Doba razuma i njegove avanture 2.deo

U Evropi ima previše ljudi, eksplozivno raste broj stanovnika, prekidajući dugu stagnaciju prethodnih vekova. U najrazvijenijem delu te Evrope zajednički stavovi o životu, rođenju, ljubavi, braku, seksualnosti, smrti počinju da se menjaju. Filip Arijes je među prvima izneo pogled na dete, koje postaje dragocenije. Kontracepcija, ostajući u nivou “ kobnih tajni “ koje osuđuju ispovednici, ipak je sa sigurnošću primećena u više od jednog grada u Francuskoj počev od 1770. Pariz i drugi veliki gradovi imaju prednost kad su u pitanju nezakonita deca.

Važnije od svega toga je – da li su ljudi sada postali srećniji? Masovnih ratova je manje. Da li je seljaštvo napredno postalo ili siromašno ostalo? Ne treba se prepustiti jadikovanju koje odzvanja kod Mišlea “ Vidite ga kako spava na đubrištu, jadni Jov “ -“ Voyez-le couche sur son fumier, pauvre Job “, niti idili pastoralnih polja, koja je u modi i koju nalazimo u poljskim scenama Goje za Eskorijal. Sažimajući utiske do krajnosti, po cenu i da malo karikiram, jednostavno zaključujem da proizvodnja raste, da je u staroj Evropi gustina stanovništva na obrađenoj zemlji maksimalna. I istočna Evropa ulazi u igru tako što će, preko Baltika i Crnog mora, izvoziti pšenicu sa svojih velikih imanja.

Moram dotaći i oblast religije. neibežno. To je osetljiva tačka i bojno polje za ljude prosvećenosti. Da li mogu reći da taj vek predstavlja čoveka u odvajanju od ustanovljene religije, čak i “ dehristijanizaciju “? Teško je ispitati bubrege i srce kad statistički instrumenti religiozne sociologije, za koje zna ta epoha, nedostaju. Treba da se dovijam ako želim da izađem iz okvira svedočanstva elita ne bih li dotakla mase. Ljudi od nauke uradiše neka istraživanja tada koliko su im mogućnosti dozvoljavale. U Provansi 18.veka ispitano je na hiljade testamenata, brojna svedočanstva o duhovnim obredima, načinima sahranjivanja, pobožnim zaveštanjima, treženju misa. Slične studije obavljene su u Italiji, na Ibereijskom poluostrvu. I do kakvih se rezultata došlo-tamo gde je Provansa s kraja 17.veka mnogo ulagala na brojne rituale barokne sahrane od vrha na dole na društvenoj lestvici, ključni obrt nastaje uglavnom oko 1750. i 1770, ponekad i ranije ( oko 1730. ), i još ranije u Parizu ( početkom veka ). Procenat pobožnih odredbi se svodi na polovinu.

Opadanje barokne pobožnosti, mogu zaključiti, početak je dehristijanizacije, ili je to samo unutrašnje skretanje ka religiji koja je više okrenuta ličnoj pobožnosti, ponekad osećajnija i razumnija, kao što je mislio Filip Arijes? Uzdržaću se od rešavanja te dileme, svesna da sam naišla na suštinski preokret kolektivne osećajnosti, preko odnosa prema smrti, što je možda još značajnije.
Volter je izrazito bio protiv hrišćanstva, smatrao ga religijom predrasuda i zabluda, mada, opet, nije odbacio sve religije već je i sam govorio da ako boga nema treba ga izmisliti, zbog bogobojažljivosti („Kada mi sluga ne bi bio bogobojažljiv- ubio bi me na spavanju“ ). Plus je na svom imanju podigao spomenik Bogu. Uopšte gledano, prosvetitelji su nastavili sekularizam renesanse i opredelili se za deizam kao vid učtivog ateizma.

