiozo. 

1863 je u jednoj popularnoj pozorišnoj predstavi upotrebljen termin: mafija. Pripadnicima mafije nazvana su dva muškarca, otpadnika od zakona. Dve godine kasnije, prefekt Palerma Filipo Ðalterio takođe koristi ovaj termin u jednom izveštaju. Jedna kriminalna organizacija čiji članovi čuvaju svoje identitete u tajnosti – to je mafija, pisao je Đalterio u tom izveštaju. Mafija – reč kao oznaka za snažan osećaj časti, snage i nezavisnosti. Reč koja je deo sicilijanskog mentaliteta na koji je arogantni italijanski sever sa nipodaštavanjem gledao.

Mafija i njena prva žrtva – Notarbartolo. Prva poznata žrtva – cadavere eccellente. 

Leopoldo Notarbartolo, sin ubijenog, angažovao je brojne advokate u istrazi očevog ubistva. Uložio je čitavo porodično bogatstvo da bi stigao do cilja a to je otkrivanje očevih ubica. 

U novembru 1899 stajao je Leopoldo N. pred oblasnim sudom u Milanu i saopštio svoju optužbu: Don Rafaele Palicolo je izdao nalog za ubistvo njegovog oca. 

Njegovo izlaganje potreslo je Italiju. Lokalno ubistvo pretvorilo se u nacionalni skandal. Mlada italijanska nacija imala je neprijatelja: organizovani kriminal u licu arhaičnog sicilijanskog mentaliteta.

Godinama su se ljudi povezivali da bi na nasilan način došli do bogatstva. Od piratskih grupa do organizacije za ktiminalne radnje. Ali nigde u Evropi seljaci nisu bili tako eksploatisani kao na Siciliji. 

Aristokrate su oformili miliciju, naoružane batinaše koji su ucenjivali i zastrašivali seljake ukoliko bi im ne bi platili na vreme.

Mafija nema godinu osnivanja, ni statut 😊 i gotovo je nevidljiva zahvaljujući nečemu što se zove omerta. Ova reč označava obavezu pripadnika mafije, to je zavet na ćutanje i čuvanje tajni i podataka. Član mafije ne sme da priča sa policijom niti od nje bilo kakvu pomoć da traži. Ako je nekom potrebna pomoć treba da je traži od nekog moćnog prijatelja – patrona. 

***

Oko 1850 Sicilija je izvozila godišnje 750000 sanduka limuna i pomorandži, 30 godina kasnije triput toliko. Ulaganja su bila značajna. 

1872 viđeni hirurg Dr Gaspare Galati preuzeo je upravljanje jednom ogromnom plantažom limuna na 15 minuta od Palerma. Čuvari plantaže koji su imali zadatak da spreče krađu i sami su krali skoro i do četvrtinu žetve. Galati je jednog otpustio i zaposlio novog. Nedugo zatim pucnjima u leđa usmrćen je novi čuvar. Galati je ponovo angažovao zamenu. Uskoro je počeo da dobija anonimna pisma. U pismima je stajalo da je napravio veliku grešku jer je otpustio prvog čuvara. Sugerisano mu je da razmisli inače će završiti kao drugi čuvar. 

Galati je odneo pisma u policiju. Tri nedelje kasnije uhapšen je prvi čuvar i nakon dva sata pušten budući da nije imao veze sa krađom. Galati je povezao delove slagalice. Njegov prvi čuvar plantaže morao je biti član neke bande koja ucenjuje vlasnike plantaža da zaposle samo prethodno odabrane čuvare i maklere. Koga oni odaberu za čuvara taj je čovek od časti, a koga ne odaberu taj je jadni špijun. 

Vlasnici plantaža su morali mirno da posmatraju kako im veliki deo žetve uvek biva ukraden.

Ucenjivači su imali svoje ljude svuda: među kočijašima, trgovcima, radnicima u lukama , svuda su imali organizovanu mrežu. 

Njihov šef capo bio je Antonino Điamona, predsednik jedne fondacije, jedan beskorisni seljački sin pun nepoverenja i sumnjičavosti. Sve što je radilo išlo je u prilog njegovom cilju: sve plantaže u okolini staviti pod kontrolu bande.

Gaspare Galati je sa porodicom morao da napusti Siciliju. Kasnije je shvatio da su svi čuvari njegove plantaže bili mafiozi samo iz rivalističkih ćelija. Omertà je pobedila. Ovaj put. 

Bilo je Sicilijanaca koji su želeli drugačije društvo bez ucena, pljački i ubistava. Društvo u kojem neće morati da se plaše. Čovek koji je zagovarao upravo ovakve ideale bio je Emanuele Notarbartolo, marćeze od San Đovanija. 

Baš u vreme kad je Gasparo Galati izgubio rat protiv mafije, Notarbartolo je kupio plantažu od 125 hektara. 

1873 kao gradonačelnik Palerma prisilio je jednog procenjivača useva da vrati pronevereni novac.

Ime tog prevaranta je bilo: Rafaele Palicolo.

Palicolo je bio iz niže plemićke porodice. Rano je postao kolaborator ili saradnik mafije. Ušavši u politiku biva izabran u rimski parlament. Don Palicolo je tzv. čovek iz naroda. Kad bi se našao u svojoj izbornoj jedinici u Palermu, primao je građane već od ranog jutra u svojoj palati Via Ruggero Settimo. Slušao je pažljivo i strpljivo. Onda bi izlazio napolje i posećivao sve kojima je bila potrebna neka pomoć: mafioze koji su se osećali ugroženo od policije, studente kojima su trebale da se ponište loše ocene, odbornicima su bile potrebne bolje pozicije itd. I za svakog pojedinca Don Rafaele je nalazio reč, i to nisu bila prazna obećanja. Palicolo je znao svakog čoveka u Palermu, magnate, odbornike, mafioze. 

Na Siciliju je tada stiglo dosta novca od strane vlade namenjenog za izgradnju ulica, mostova, bolnica, škola, za saniranje luka, i kao pomoć siromašnima i beskućnicima. Ovaj novac je morao biti raspodeljen tako da svaka lira obezbedi jedan izborni glas. Mafija ( kasnije nazvana  Cosa Nostra – Naša stvar ) kontrolisala je sav ovaj novac budući da je držala pod kontrolom parlamentarce. Zato se i pojavio termin “ u nedostatku dokaza “ kojim se označava posrtanje države pod jarmom mafije pipaka svuda upletenih.   

Između države i mafije postojala je siva zona u kojoj se teško naziralo gde se jedna završava a počinje druga. Državni službenici radili su za mafijaške šefove, gangsteri su im obezbeđivali mandate i obe strane delile su moć. 

Popodne kada bi se građani-molioci razišli, don Palicolo bi se usredsredio na izvore svoje moći. Tu je spadala Banka Sicilije čiji generalni direktor od sredine 1870-ih je bio Emanuele Notarbartolo.

Notarbartolo je bio vešt i uspešan. Sanirao je banku, i vratio poverenje u nju. 

1889 Notarbartolo je postavio ultimatum nadležnom ministru u Rimu: statuti banke mora da se reformišu, a direktorijum banke da se očisti od mafioza ili će on napustiti službu. Don Rafaele Palicolo je bio jedan od četvorice predsedavajućih Direktorijuma banke. Kad je vlada ušla u krizu, Notarbartolo je prepušten sam sebi. Palicolo je to iskoristio da se još više obogati, kreditnim prevarama i mutnim radnjama sa akcijama. Notarbartolo je saznao za to od lojalni članova Direktorijuma i zatražio istragu u ministarstvu privrede. Nekoloko nedelja kasnije njegovo beživotno telo je pronađeno na mostu, na šinama. Suđenje je započelo u Milanu pa se nastavilo u Bolonji. Optuženi Palicolo je govorio i govorio. O varvarstvu, intrigama, nepravdi kao i o poniženju čiji je cilj bio da on bude uništen! Nos je počeo da mu krvari ali on nije prestao da priča sve dok nije pao! Skoro 11 meseci trajao je proces, dokazni materijal nalazio se u 50 foldera, pozvanih 503 svedoka bilo je saslušano. 

Poslednjeg dana suđenja pričalo se da mafija sprema napad. Porota se povukla. Ljudi su se okupili na ulicama i čekali su da čuju presudu. Nakon pola sata su se vratili i saopštili senzacionalnu presudu: kriv. Ljudi su bili radosni kao i Notarbartolo mlađi. Ali ljudi u Palermu su bili uznemireni i iznenađeni. Palicolo je bio jedan od njih, i u interpretaciji Sicilijanaca njemu Italijani sa severa žele da nanesu zlo. Brzo je formiran savez za podršku Pro Sicilia. U njemu su se nalazili Palicolovi moćni prijatelji. 

Mafija se ušančila i postala juristički mobilna. Nakon pola godina videli su se razultati njihove “ pravne “ borbe: Kasacioni sud u Rimu preinačio je presudu. 23. jula 1904 don Rafaele Palicolo bio je slobodan čovek.

U “ nedostatku dokaza „. 

I pored 50 foldera dokaznog materijala, presuda je “ slavno “ poništena u nedostatku dokaza. Dokazano je da dokaza nema, bar ne dovoljno. 

Ko su ljudi sa Zombi sindromom?

Ljudi sa Kotard sindromom ili kako je popularnije da se kaže Zombi sindrom, ljudi koji ne postoje tj.ljudi koji za sebe misle da ne postoje, da nisu živi. Ljudi koji nemaju svest o sebi. Koliko znamo o ovom problemu? Kako se uopšte razvija osećaj i doživljaj sopstvenog „ja“? Kako nastaje „ja“ u glavi?
Stiven Lori je spasao puno ljudi ali pacijenta kao što je Džon Tejlor još nije imao. “ Stiven, možeš li brzo da dođeš, ovaj pacijent kaže za sebe da je mrtav. „, preko telefona je rekla Stivenova sekretarica.

Džon Tejlor je bio u pratnji medicinske sestre i čekao je pregled na neurološkom odeljenju Univerzitetske bolnice u Lutišu. Poreklom je iz Engleske. Imao je loše zube ali sem toga nije izgledao kao neobični pacijent. Mogao je da hoda i da priča, bio je u životu. Doktoru je odmah rekao : “ Ovde sam samo da bih vam dokazao da sam mrtav. “ Pre devet godina pokušao je samoubistvo, fenom u kadi. Nije uspeo ali od tog događaja on je ubeđen da je mrtav.

Prestao je da pere zube. Provodio je sate i sate na groblju, dok ga policija ne bi sprovela kući. Nije imao želju da puši, niti da jede. Braća su ga primoravala da uzima hranu. Lekari nisu znali šta sa njim da rade pa su ga poslali Stivenu Loriju, jednom od najpoznatijih istraživača ljudskog mozga i svesti u Evropi. U jesen 2009, stajali su oči u oči.

“ Vaše srce kuca, vi dišete“, rekao je Lori Tejloru,“ ne možete nikako biti mrtvi. „.“ Moj mozak je mrtav. „, rekao je Tejlor. “ My brain is dead, but my mind is alive. „, kratko je objasnio Tejlor. Moj mozak je mrtav ali moj um je živ. Tejlor se nije dao ubediti. On nije simulirao, nosio je svoju zombi sudbinu pod miškom, i bez straha. Lori ga je poslao na dalja ispitivanja, stručnjacima za stanja kome. Ljudi koji boluju od Zombi sindroma nisu laki pacijenti.

Jednog decembarskog dana, Lori je sedeo u svojoj ordinaciji i razmišljao o najbizarnijem pacijentu kojeg je ikada imao. Šta se događa u glavi pacijenta koji sebe doživljava mrtvim? To je zagonetka. Zagonetka onog što zovemo “ ja „. Kako ljudski mozak povezuje čitav taj haos od senzornih percepcija, sećanja, želja, emocija i signala tela u stabilnu svest o sebi, o svom sopstvu? Čovek se menja u toku odrastanja. Zaljubljuje se, sukobljava sa drugim ljudima, stari i uz sve to oseća sopstveni identitet. Bar bi trebalo da je tako. Od “ ja“ koje je bilo juče do “ ja “ koje je danas. “ Ja “ pripada jednom određenom telu, održava misli u određenom kursu i može da razmišlja o sebi.

“ Spoznaj samog sebe. „,  rekao je Sokrat. “ Mislim, dakle postojim. “ , rekao je svi znamo ko. Niče je rekao: “ Šta mi daje za pravo da pričam o jednom “ Ja “ kao uzročniku misli? “ Albert Kami je zaključio : “ Sebi ću ostati zauvek stranac.“ Možemo li spoznati sebe ako ne znamo ko smo ili čak (u)mislimo da smo mrtvi?

Mozak je nešto slično kao građevina koja se uvek gradi i dograđuje. Permanentni radovi na skeli. Saznanja će biti sačuvana u sećanju. Merna jedinica za sopstvo u međuvremenu postaje izuzetno robustna. Postoji li u mozgu neko jezgro za identitet preko kojeg doživljavamo “ ja“ i da je “ ja“ baš “ ja“? Ako zamislimo ljudsko telo kao ljusku školjke, neka mozak bude meso u toj školjci, a biser će biti “ Ja“ – jezgro.

Dr Stiven Lori ima u svojoj ordinaciji fotografije sa papom Jovanom Pavlom 2 i Dalaj Lakom sa kojima je pričao o životu, smrti, duši i sličnim stvarima. Za sebe kaže da je ateista i da veruje u nauku, istovremeno kaže da ljudi ne treba da budu arogantni jer niko ne može zaista da razume kako funkcioniše svest, priznaje on.

Kako doživljava svet oko sebe onaj koji u sopstvenu egzistenciju sumnja? Pre 400 godina Rene Dekart je razmišljao o tome. “ Ne“ , napisao je Dekart, “ demon može da se trudi da me prevari koliko želi ali nikad me neće ubediti da ne postojim sve dok mislim da (je)sam. “ Mislim, dakle postojim.

Ali pacijent Džon Tejlor je mogao da misli i svoje misli da pretače u reči ali je verovao da ne postoji. Šta bi Dekart na to rekao? Mislim, ali ne postojim? Ljudi koji su oboleli od Zombi sindroma ne kažu više za sebe „ja“ nego “ on “ ili “ ono „.

***

Naučnici proteklih vekova su se trudili da razreše zagonetku Ja – sopstva. Današnja nauka ide jednim drugim putem. Ljudi studiraju i uče o bolestima poremećaja svesti tzv. Ja – poremećajima. Kroz ova znanja savremeni lekari se trude da dokuče šta u normalnim okolnostima znači biti neko i imati svest da si neko i da postojiš. 

Tu imamo i poremećaj višestruke ličnosti. Jedan čovek doživljava sebe kao više osoba. Postoji li onda više Ja – jezgra u mozgu? Ko oboli od bilo kog poremećaja svesnosti taj doživljava svoje ruke ili noge kao nešto strano. Najekstremniji poremećaj svesnosti je ipak kada oboleli ima čvrsto uverenje da više nije živ, dakle Kotardov sindrom.

Francuski lekar Žil Kotard izvestio je prvi put 1880-e o jednoj pacijentkinji koja je za sebe mislila da je mrtva a ujedno i besmrtna. 43-godišnja žena smatrala je da nema mozak, ni nerve, ni unutrašnje organe i da se sastoji samo od kože i kostiju. Smatrala je da ne treba ni da jede jer je besmrtna. Pokušala je mnogo puta da se ubije i sve pokušaje je preživela. Kotard je njenu bolest nazvao delirijum negacije, nihilističko ludilo. Posle njegove smrti lekari su ovo oboljenje označili po njegovom prezimenu – Kotardov sindrom.

Ova bolest je retka ali tragična. Psiholozi, filozofi, psihijatri i neurolozi su i pored toga ovom bolešću fascinirani. Uprkos razumu koji poseduje racionalne argumente, oboleli apsurdno zaključuje : “ Ja ne postojim, ja nisam živ „. Često ovi oboleli pate istovremeno i od depresije. Oboleti mogu i ljudi koji su uvek bili psihički zdravi na primer nakon jedne rutinske operacije ljudi mogu oboleti sasvim iznenada od ovog sindroma.

Italijanski doktori su pre dve godine jednoj 38-godišnjoj ženi odstranili dobroćudni tumor iz dojke. Nekoliko nedelja nakon operacije ta žena je umislila da je tumor bio maligni. Psihijatrima je govorila i žalila im se: “ Nemam više srce, a ni pluća, odstranili su mi ih na operaciji. Svi moji unutrašnji organi su se pretvorili u kamen. Ja ne postojim više kao osoba. Mrtva sam jer sam izgubila sve unutrašnje organe. Narkoza me je ubila. Ja sam sada zombi koji živi u velikom prokletstvu. Ne mogu ni da se ubijem, kako da se ubije neko ko je već mrtav. 

Filozof Tomas Mecinger sa Univerziteta u Majncu postavio je teoriju koja treba da objasni mnoge nepoznanice o Kotardovom sindromu. Prema toj teoriji mozak neprestano generiše jednu mentalnu sliku stvarnosti, takoreći on stvara simulaciju stvarnog sveta u našem duhu. Istovremeno mozak stvara i jednu unutrašnju sliku o samom sebi. Ja – model. “ Ova slika ne obuhvata samo naše telo i naša mentalna stanja „, kaže Mecinger, “ već i našu vezu sa prošlošću i sa budućnošću. “ Sopstvo je centar simulacije. “ Osećaj postojanja je samo deo te simulacije. “ , ubeđen je Mecinger. Kod Kotardovog sindroma, zaključuje filozof iz Majnca, “ nedostaju delovi modela o sopstvu, doživljaj telesnosti i emocionalnosti. “ Ipak, jedan Kotard pacijent i dalje može važiti za racionalnog subjekta jer on “ preduzima jedini mogući prekid i dramatičnu smenu sopstvenog ja modela „. Ja ne osećam više ni radost ni žalost, ni emocije, ni želje, ne osećam više ni svoje telo, dakle mora biti da sam potpuno mrtav. Kaže Mecinger : “ Kotard pacijent je sam sebi daleko.

Lekari su načinili veliki korak pokušavajući da izleče “ mrtvog “ Džona Tejlora. Prvo je ležao u jednom pozitron tomografu. Taj uređaj je dokumentovao metabolizam svakog pojedinačnog regiona u mozgu. Rezultat nije bio nikakva senzacija. Tejlorov mozak nije imao oštećenja niti krvarenja kao kod pacijenata koji su doživeli šlog. Ali aktivnost mozga je bila niža nego što je normalno ili za ljude uobičajeno. Tako niska kao prilikom spavanja. Samo u komi je aktivnost mozga više reducirana.

Stiven Lori je zagovornik teorije o postojanju sve mreže u ljudskom mozgu. Jedna je zadužena za introspekciju, druga za percepciju stvarnosti, sopstvenog tela i sl. Kod obolelog Tejlora sinapse za signale za introspekciju su prigušene. Ni desetina normalne aktivnosti nije postojala. Skoro kao u komi.

***

Stiven Lori ima novog pacijenta. Mladić je u komi. Oči su mu otvorene. “ Dobro jutro, Paskal!“, pozdravlja ga veoma glasno. Mladić pomera glavu, energičnije diše, izgleda kao da bulji u doktora. “ Zatvori oči“ ,viče doktor. “ Paskal, zatvori oči! „, uporno će Lori, “ Pokušaj! „, doktor  je sada i preglasan. Paskal deluje blago uznemireno. U sobi su i njegovi roditelji. Čuje li on doktora? Razume li šta doktor govori? Može li ga videti? O čemu razmišlja? Njegove reakcije mogu biti na jake tonove, glasove. To ne znači da je svjestan, ako je pomerio prst to još uvek nije svest. 

“ Kaži nam kako se zoveš? „, zove ga Lori. Paskalove usne se ne pomeraju. Lori je pljesnuo rukama pored Paskalovog lica.  Ovaj nije ni trepnuo. Samo se čuje škripanje Paskalovih zuba. Doktor je pomazio pacijenta po ramenu i otišao. Jednom je Paskal pomerio ruku, i Lori mu je to uračunao u minimum svesnosti. Da li postoji nada da će se mladić probuditi ili će i dalje ležati i biti kao biljka, lekari ne mogu da kažu.

Ima li Paskal jedno telesno- ja bez autobigrafskog-ja? Ja bez telesnog-ja? Ima li Džon Tejlor jedno autobiografsko-ja bez telesnog-ja? Koma pacijent i Kotard-sindrom pacijent. Šta možemo od njih naučiti? Možda da sopstvo može značiti mnogo toga ali nije podrazumevajuće. Možda su svesnosti, sopstvo i osećaj za sopstveno ja samo trik mozga, genijalni trik, šaputanja senzornog stimulusa i misli u nastojanju da prepoznaju subjekat.

***

Italijanska pacijentkinji kojoj je odstranjen tumor ponovo je zdrava! Lekari su joj prepisali lekove koji se koriste i u lečenju šizofrenije i depresije. U roku od sedam nedelja njeno ludilo je iščezlo! I Džon Tejlor je pobedio Kotardov sindrom, naravno uz pomoć lekova. Za časopis New Scientis je rekao: “ Ne mogu da kažem da sam ponovo normalan ali osećam se mnogo bolje i u stanju sam mnogo više da uradim nego ranije. Nisam užasnut smrću. Svi ćemo umreti. Radujem se što sam sada živ. „

***

Jedan novinar je razgovarao sa psihijatrom koji je pregledao Tejlora. U jednom trenutku, taj novinar je govorio o “ nama normalnim ljudima “ koji se razlikuju od Tejlora jer nemaju Kotardov sindrom.  Psihijatar ga je pitao : “ Otkud znate da ste normalni?“ 😁😀
Slike: Rene Magrit

Džon Tejlor je izmišljeno ime, pacijent se zove drugačije.


Aktuelni diktatori – psiho check 

Jesu li Tramp, Putin, Erdogan & Co. opasni narcisi? U ovom blogu pokušaću da predstavim psihološke profile aktuelnih diktatora uz kratak psiho check na kraju. 


***

Menhetn 1989: Mogul prodaje nekretnina Donald Tramp kupio je u “ New York Times “ – u i ostalim novinama oglase preko cele strane ( ovo zvuči poznato ) u svrhu zahteva za ponovnim uspostavljanjem smrtne kazne u državi Njujork. Njegov motiv: četiri Afroamerikanca i jedan Latinos, tzv. “ Petorica iz Central parka “ silovali su jednu džogerku na zelenoj površini prostranog parka. 13 godina kasnije pravi počinioci su priznali ovo nedelo. Država Njujork je petorici nevinih isplatila 40 miliona dolara odštete zbog dugog boravka u zatvoru. Samo jedan čovek je imao nešto protiv ovog: Tramp. Kupio je objave u novinama i naglasio da oslobođeni ljudi svakako “ nisu anđeli „.

2017 – e, on sedi u Beloj kući.

U današnje vreme nije neobično da mnogi šefovi država pokazuju brojne psihičke smetnje. Da li je utisak koji imamo ispravan ili nije, pitali su novinari jednom prilikom psihijatra Borwina Bandelowa, direktora klinike za psihijatriju medicinskog Univerziteta u Goetingenu. On je rekao da nije baš reč o istinskim psihičkim problemima već o narcisoidnim ličnostima među političarima, u velikim zemljama: Rusiji i SAD – u. Ovakvi tokovi me brinu, rekao je Bandelow.

Da li je narcisoidnost bezopasna? Teško pitanje. Postoje dva različita oblika. Prvi oblik su narcisi dobrog srca kao što je Robi Vilijams, svi ga vole, i on voli sebe. Druga grupa su zlonamerni narcisi kao Staljin ili Bin Laden. Bin Laden je sa milionima koje je nasledio od svog oca učinio jezive stvari. Želeo je da ostane zapamćen u istoriji. Da li se od narcisoidnosti može razviti antisocijalni poremećaj ličnosti i paranoidni poremećaj, pitanje je na koje nema jedinstvenog odgovora.

Prema analizama psihijatra Bandelowa, Tramp pokazuje znake onog zlobnog narcizma. On laže u ime laži. On govori neistine čak i kada je za njega bolje da kaže istinu jer on u tome vidi korist. On želi svakom da pokaže da je neprikosnoven i da mu niko ništa ne može.

Silvio Berlusconi je radio nešto slično. Žene su želele da budu u njegovoj blizini, a muškarci da učestvuju u njegovim “ Bunga-Bunga “ zabavama. Tramp takođe zaslepljuje ljude svojim milijardama. Uz to, manipuliše medijima. Njegov mačizam i retorika koja se može sažeti u 5 reči: “ I do what I say! “ ne ostavljaju utisak samo na stanovnike šumskih predela tzv. “ Hillbillys „, i na siromašne bele zemljoradnike “ Rednecks“ – e, već i na Latinose i Afroamerikance. Pritom, niko od njih ne primećuje da su žrtve njegove politike tj. da će postati žrtve njegove politike.

Koliko je Tramp stvarno opasan?

On ima impulsivni poremećaj kontrole i rastrubi sve ono što misli. Sa druge strane, Putin je bio tajni agent i naučio je kako treba čuvati tajne. Tramp ne može ono što misli da zadrži za sebe. To mu može doneti nevolje u budućnosti. Može se desiti da u kritičnim situacijama izgubi kontrolu. Nije nemoguće da mu može pasti na pamet da proglasi Kubu ili Severnu Koreju za 51- u američku državu.

Psihijatar Bandelow za Putina kaže da je antisocijalna ličnost. Špijunira ljude, šalje ih u zatvor, pripisuju mu se i politička ubistva. Zamislimo da postoji jedan video-klip, tačnije glasine o tom videu koji prikazuje Trampa u jednoj kompromitujućoj situaciji u jednom moskovskom hotelu. Ako bi to zaista bila istina, Putin bi taj film prvo držao pod ključem i izvukao bi ga kao keca iz rukava kad za to dođe vreme. Tramp bi odmah pokazao film “ pogledajte, ulovio sam Putina “ poentirao bi bez čekanja.

Zašto psihopate dolaze na vodeće pozicije?


Ljudi “ padaju “ na moć. Može li se reći da “ padaju “ i na moćne psihopate? Ljudima treba vođstvo, zaštita šefa države. Majmuni rado gledaju fotografije važnijih majmuna. Društva bez uzora vodila bi sigurno u anarhiju, i izumrla bi. Nažalost, uvek dođe do toga da neke psihopate na poziciji šefa države ovu ljudsku potrebu za uzorom zloupotrebe. Srećom, ima rukovodilaca koji odlično kontrolišu sebe i svoju moć – Angela Merkel na primer. Nije postala diktatorka svom narodu. Staložena, uvek pribrana iz svake krize izađe ako ne kao pobednik a ono bar kao dostojanstveni igrač. Ponekad se moćnici otmu kontroli. U Turskoj na primer.

Svi današnji diktatori su neka vrsta dežurnih manekena koji orgazmično vole vlast kao što vole sebe. Kakva li je psihologija onih koji vole svoje mučitelje? Naravno, oni se potrude da stvore bolesni ambijent Potemkinovih sela i lažnog optimizma gde sve navodno perfektno funkcioniše. Diktature naviknu malog čoveka da svoj položaj prihvati kao datost, naviknu ga da bude zadovoljan bezvrednošću svog života. Kad se podanik navikne na udarce posle ga i ne boli, i prestane da mu smeta. Zato je ravnodušnost opasna. Ljudi zaboravljaju kakva se snaga u njima krije. Dakako, diktatori pored narcisoidnosti boluju i od mesijanskog sindroma. Najveći problem je u stanju svesti  onih koji podržavaju diktaturu ili utopiju. Tu epidemiju takođe treba lečiti.
Podanici i večni gospodari. Podanici poštuju mrvice koje padnu sa trpeze nesmenjivog gospodara. Raširena umobolnost da sve odlično funkcioniše odlika je mesijanskog sindroma. Ne može taj sindrom imati baš svako. Samo muškarci – narcisi pubertetlije u vreme klimaksa, kad pubertetu vreme nije.
***

A sada sledi psiho check:

– Robert Mugabe (93), predsednik Zimbabvea

Antisocijalni poremećaj:

Simptomi: Eksproprisao je zemlju belim farmerima ali je nije dao siromašnima već prijateljima režima. On naređuje da se oponenti režima ubiju. Narod gladuje.

Dijagnoza: antisocijalni poremećaj ličnosti. Da bi opstao na vlasti gurnuo je sopstveni narod u nesreću, tipično za sve diktatore. Sebe je nazvao “ Gospodarem života „.

– Bašar Al- Asad (51), predsednik Sirije

Opasan diktator:

Simptomi: Važi za nervoznog i nepoverljivog čoveka koji pati od čestih promena raspoloženja. Beskrupulozan prema sopstvenom narodu. Bez suđenja progonio hiljade Sirijaca uz mučenja.

Dijagnoza: opasan diktator. Iz straha za sopstveni život ometa svaki demokratski proces. Otac je više voleo njegovog pokojnog brata Bazila koji je trebao da postane predsednik. Da li mu se može “ otac- trauma“ dijagnostifikovati, ostaje da saznamo.

Donald Tramp ( 70), predsednik SAD

Manipulativni narcis:

Simptomi: Reaguje u afektu, smeje se osobama sa invaliditetom. Ima svoje “ istine“ koje širi preko Tvitera. Izbegava izveštaj o plaćanju poreza.

Dijagnoza: On krši sve zapovesti. Druga dijagnoza mu nije potrebna. Zavistan od seksa, moći i priznanja. Nekontrolisano trabunja.

– Nikolas Maduro ( 54 ), predsednik Venecuele

Klasičan tiranin

Simptomi: Nakon što je nasledio Hugo Chaveza, zemlja je potonula u duboku privrednu i socijalnu krizu. Za ovo je okrivio elitu i inostranstvo. U toku je proces njegovog obaranja.

Dijagnoza: On nije harizmatičan kao Chavez. Ostaje na vlasti tako što ubija protivnike. Za to mu ne treba šarm.

Redžep Erdogan ( 63 ), predsednik Turske
Opasan narcis

Simptomi: Priča tihim glasom, istovremeno hapsi hiljade ljudi i zahteva smrtnu kaznu.

Dijagnoza: Erdogan je jedan jako opasan narcis. O tome govore njegova dela kao i njegova palata. Ima želju da se jedan most na Bosforu nazove po njemu. Na narcis skali od 1 do 10, dobija 7

 – Rodrigo Duterte ( 71 ), predsednik Filipina

Poremećeni ubica

Simptomi: U njegovom “ Ratu protiv droge “ dozvolio je da osim dilera i zavisnika policija ubija i decu na ulici kao i nedužne. Često je van sebe ili izvan kontrole pa ga zbog toga porede sa Trampom.

Dijagnoza: Obamu je nazivao ‘ Kurvinim sinom ‘ zbog nekih političkih odluka. Ipak ne možemo meriti njegovo filipinsko ludilo našim zapadnim merilima, odavno je izvan svih mjernih jedinica.

– Vladimir Putin ( 64 ), predsednik Rusije

Maskirani narcis

Simptomi: Sportista koji se fotografije polunag. I u politici igra mišićima ( aneksija Krima 2014 )

Dijagnoza: Udara jako, umešan u ubistvo Litvinenka. Ne uzima drogu ni alkohol. Među opasnim diktatorima današnjice, odlično se kamuflirao.

Kim Džong – Un ( 33), severnokoreanski diktator 

Kompulsivni narcis

Simptomi: Od sebe je napravio Boga. Ko padne u nemilost, biće pogubljen. Svuda vidi zavere, provocira svet atomskim ratom i teroriše svoj narod.

Dijagnoza: Kompulsivno – narcisoidni diktator. U svojoj despotiji nema više nikakav drugi izbor, čak i da poželi da uvede demokratiju – bio bi ubijen.

– Abu Bakr Al- Bagdadi ( 45)

Vođa islamske države

Antisocijalni poremećaj

Simptomi: Najtraženiji terorista sebe doživljava kao Muhamedovog naslednika. Odgovoran za odvratna pogubljenja.

Dijagnoza: Poremećaj ličnosti koji zahteva lečenje. Naređuje pogubljenja, siluje “ nevernice „. Tipičan sektaški vođa.

Teorije zavere: đavolja rabota ili paranoja

Da krenemo polako 😁 : sletanje na Mesec je inscenirala NASA, Cion planira da zavlada svetom, veštice su bile krive za širenje kuge, Džek Trbosek je ubijao u ime engleske krune, nema zlata u Fort Knoxu, Jevreji su zatrovali izvore vode u 14-om veku u Nemačkoj i zato su odgovorni za kugu, virus HIV je američko biloško oružje, i naravno iza napada 11. septembra stoji lično vlada SAD-a. 

Kako i kada su “ rođene “  teorije zavere? Čitav haos je počeo u zimu 1794. Dok su se Francuzi trudili da sačuvaju tekovine revolucije, u Nemačkoj je grupa naučnika pokrenula jedan časopis sa ciljem da se povrati stari poredak i da se odbrane od uticaja revolucije. Dakle, protivnici revolucije su u svom časopisu “ Eudemonija ili sreća nemačkog naroda “ po prvi put u istoriji zvanično proizveli dve teorije zavere: Francuska revolucija je delo iluminata, i tajna društva sve kontrolišu da bi patriotima zapušili usta. 
 Lažne vesti leta Gospodnjeg 1848


Nakon revolucije 1848. organizovali su se reakcionarni krugovi i Berlinu pokrenuli izlaženje novinskog lista “ Nove pruske novine „. To je bilo delo monarhističko-konzervativnih krugova kojima je smetala revolucija i njene tekovine. Taj list je o revoluciji napisao nešto otprilike ovako: “ 180 Jevreja, bankrotirani trgovci i zanatlije i pijanice “ su inicirali martovsku revoluciju 1848-e.  Jedan od prvih urednika ovog lista bi je, tada široj javnosti nepoznati Oto fon Bizmark koji ne samo što je koristio novinski medij za svoju crnu propagandu, nego je i novinare koji su drugačije mislili klevetao i nazivao “ reptilima „. Uz sve to išao je “ prigodan “ rečnik: izdajnici otadžbine i instrumenti jevrejske zavere! 
Igralište za milione


Moderne teorije zavere su te toliko inkorporirale da su postale prateće priče masovnih medija, njihov sastavni deo. Fanovi teorija zavere se pitaju: zašto su 11. septembra 2001. kule WTC eksplodirale “ u same sebe „, “ po sebi “ a nisu se rasule sa strane? Nešto tu ne štima. Prema mišljenju stručnjaka od tada teorije zavere doživljavaju procvat. One su uvek povezane sa jačanjem populističkih pokreta. Teorije zavere su postale veliko igralište za milione ljudi koji postavljaju svakovrsne YouTube video klipove i traže publiku koja će u nedostatku tačnih informacija poverovati. Vremena u kome sve može postati istina su najpogodnija vremena za ovakve teorije. Vremena velikih kriza pružaju pogodno tle za nicanje teoretičara zavere. Ovi teoretičari ne proizvode nikakav novi sadržaj, oni neprestano recikliraju stare sadržaje neumorno ih predstavljajući javnosti. 

Imuni na opoziciju


Teoretičari zavere su toliko ubeđeni u te nove “ istine “ koje oni velikodušno “ razotkrivaju “ javnosti tražeći da se ljudi “ probude „. Na bilo kakvu racionalnu kritiku i opoziciju su imuni. Čak i kada za ovakve teorije nema nikakvih validnih dokaza već postoji samo neubedljiv trag, oni će pratiti taj trag i na njega nadovezati svoju priču. 

Umesto da se proveravaju podaci i vrše adekvatna istraživanja, teoritičari zavere upadaju u sopstvene paranoične košmare za koje su po pravilu krivi “ neprijatelji “ i ostali žrtveni jarci. Jevreji, iluminati, masoni, CIA,FBI, Mosad, tajna svetska vlada, Soroš, Rokfeler a ako oni nisu krivi možda je u pitanju NLO ili E. T. a možda je i đavo lično sa sve zemaljskim pomagačima. 

Ideologija teorije zavere ima prauzrok u verovanju da je Đavo odgovoran za sve zlo koje se događa u svetu. Njemu su potrebni saučesnici, a saučesnicima takođe saučesnici. Sada imamo tzv “ Teufelskreis“ ili “ Đavolji krug “ u čijim loncima može da se zbrčka Špageti zavera a la Bolonjeze, i to za manje od pola sata. Ko može biti Đavolji saučesnik? Razume se da to mogu biti samo: agenti zla. A ko su agenti zla!? Kakvo pitanje, pa Jevreji. Ko bi drugi bio? Još u Novom zavetu može se pročitati da su se “ đavolji Jevreji sastali u sinagogi Satane i zaverili se protiv Isusa „. Ova praslika “ jevrejske zavere “ multiplicirala se u sledećim vekovima na najrazličitije moguće načine poprimivši uvek nove i nove forme. Praslika je ostala ista: Jevreji su krivi. 

Kada ljudi ne uspeju ili im ne odgovara da događaje objasne na objektivan i smisleni način, rađaju se žrtveni jarci kojima mogu da pripišu apsolutno svaku nesreću koja ih je snašla.  Tako su u srednjem veku žene bile optuživane za veštičarenje i samim tim su bile „krive“ za kugu koja se pojavila i kosila živote brzinom treptaja oka. Kao što pomenuh, Jevreji su okrivljeni za Francusku revoluciju a potom i za pad carske Rusije. Neki teoretičari im pripisuju odgovornost i za 11. septembar. Navodi se brojka od 4000 ljudi koji tog dana nisu došli na posao. Bili su to, pogađate – Jevreji. Neko ih je upozorio, ne?


Kazniti fejk vesti?


Da li su ljudi koji ovako misle tj. koji su podložni teorijama zavere – slučaj za psihijatra? Ovakvo razmišljanje ima evolutivnu osnovu i funkcioniše kao način hipersenzibilnog sistema upozorenja! Ljudi koji veruju u teorije zavere, kažu socijalni psiholozi skloni su da vide kontekste koji ne postoje! Da li će neko ove teorije prigrliti ili ih kao nesuvislu nerazumnost odbaciti zavisi i od mentaliteta, stepena obrazovanosti i svesnosti tj. kapiranja društva koje ih okružuje i čiji su deo. 

Svi smo čitali i čitamo kako Donald Tramp na svom Twitter nalogu širi fejk vesti. Konfrontira se sa činjenicama, predstavlja sebe kao žrtvu. Neke zavere verovatno. Da li se teorije zavere i lažne vesti mogu zabraniti i da li ih treba zabranjivati? Možda treba da ostane u životu pravo svakog čoveka da veruje u laži, u lažne vesti i lažne osude i presude.  Da bi se ljudi uverili da je svačijoj interpretaciji data šansa da postane istina, da su istraživanja vršena baš u svim pravcima, a na kraju ipak saznamo ono što moćnici nisu želeli odmah da nam kažu. Teorije zavere – vaše pravo da verujete u nonsens.
**

Nemačka vlada je pre dva dana donela nacrt Zakona kojim se predviđa oštrije kažnjavanje uvreda, zastrašivanja, linča i širenja lažnih vesti na internetu. Društvene mreže moraće da plate visoke kazne, čak i do 50 miliona evra ukoliko vređalački komentari ne budu bili brzo brisani. Nemački ministar pravde Heiko Maas kaže da je cilj ovog zakona da obaveže socijalne mreže kao što je Facebook da budu oštriji u suzbijanju komentara mržnje, progona, pretnje i sl. “ Verbalna radikalizacija je često stepenik ka fizičkom nasilju. „, kaže ministar Maas.  

Internet sadržaj koji podleže kazni mora biti nakon prijave u roku od 24 časa – obrisan ili korisnik koji je prekršio zakon blokiran. 

Da li će ovaj zakon obuzdati poplavu komentara mržnje i širenja lažnih vesti, ostaje nam da vidimo. Neki će u ovom zakonu videti pretnju slobodi mišljenja i govora. Međutim, ako svoju slobodu mišljenja koristiš da misliš i poveruješ kako su američki vojnici Nevadi uhvatili vanzemaljce, i nisi baš iskoristio svoju slobodu. Tačnije, ta sloboda se pretvorila u robovanje lažnim vestima i teorijama. Okej, slobodu niko ljudima ne može uzeti ali može kazniti ono što nekom drugom, u ime te slobode na internetu napišete. Ako neko ne može da poveruje Soroš plaća svakog pojedinca koji se u bilo kom delu Evrope ili sveta nađe na ulici ne bi li izrazio svoj bunt, ako neko ne može da poveruje da je virus HIV- a “ proizveden “ na Biološkom institutu američke vojske u Merilendu nego da je zaista nastao u Africi, ako neko ipak želi da zadrži pravo da veruje kako je zaista bilo sletanja na Mesec – nećete moći da ga vređate. Okej, moći ćete ali računajte na ovaj novi pooštreni zakon. 

Koja to sila primorava čoveka da se opire zvaničnim teorijama i izveštajima? Izgleda da nas je evolutivni razvoj obeležio, čini se i previše. Tamo napolju je – strah. Veliki strah praćen velikim prevarama, i ljudi treba da budu upozoreni. Hvala teoretičari, upozoreni smo ali ipak ne bismo da celokupno svetskog zlo pripišemo Mosadu, jevrejskom zlatu, Bil Gejtsu, Rokfeleru, Rotšildima, Sorošima i NLO objektima. Recimo da smo u ovoj podeli karata zaduženi da vidimo samo ono što postoji, a vi ostajte živi i zdravi i zagledani u ono što ne postoji u neke sopstvene projekcije istrgnute iz svih konteksta realnosti. I bez svađe ili progona. Možda vi i ovaj najnoviji zakon ubrojite u najnoviju teoriju zavere uperenu direktno protiv vas. 😁

Funny Walks u Ludwigshafenu, foto – blog

Ropstvo je najgori proizvod civilizacije, jedino ćemu čovek treba da robuje su šetnje. Lekari kažu da je “ hodanje velika blagodet i da predstavlja najlakši i najbezbedniji put do zdravlja tela i duha i dobre kondicije. Hodanje produzava zivot i omogucava nam da u njemu i uzivamo. Dok hodamo citav organizam mnogo bolje funkcionise, vrsi se bolja razmena materija, relaksira se i pored osecaja blagog umora, vraca nam se izgubljena fizicka snaga a omogucuje nam i lepsi i zdraviji san. “

20 minuta šetnje nam može promeniti život. Verovali ili ne, šetnja smanjuje rizik od 24 bolesti.

Dok hodamo mi otklanjamo stres, osecamo se prijatnije, srecnije, ublažavamo depresiju, pomažemo nervnom sistemu da se smiri i obezbeđujemo miran san…

Još je bolji efekat ako se šeta pored vode jer zelenilo pored vode, čist vazduz i nežni zvuci prirode (patke, galebovi. labudovi) imaju dodatno umirujuće dejstvo na nervni sistem. Prirodno okruženje je čovekovo prvobitno stanište i tu vezu ne treba prekidati.

Koristite i brojač koraka. Menjajte tempo kako biste sagoreli više kalorija. Eksperti su utvrdili da baš kao motor koji zahteva mnogo više energije na startu, tako i naš telesni sistem mnogo više troši tokom starta i ponovnog pokreta nego tokom uniformisanog kretanja. Čak 8 procenata dnevne potrošnje energije odlazi na naizmenični start i stop.

Probajte i funny walk. Hodajte u krug ili na način na koji to radi zmija. Stavite u ruksak malo kamenja, rezultati će biti fascinantni. Funny Walks à la Monty Python osnažuje telo i sagoreva više nego obično hodanje.

17759720_1356497337727223_1411012017418205285_n17759949_1356497264393897_1217250958591915485_n

17759956_1356497301060560_113999916970856913_n

17795829_1356497614393862_8211914524066769616_n

17795964_1356497901060500_6330815154481641330_n

17796322_1356497814393842_6434125835866553195_n

17796326_1356497491060541_3095019480713308008_n

17796551_1356497457727211_9066277840782738907_n

16939673_1320079038035720_2107869152457821285_n

16939128_1320078971369060_4234628492643947386_n

16938844_1320077714702519_5139466266658459692_n

Ovo nije sve

The Versatile Blogger Award

award

Slučajno sam saznala da su me dve blogerke ( Rada i Suza ) nominovale za ovu nagradu, i ovom prilikom im se na tome zahvaljujem. Nađoh malo vremena da napišem nešto o onome što procedura zahteva.

Ja sam neko ko nema ništa posebno, bar ne posebno novo o sebi da kaže, šta više smatram da je moj život prilično dosadan da bih istrgla iz njega neke zanimljive crtice, no pokušaću. U jednom blog intervjuu za Slučajnu domaćicu sam već dosta o sebi rekla, kao i ovde na svom blogu.

Kada pogledam unazad na intervju koji sam dala, shvatam da i nisam imala šta posebno i zanimljivo da kažem tako da su možda i u pravu oni blogeri koji su tada pisali kako obični ljudi ne treba da daju intervjue bez povoda. Ja jesam sasvim obična osoba, blogerka koja još nije objavila knjigu, što ne znači da neće. U svakom slučaju, taj intervju može da posluži kao izvor podataka o meni, recimo za ovu bloegrsku igricu čime on dobija na značaju i pored toga što je ničim izazvan.

O sebi bih još mogla reći da sam stanovnik donjih spratova istorijske stvarnosti, dakle sasvim neuticajna osoba sa pravom diplomom koja ne vredi ni u mojoj zemlji porekla, a ni u zemlji u kojoj se trenutno nalazim. Nazovimo to lošim srećom, ne bih da tražim krivce, ako bih ih i tražila označila bih prvo sebe. Svojim najvećim životnim uspehom smatram to što imam ćerku, sve ostalo je manje bitno. Ako bih se odlučila za nekoliko zanimljivosti, to bi bile:

  • Majka mi uvek govori da sam sa 10 meseci znala napamet pesmice, nešto ne verujem u to ali ona insistira da je tako bilo i baš je ubedljiva.

** U julu 1995 stajala sam ispred vrata Filozofskog fakulteta u Beogradu, tražila sam svoje ime na listi onih koji su položili prijemni. Gledala sam prvo donji deo liste, i nisam mogla da nađem. Tek nakon izvesnog vremena mi je sinulo da bih mogla da pogledam i ka vrhu. Tu sam se našla, na 5-om mestu. Mislim da sam letela ulicom od sreće kao da sam osvojila svet. Kasnije će se pokazati da moj indeks i visoke ocene nemaju baš neku vrednost a ni priznanje okoline što me je uvek rastuživalo.

*** 1997 mi nije bilo do studentskog protesta. Htela sam da učim, da se bavim naukom. No, niko me nije pitao šta ja želim. Predavanja su prekinuta i onda smo mi morali da se borimo da tadašnji vlastodržac prizna rezultate izbora. Izgubili smo silno vreme, a ne znam šta smo dobili? Koji mesec više u stažu boraca za demokratiju, i ništa više od toga. Kasnije sam se u svom diplomskom radu bavila istorijom američke demokratije. Nažalost, dozvoljavala sam sebi da učestvujem u silnim onlajn diskusijama gde sam se izložila komentarima od strane ljudi koji kada čuju reči SAD ili EU reaguju burno, i nisu u stanju da sagledaju širu sliku. Pritom su naravno uvereni da je njihovo bahato neznanje veće od bilo čijeg znanja kao i a priori osuda svih država koje im nisu po volju. Teoretičari zavere su tek posebna priča. Na sreću, onlajn komentarisanje je iza mene. Taj prostor sam ipak prepustila “ stručnijima “ od sebe.

**** Tokom bombardovanja 1999 bila sam u Srbiji, nisam se skrivala u podrumu, kretala sam se slobodno, čak sam i Istoriju starog veka položila uz zvuk sirena. U svom srcu nakon silnih godina ne nosim mržnju prema ljudima koji su nam na takav način poremetili živote. Svakom događaju nešto prethodi pa tako i ovom nesretnom napadu. Na studijama istorije smo učili da istoričar mora zadržati neutralan stav, sagledati svaki događaj iz više uglova i pisati prema Tacitovom načelu Sine irae et studio – bez mržnje i pristrasnosti. Mnogi istoričari kao i pseudoistoričari su se oglušili o ovaj postulat i u svojim spisima se predaju romantičarsko-iracionalno-nacionalističkom zanosu. To nije istorija.

***** Jedan period svog života sam provela tako što sam intenzivno obilazila manastire po Srbiji. Može se reći da sam zapala i u pravoslavnu mistiku. Nisam mogla da shvatim kako neko može da ne veruje. Sada shvatam da je vera dar, i da taj dar nema svako. Uzimala sam Božji skiptar u ruke, bivala lično uvređena na svaku uvredu njegovog imena kao da običan čovek pak Boga koji je svevišnji apsolut može da uvredi. Na kraju sam bila povređena samo ja što je značilo da je moja vera bila ili slaba ili neispoljena na pravi način. Da, država je svetovna i ljudi se ne dele prema svojim religijskim ili političkim uverenjima nego prema tome kakav je ko čovek. Ima divnih ateista kao što ima jezivih, isključivih i diskriminatorski nastrojenih vernika.

****** 2009 godine sam prepešačila maršrutu Tragovima Kolubarske bitke sa svojim učenicima. Hodali smo 30 kilometara, i sertifikat o tome da sam stigla na cilj još uvek čuvam. To ističem jer su mnogi ulazili u automobile i kamione i tako stizali do cilja. Tada sam predlagala da se napravi turistička atrakcija na mestu te bitke. Zamislila sam da se izgradi kompleks zgrada u kojem će biti novih radnih mesta. Ljudi bi bili angažovani da u uniformama ondašnjeg vremena šetaju rovovima, a turisti bi se slikali sa njima. Moj predlog je ušau u uži izbor na jednom opštinskom konkursu ali je pobedu odneo neko drugi, smatram politički podobniji. Uradili su jedno veliko – ništa. Kasnije sam u zemlji u kojoj sada živim videla na desetine takvih istorijskih kompleksa. Šta sprečava vlasti i ljude u mojoj zemlji da ovakvu ideju sprovedu u život, ne znam. Možda i znam ali ne želim da kažem jer sam umorna od svega.

*******  Iz razloga zasnivanja porodice otišla sam iz zemlje. Život bez politike je mnogo bolji, to shvatiš tek kada odeš. Zemlja u kojoj sada živim nije idealna ali je bolja od one iz koje sam otišla. U Nemačkoj majke dobijaju novac za decu, nije veliki novac ali nije ni zanemarujuć, to je jedan plus koji dodeljujem ovoj zemlji. U Nemačkoj možete biti otpušteni s posla ako prečesto idete na bolovanje. Jedna nedelja vam se toleriše, posle morate da ozdravite kako znate i umete. Nisam sigurna da li je ovo minus ali je nešto što nije humano. U svetu kapitalizma nema superhumanosti. Ili ćete biti ozbiljan radnik koji „gine“ na poslu ili idite kući. Ono što je jezivo kod kapitalizma nije usamljenost već činjenica da ste zamenljivi. To je poražavajuće. Borba za opstanak nije samo tipičan balkanski proizvod, ona postoji i u zemljama EU samo u drugačijim oblicima.

 

Previše napisah, sada bih da nominujem.

Nominujem sve one blogere koji čitaju, lajkuju i komentarišu moje blogove. Sve, bez izuzetka, a oni će se prepoznati sami.

 

Ovo nije sve

Jedna đavolja žena na velikom putu

Da nisam bila slepa za zamke i prepreke, davno bih odustala. 


Imala je benzin u krvi, a nerve od čelika: Klerenore Stines, prvi čovek ( žena ) 😊 na putu oko sveta autom. Dve godine je trajala iscrpljujuća tura puna prepreka i usputnih nevolja.

Dok su se druge devojčice još igrale lutkama, Klerenore Stines je već vozila auto! Sa 11 godina preuzela je kontrolu nad očevim volanom. Treće od sedmoro dece barona Hugo Stines-a ( 1870-1924), bila je  devojčica koja je sprovodila svoju volju i posedovala enormnu upornost. Taj magični auto nije bila samo stvar koja miriše na benzin, za nju je auto bio sloboda, brzina i avantura. “ Kad se osvrnem na svoje detinjstvo, želja za avanturom me nikad nije ostavljala. U meni je ležao poriv da nepoznatim. „, sećala se Klerenore Stines kasnije.

Život na stazi


Klerenore Stines je rođena 1901.godine, a od 1927 do 1929 bila je prvi čovek koji je autom obišao svet. 47000 kilometara preko Balkana, Male Azije, Rusije, Sibira, Mongolije, Kine, Južne i Severne Amerike.

Ovo pionirsko putovanje počelo je 25.maja 1927 u Frankfurtu na Majni. Za auto kojim će putovati odabrala je Adler Standard sa 6 cilindara i maksimalnom brzinom od 90 km/h. Auto je imao sedišta koja su mogla da se polože nazad, za spavanje. Veliki deo auta je zauzimala reklama za firmu Adler, a od sponzora je sakupila 100000 tadašnjih rajhsmaraka. U voznom parku ovog putovanja bio je i jedan kamion sa rezervnim delovima, provijant ( 128 kuvanih jaja ) benzin i materijal za snimanje filma. U gepek je spakovala još i tri pištolja i tri haljine. 😀

26-godišnja devojka je već bila šampion Nemačke u automobilskim trkama, i to sa 17 osvojenih titula. Često je bila jedina žena među muškarcima na ovim trkama. Automobilizam joj je bio druga karijera. Uz to je asistirala ocu u porodičnoj firmi. Kada je otac neočekivano rano preminuo, porodica joj je sugerisala da bi dama njenog porekla trebala da nađe jednu dobru partiju za udaju. No, Klerenore je imala tvrdu glavu koju je od oca nasledila. Pušila je i glasno se smejala, nosila bubi frizuru i pantalone za auto trke. Nakon jednog auto relija u Rusiji, sinula joj je ideja: putovanje autom oko sveta! To niko pre nje nije uradio. Porodica ju je od toga odvraćala. Ali skandal-ćerka je ovo mislila ozbiljno. Dobila je podršku nekoliko moćnih firmi: Adler, Bosch i Kontinental. Proučavala je karte, planirala rute i sređivala depo za benzin i rezervne delove u autu i pratećem kamionu.

Njen tim: dva mehaničara iz firme Adler i Šveđanin Karl- Aksel Soderstrom. On je trebao putovanje da dokumentuje filmom i fotografijama. Hladni Šveđanin je imao uticaj na mladu Nemicu koja je sve želela brzo i koja je žurila nepoznatom svetu u zagrljaj.

Želela je pre zime da stigne u Rusiju. Na Balkanu je vozila kroz strme klisure i visoka, strmoglava brda. Nakon tri nedelje, stigla je u Istanbul. Tamošnje vlasti su je šikanirale i zadržavale papire. U jednom društvu gde je muškarac bio sve i svja čudili su se ovoj neudatoj ženi u pantalonama koja je putovala sa tri muškarca. Napustivši Ankaru, pokvario joj se kamion. Sledile su reparature i dalje zadržavanje. Nakon 40 sati nespavanja, njena mala trupa konačno stiže u Siriju gde ih čeka 50 stepeni u hladu. Bilo je to suviše veliko opterećenje za auto te su gume eksplodirale. Mehaničari su opravljali auto i trebao im je odmor. Ali Klerenore ih je gonila napred, uskim i lošim ulicama, putićima punim krtičnjaka sve do planine Zagros.

Glad, žeđ, vrelina, nedostatak sna i hladne noći morile su trupu. Iznova bi morali da čupaju auto iz pustinjskog peska, ali ipak su serpentinama stigli 2000m visoko na Kavkaz. Kiša je spirala delove ulica, morali su auto da transportuju vozom da bi mogli da nastave prema planu. Nisu imali više hrane, zube su prali hladnom vodom, Klerenore je sve konzerve usput poklonila. Šveđanin se sve više žalio na “ prokleto putovanje „i svojeglavost šefice. U avgustu su konačno stigli do Moskve. Tada se jedan od mehaničara teško razboleo i napustio ekspediciju. Drugi mehaničar je odustao. Samo kamerman Soderstrom je nastavio dalje sa đavoljom mladom ženom iz Nemačke. Sad je bio vozač i tehničar. 

Gladni čopori i hladni vetrovi


Putovanje se nastavilo, a veza između Klerenore i Soderstroma počela je da jača. “ Ona se nikad ni na šta ne žali, mora da je od čelika. „, zapazio je on. Onda se dogodilo ono što su hteli da izbegnu. Ušli su u oštru, sibirsku zimu. U Nižnjem Novgorodu auto je ostao zaglavljen u blatu. Izvukli su ga uz pomoć šest konja. U njih su buljili kao u neku čudnu vrstu, napisao je on u dnevniku s putovanja. Ljudi su izletali pred njih sa krstom 😀, drugi su ih nepoverljivo gledali, a mnogi su i pored toga bili spremni da im pomognu. U februaru 1928. preko zaleđenog Bajkalskog jezera stigli su do Irkutska. To niko pre njih nije uspeo. 7. februara su se obreli na snegom prekrivenoj obali.

U Mongoliji ih je takođe čekao sneg, hladni vetrovi koji seku kosti, čopori gladnih vukova i jakova. Početkom marta termometar je pokazao minus 30 stepeni. Otapali su motor uz pomoć vatre. Grupica razbojnika im je preprečila put. Dali su pun gas i projurili kroz njih. Uskoro je kamion počeo da gori. 400 litara benzina i 3000 metara celuloidne trake bilo je u njemu. U poslednjem momentu su ugasili vatru. Obreli su se u Pekingu kao prvi ljudi iz Evrope koji su uspeli autom da stignu tamo. Pola puta bilo je pređeno!

Brodom su se domogli do sledećeg cilja – Novog sveta! Južna Amerika, a potom i Severna, bile su na redu. Lima, Peru i ulice pune katrana. Bez kamiona,vozili su autom uz obalu. Auto se uvek negde zaglavljivao, dobroćudni seljaci su im pomagali da ga izvuku. Ponekad bi im i dinamitom oslobodili put. Na kamenom putu 50 km do sledeće hacijende ostali su bez vode. Soderstrom je notirao: “ Plakali smo kao deca. Puzali na sve četiri jer nas je svaki korak pekao kao vatra. “ Nekako su ipak uspeli ali Soderstrom se ozbiljno razboleo. Dobio je upalu pluća. Stigli su u Buenos Aires a tabla je pokazivala : 25559 kilometara. Ponovo na zapad. Sledeće odredište: Valparaiso, Čile.

Paklena maršruta sa Hepi endom

Kao finale došao je lakši deo puta: autoput u SAD. Američka štampa je proslavljala hrabre Evropljane. Primio ih je i američki predsednik Huver.

Nakon 25 meseci, 46758 kilometara dosegli su svoj cilj: Berlin. To je bio dupli hepi end. Ona je napisala svoju priču, i pronašla ljubav svog života. Soderstrom se razveo da bi mogao sa njom da se venča. Dobili su troje dece i nastavili zajednički život u Švedskoj.

Klerenore nije više preduzimala ovako velika putovanja.

U jednom TV – intervjuu, njena nećaka se prisećala: Tetka Klerenore bi životom ispunila sobu gde god bi ušla, bila je dominantna, nudila bi viski i uvek bi rekla ono što misli bez obzira šta drugi na to kažu.