Ako gledam na happy few – srećnu nekolicinu tj. glavne nosioce novog diskursa vek mi deluje kao vek kosmopolitizma, razmena i sve veče cirkulacije ljudi i ideja.
Ipak, sve se pomutilo na vrhu kosmopolitske aristokratije prosvećenosti koja izgleda ujedinjuje zajednički način mišljenja i ponašanja. Reprezentativni predstavnik ove brojne grupe velikaša koji su promenili razne uloge služeći redom više gospodara je princ De Linj, čiji se dnevnik neprestano ponovo “ otkriva “. Da li je on general, diplomata, čovek duha ili svetski čovek poznat na dvoru. On je sve to istovremeno hvaleći se da ima “ šest ili sedam domovina : Carstvo, Flandriju, Francusku, Austriju, Poljsku, Rusiju i, nedavno, Mađarsku “, veran caru, primljen kod carice. Diči se da pripada poslednjoj skupini “ časnih ljudi “ : to je sigurno čovek prosvećenosti. A da li je on prosvećen čovek u smislu u kome to shvataju filozofi? Sigurno ne. Više voli lake žene od Katona.

Ono što važi na vrhu za ograničenu grupu priznatih intelektualaca važi još više u okviru prosvećenog mišljenja, čije je proširenje jedna od najznačajnijih odlika veka. Pariz ima svoje salone ( ženski prostor kojim vladaju dame : gospođa Žofren, gospođa Defan, gospođica De Lespinas…) veoma posećene, gde se odvija razmena ideja u slobodnoj atmosferi koja ne isključuje poštovanje određenog rituala, ali u muškim okupljanjima ( kao kod barona Holbaha gde se okupla “ holbahovska koterija “ ) ograničenja su ukinuta. To je samo jedan element karakterističan za elitu – te mreže novih kontakata koje se oslanjaju na širenje knjige, štampanje učenih dela, časopisa, i brojnih prepiski i putopisa.

Da završim tako što ću samo da načnem temu kulturnih posrednika. Navešću dva ilustrativna primera: činovnik i sveštenik.

Da li je činovnik nova ličnost? Reč se pojavljuje prvi put u Francuskoj i povezana je sa novim potrebama moderne države koja se brine za racionalnije i bolje upravljanje. Ali tradicionalne monarhije su, pogotovo od početka novog doba, u različitim oblicima već prenele na činovnike svoju vlast u oblast administracije, finansija i sudstva.

A francuski sveštenik 18.veka je dobar sveštenik blizak svojoj pastvi. Znatan deo sveštenika je od sada bio pripremljen za ulogu profesora morala i građanskih prava, ulogu koju je Revolucija u svojim ambicijama htela jednog dana da im poveri.
A GDE POSTAVITI LEPŠU POLOVINU ČOVEČANSTVA U OVO VREME? Svuda ili nigde? U svakom slučaju, ne svuda: isključene su iz redova vlasti, učestvujući u vrlo skromnoj razmeri u proizvodnji, daleko su od toga da su pobedile staro prokletstvo. Sliku žene koja dovodi u iskušenje i grešna je, kao što je govorila stara religiozna rasprava TUTA MULIER IN UTERO, razbiće lekar iz doba prosvećenosti. Neki su čak rekli da su u 18.veku videli “ vek žene “, žene koja animira salone, osvaja u uzdignutim klasama pravo na kulturu, nekad i pravo na reč.

Na svim polima budi se jedna senzibilnost. Apoteoza na kraju ČAROBNE FRULE , gde zraci sunca plave svet, konačni je izraz ali i inkantacija snova prosvećenosti.. Uskoro će Gete glasom Mefistofela zagovarati postojanje senke, bez koje svet ne bi postojao.

Francuska revolucija, nasilje i prometejsko oslobođenje istovremeno su suočili čoveka sa slobodom koja se osvaja.
Licno, najvise mi se dopala Kantova definicija prosvetiteljstva kao pokušaj čovekovog izlaska iz stanja samoskrivljene nezrelosti tj. nemoći da svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog, dopao mi se taj poziv na hrabrost i odlučnost za korišćenje sopstvenog razuma kao i njegova parola „Usudi se da znaš, usudi se da budeš mudar!“ (Sapere aude)

Literatura: Covek doba prosvecenosti, priredio Misel Vovel, Clio,

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: