Jedan i po blog o poglavici Pontijaku 1/2

The humanizing of War! You might as well talk of the humanizing of Hell…As if war could be civilized! If I’m in command when war breaks out I shall issue my order—“The essence of war is violence. Moderation in war is imbecility. Hit first, hit hard, and hit everywhere!“

—Sir Reginald Bacon, The Life of Lord Fisher
of Kilverstone, Admiral of the Fleet

-više ljudi je umrlo od boginja nego od bilo koje druge bolesti u ljudskoj istoriji

Četiri dana kasnije Pontijak je uspešno realizovao prvi korak svog plana. Sa pedesetak ratnika dobio je dozvolu da uđe u tvrđavu da bi izveo ceremonijalni ples i zabavio oficire. Tokom predstave, za vreme divljeg skakanja neki od Indijanaca uspeli su da se neopaženo otšunjaju i istraže unutrašnji razmeštaj u tvrđavi, položaj njenih topova i stražara i kakve su zgrade unutar zidina. Kada se ples završio, Pontijak je rekao komandantu tvrđave da će se za nekoliko dana vratiti sa nekoliko svojih ljudi radi održavanja saveta dobre volje. Indijanci su otišli i prema Pontijakovom planu održali još jedan tajni sastanak svih ratnika i poglavica. Još jedanput je vođa Otava kod domorodaca probudio borbeni zanos i tom prilikom rekao da će kroz dva dana, povodom održavanja saveta sa Britancima, ući u tvrđavu sa 60 svojih ljudi. Svi ostali odrasli stanovnici iz sela njegovih Otava nagrnuće za njim kroz kapiju, noseći ispod svojih pokrivača noževe i tomahavke. Na dati signal odbaciće pokrivače i iznenadno napasti nespremne članove garnizona. U međuvremenu, Hjuroni i Potavatomi će uhvatiti sve pojedinačne Engleze koji se nađu izvan tvrđave i postaviti zasedu zasedu kako bi zarobili svaki britanski brod koji se pojavi na jezeru Iri.

U toku sledeća 24 sata komandant ispostave, major Henri Goldvin, saznao je na neki način za Pontijakov plan. Ne zna se tačno ko ga je obavestio o Pontijakovoj zaveri, mada su Indijanci za to krivili jednu skvo iz plemena Čipeva po imenu Katarina koja je živela u selu Potavotamija na reci Detroit i bila preobraćenik u katoličanstvo. Legenda kaže da je ova privlačna mlada žena bila zaljubljena u Gledvina koga je u tvrđavi potajno posetila da bi mu donela par mokasina i tom prilikom izdala svoj narod.

Ne znajući da je britanski oficir obavešten o njegovim planovima Pontijak je, 7. maja 1763. godine ujutro, ispunjen samopouzdanjem, poveo svoje ljude preko reke i došao do istočne kapije ispostave. Tvrđava je bila najveća i najjača na zapadu, okružena palisadom od kedrovine visine oko 15 stopa i opsega od oko 200 jardi koja je okruživala čitavo malo selo.

Ne pokazujući nikakav znak zabrinutosti Gledvin je dozvolio da cela indijanska delegacija od ok 300 ljudi i žena, umotanih u ćebad, uđe u tvrđavu. Pontijak, koji je bio na čelu kolone, odmah je shvatio da Britanci očekuju neku nevolju. Sve zgrade unutar tvrđave bile su zatvorene, straže udvostručene i sa bajonetima u stanju pripravnosti, a ostatak engleskih vojnika, prateći pažljivo Indijance, bio je postrojen pod oružjem na terenu za parade. Uznemiren, Pontijak je poveo svoje poglavice do kuće za savetovanje gde su ga čekali Gledvin i njegovi prevodioci. Pogledavši oko sebe Otavi je postalo jasno da je situacija beznadežna. On je u tvrđavu kao poklon Gledvinu doneo vampumski pojas, beo sa jedne strane, a zelen sa druge strane. Okretanje zelene strane prema oficiru trebalo je da bude signal za napad. Ali Pontijak nije dao signal. Ljutit i razočaran, prebacio je Gledvinu razmeštaj vojnika i požalio se, ogorčen da je “ neka zla ptica donela loše vesti o nama “ . Oni ( beli ljudi ) uvek imaju nekog ko će dam im doša’ne !?

Indijanci nisu bili otporni na boginje.
Oni čak ni alkohol nisu podnosili jer svi imaju takvu krvnu grupu (nulta grupa) koja alkohol ne podnosi; naravno, beli osvajači su se trudili da im što više alkohola daju i prodaju.

Nakon što je protestujući objavio da je nevin, prihvatio je od britanskog oficira mali poklon u odeći, hlebu i duvanu i gordo izašao iz tvrđave dok su ga njegovi zbunjeni ljudi pratili.
Vrativši se u selo Otava branio se od kritike svojih ratnika što im nije dao očekivani signal i tvrdio da bi ih Englezi sve zbrisali ali im je obećao još jednu šansu. Uprkos nemilom i nepredviđenom razvoju situacije, Pontijak je 9. maja ujutro u floti od 65 kanua poveo svoje ratnike preko reke. Pred tvrđavom su ih zaustavili Gledvinovi prevodioci i rekli da u tvrđavu mogu da uđu samo Pontijak i nekoliko poglavica. Pontijak je u besu uzviknuo da svi njegovi ljudi žele da osete miris dima lule mira i da ako u tvrđavu ne mogu da uđu svi neće uči nijedan, dok će Otave odbaciti pojas prijateljstva sa Englezima. Poruka je preneta Gledvinu i on je, kao kompromis, ponudio da Indijanci uđu u tvrđavu u malim grupama. Pontijaku ovaj predlog nije odgovarao, jer je ovog puta planirao da uvede sve svoje ratnike i napadne Engleze, čak i ako budu u stanju pripravnosti. Kada je video da su se njegove nade ponovo izjalovile, on se u nemom besu okrenuo i naredio ratnicima da se vrate u svoje selo.

I posle svega, Pontijak objavljuje da počinje rat. Ako ne mogu da uđu u tvrđavu, pobiće sve Engleze koji se nalaze van nje. Vrlo brzo, do posle podne istog dana Indijanci su ubili 9 osoba u okolini tvrđave Detroit, dok su nekolicinu zarobili. Gledvin i njegovi ljudi čuli su jezive ratne pokliče i samrtne krike koji su odjekivali po šumama i znali su šta to znači.

Spremali su se i za opsadu tvrđave Detroit a takvu operaciju nije bilo lako izvesti.

Indijanci su počeli da napadaju sve okolne manje tvrđave. Grupa Pontijakovih Otava i Hjurona iznenadila je 16. maja engleski garnizon u tvrđavi Sandaski na jezeru Iri i zauzela tvrđavu. Potavotami, ratnici koji su poslati iz pravca Detroita, osvojili su 25. maja tvrđavu Sent Džozef u jugozapadnom Mičigenu i pobili odn.zarobili sve njene branitelje. Dva dana kasnije jedna druga grupa ratnika iz Detroita kojoj su se pridružili Majami Indijanci primorala je na predaju tvrđavu Majamis koja se nalazila u Indijani, dok su dalje prema istoku Delaveri i Mingoi, odazivajući se na Pontijakov poziv, napustili svoja sela da bi protutnjili dolinom Monongahela u Pensilvaniji gde su izmasakrirali tamošnje naseljenike, otvorili vatru na tvrđavu Ligonije i počeli opsadu tvrđave Pit.

Akcije Indijanaca bile su tek na početku. Kada je, 28. maja, iznenada planula cela divljina na Zapadu. Pontijakovi ratnici presreli su flotu za snabdevanje britanske vojske koja je krenula preko jezera Iri od Nijagare do Detroita. Vojnici koji su pratili flotu zaustavili su se radi noćenja na Point Peleu, udaljenom oko 25 milja od reke Detroit. Tamo su na obalu izvukli svojih 10 brodova natovarenih sa 139 bačvi sa namirnicama. Nešto posle 10 sati uveče Indijanci su izvršili napad na njihov logor, ubili ili zarobili preko 50 od ukupno 96 ljudi i zaplenili 8 brodova i skoro sve namirnice.

Trijumfi domorodaca su se nastavili. Tri dana posle bitke kod Point Pelea, 1. juna, Indijanci koji su ranije zauzeli tvrđavu Majamis pridružili su se grupama ratnika Kikapua, Via i Maskoutena i primorali na predaju tvrđavu Vabaš, na mestu današnjeg grada Lafajeta u državi Indijana. Sledećeg dana, daleko prema severu, Čipeve i Sauk Indijanci, pretvarajući se da igraju igru loptom radi zabave britanskih vojnika u tvrđavi Miklimakinak iznenada su se okrenuli protiv vojnika koji nisu ništa slutili i iskasapili 20 od 35 članova garnizona ispostave strateški locirane na tesnacu između jezera Hjuron i Gornjeg jezera. Na istoku su u rat stupile i Seneke i Šoni. Na dan 16. juna grupa Seneka napala je tvrđavu Vinango 80 milja severno od tvrđave Pit i zbrisala njen garnizon.

U Njojorku, general Emherst teško je uspevao da shvati šta se dešava.

A u Detroitu, opsada tvrđave se nastavljala. Beli branitelji iza palisada još nikada nisu čuli za domoroce sa tolikm strpljenjem i istrajnošću i Gledvin je svakog dana očekivao da će se Indijanci umoriti i napustiti ovaj neunosan poduhvat. Međutim, stigla je vest da su Francuska i Velika Britanija potpisale ugovor o miru i da je rat između dve evropske sile na ovom kontinentu potpuno završen. Pontijak je odbijao da u to poveruje, još uvek gajeći nadu da će mu sa juga konačno u pomoć stići francuske trupe, ali izveštaji su obeshrabrivali francuske žitelje u oklini tvrđave i naveli neke od Pontijakovih saveznika na zaključak da su možda pogrešili što su iskopali ratne sekire.

Mir dolazi u nevreme po Indijance.

Britanci počinju da dobijaju pojačanja. Kapetan Deljel koji Gledvilu dolazi u pomoć samouvereno mu saopštava kako Emherst želi da Pontijak dobije dobre batine i da će on to da uradi što pre. Gledvin se uz oklevanje saglasio i tako je kapetan svojim ljudima dao 2 dana odmora, da bi 31. jula, u pola tri ujutro, iz tvrđave izmarširao odred od 247 oficira i vojnika u nameri da napadne Pontijakov logor. Pontijak je ne neki način bio obavešten o ovome. Francuski naseljenici, kojima su obe strane dozvoljavale da slobodno cirkulišu između svojih domova i tvrđave, načuli su šta se u tvrđavi sprema i obavestili Otave. Ne očekujući zasedu, Deljel se po sjajnoj mesečini brzo kretao sa svojm kolonom vojnika i stigao do uskog mosta koji je vodio preko nekog potoka na oko 2 milje od tvrđave. Tamo ga je sačekao Pontijak. Kada su vojnici krenuli preko dasaka mosta zasula ih je vatra iz musketa, a zatim su se začuli ratni pokliči i vrisci. U opštem metežu kolona je krenula unazad na sopstvene vojnike i ljudi su počeli da padaju. Vatra Indijanaca se pojačala, dolazeći sa obe strane puta. Na komandu svojih oficira bespomoćni vojnici ispaljivali su plotune na nevidljivog neprijatelja. U jednom jurišu i Deljel je poginuo. Britanci ovim što su učinili nisu postigli ništa sem što je potok na kome su bili zaustavljeni dobio novo ime – Krvavi beg.

Pored kolonijalnih snaga koje su bacane na Indijance, na Zapadu se pojavljivalo sve više britanskih trupa što je samo podvlačilo beznadežnost Pontijakovog rata od samog početka. Uprkos mnogih prvobitnih pobeda Otava, vremena kada su domoroci mogli da odbace belce i uspešno ih potisnu davno su prošla. U avgustu je pukovnik Buket probijajući se pored Delavera, Šonija, Mingoa i Hjurona koji su se očajnički odupirali, uspeo da sa odredom vojnika upućenim kao pomoć pređe planine i razbije opsadu tvrđave Pit.
Emherst je bio jako gnevan. Želeo je da se sve mnogo brže okonča i pukovniku Buketu je predlagao :“ Zar se ne bi moglo nekako izvesti da se buntovnim indijanskim plemenima pošalju velike boginje? Dobro ćete uraditi ako zarazite Indijance boginjama uz pomoć ćebadi i isprobajte bilo koji drugi metod kojim biste istrebili ovu odvratnu rasu. “ Ovo se, prema dokumentima, smatra i prvim biološkim ratom u istoriji.Kada armija dođe u nezavidnu iliti očajnu situaciju, sva pravila tzv.civilizovanog ratovanja bivaju bačena kroz prozor.

war_group-zaražena ćebad na poklon

small_pox_306x465-boginje su devastirale indijanska plemena tokom 18-og i 19-og veka

Rat je trijummf ludila i poraz humanosti. U ratu nema pravila, suludo bi bilo očekivati da neprijatelji vode računa jedni od rugima, to bi isto bilo kao kada bismo se čudili zašto rimske legije nisu uvele pred svaku bitku obaveznu sterilizaciju mačeva i kopalja da neprijatelj ako preživi ranjavanje ne strada kasnije od infekcije, i zašto nisu uveli kazne za prljav mač.

Od prvih dolazaka Evropljana u Ameriku, Indijanci su se našli suočeni sa najozbiljnijim pretnjama na koje ljudi mogu da naiđu : UGROŽAVANJE SLOBODE, PRAVA MIŠLJENJA, LIČNE BEZBEDNOSTI, SREDSTAVA ZA ŽIVOT, PA I SAMOG ŽIVOTA….nešto mi ova prava i borba za ova prava u današnje vreme zvuči poznato da je postojala borba za ljudska prava u ono vreme možda bi Otave i ostala plemena imali više sreće…ali samo možda…..

Francuzi su sve više počeli da okreću leđa domorocima; zbog toga su brojni ratnici počeli da napustaju Pontijaka. Pontijak je poverovao na kraju u vest o sklopljenom francusko – engleskom miru. Prihvatio je francusku poruku da pokopa ratnu sekiru protiv Engleza kao što je to utradio francuski kralj.

Pontijak šalje pismo Gledvinu “ Brate moj, poruku da sklopimo mir koju mi je poslao moj otac ja sam prihvatio; svi moji mladi ljudi pokopali su ratne sekire. Mislim da ćeš zaboraviti na loše stvari koje su se dogodile pre nekog vremena. I ja ću zaboraviti ono što si ti učinio meni, misleći samo o dobrom. Ja, Čipeve, Hjuroni, spremni smo da dođemo na razgovor sa tobom kada nas pozoveš. Pošalji nam svoj odgovor. Ovu odluku ti šaljem da bi je pročitao. Ako si susretljiv kao što sam ja, odgovorićeš. Želim ti dobar dan. Pontijak.

Gledvilu je laknulo zbog neuspeha opsade ali je odbio da se susretne sa Pontijakom..

Emherst je 17. novembra otplovio kući, ostavljajući za sobom reputaciju vojnika koji se dobro borio protiv Francuza ali koga je nadvladao ratnik iz divljine, Pontijak.

Pontijak se zamorio od čekanja na sastanak sa Gledvilom pa je otišao do reke Momi u današnjoj Indijani gde je podigao zimski logor.

Među Indijancima su se pronele glasine da Pontijak – taj izuzetni čovek koji ih je podstakao na rat sa Englezima sada od svojih ranijih neprijatelja dobija po 10 šilinga na dan. Kada je Pontijak, 1766. godine, više nalik na pobednika nego na poraženog neprijatelja, krenuo u pratnji Britanaca na put da bi se u Njujorku sastao sa izvesnim britanskim zvaničnikom, jedan upućeni francuski trgovac iz Detroita ponudio je opkladu da će zavidni Indijanci ubiti Otavu “ za manje od godine dana “.

Pontijak se vratio u svoj logor na reci Momi ali je njegov ugled među Indijancima skoro potpuno nestao. Sa povratkom mira opet su se pojavile nepravde belaca prema Indijancima. Naseljenici su ponovo preplavili dolinu Ohajo, arogancija belih trgovaca i vojnika je rasla, tako da je gnev domorodaca rastao i činilo se da će se opet zaratiti. Ovaj put je Pontijak iako stari neprijatelj Britanaca držao stranu belcima i savetovao mir. Vremenom su i članovi njegovog sela počeli da se okreću protiv njega, a kroz šume su kružile glasine da ga njegovi ratnici fizički zlostavljaju kao neku skvo. 😢



Na dan 20. aprila 1769.godine Pontijak je došao u malu prodavnicu u Kahokiji, starom francuskom selu na istočnoj obali reke Misisipi, nasuprot Sent Luisa. Bio je nenaoružan i u pratnji samo jednog Peorija Indijanca za kojeg je mislio da mu je naklonjen. Kada je izašao iz prodavnice, Peorija je pošao za njim i na ulici, bez ikakvog razloga, iznenada ga je udario palicom po glavi i zatim probo nožem.

I dok je Peorija bežao, veliki ratni poglavica, koji je nekada poveo 18 moćnih plemena sa prostora između jezera Ontario i reke Misisipi u rat protiv Britanaca, klonuo je na zemlju i izdahnuo.

Zavist proizvodi izdaju.

Motiv “ Dva loša ubiše Miloša “ neprekidno je prisutan kod svih naroda, u gotovo svim zemljama na ovoj planeti.

Izgleda da je među svim narodima isto. Bilo je među Indijancima i kukavica, slabića sklonih kalkulisanju i pogađanju, popuštanju ili kompromisu, neki su bili zbunjeni i uplašeni, drugi zbunjeni i vrlo hrabri, a mnogi su bili hrabri i nepokolebljivi patrioti. Teško i komplikovano vreme zahtevalo je i teške, komplikovane, zamršene odgovore.

Motiv izdaje od pamtiveka proganja ljudski rod. Juda izdao Hrista, Miloš Obilić je morao da se opravda da neće izdati, Miloš Obrenović izdao Karađorđa i sve ubice – izdajnici kasnije su se pokajali. ; uvek neko izda. Kao da je reč o kodu nesavršenstva koji je ljudskoj vrsti, nažalost zapisan.

Neko uvek izda.

Neko mora da izda. Ne zna se ko, i ne zna se kad, ali do izdaje uvek na kraju dođe.

Svakom čoveku je stalo do toga da zna može li se pouzdati u drugoga čoveka, ili ima osnova za sumnju da će ga čovek s kojim zajedno nešto preduzima izneveriti. Onaj ko nije ličnost, onaj koji je slaba ličnost kandidat je da postane izdajnik. Izdajnik nije ličnost. Izdajnik nastaje iz ljudskog zametka, kad se desi da se ovaj ne razvije u ličnost. Šta čini da se neko razvije u ličnost a neko drugi se ne nađe ni za trenutak na putu ličnosti – mi ne možemo znati. Ko ima jaku ličnost , taj ne može postati izdajnik. Ljudi, predodređeni za izdaju znaju da obmanu okolinu jednom svojom osobinom: stalno su u pokretnu, i nešto obavljaju. Odlaze na sve strane, opsedaju ljude od uticaja, prikazuju sebe kao ljude pune vrlina, laskaju uticajnima, pretvaraju se, i retko ko u njihovoj okolini to primeti i na vreme prozre.

Izdajnik se vodi mržnjom. On nekoga mrzi. Često i bez ikakvog razloga. Katkad je lični dobitak presudniji od mržnje, katkad veoma nadmoćno preovlađuje snaga mržnje. Uzmimo jedan banalan primer: ako nekome za jednu veliku izdaju ponude nagradu od 590 miliona, a izdana stvar je neprocenjive vrednosti, zašto taj neko ne traži 590 milijardi? Ne bi mu toliko dali, jer oni koji njegovu izdaju plaćaju veoma su štedljivi (a znaju koliko izdajniku znači i jedan jedini milion), pa čine sve da plate što manje (i, po pravilu, uspevaju).

Kad čovek potceni vrednost onoga što izdaje, čini to na svoju štetu, i to će mu se osvetiti.

Oni koji izdaju nikada ne mogu biti sasvim sigurni da će ugovorna strana kojoj služe izvršiti svoje obaveze? Oni nju ne mogu tužiti sudu, razglasilo bi se njihovo „delo”, a izdajnici nisu baş sigurni da je ono za slavljenje. Uostalom, sklapaju li se ikakvi pisani ugovori pri pogodbi za izdaju? Izdajnik lepo obavio svoje, izvršio obavezu, a onaj tamo se pravi Englez! Kao da ništa nije uradio. Onda se kaju, mada ih niko ne progoni,  izdaja nije otkrivena, kaju se što su mogli drugo raditi i bar nešto zaraditi, ovako: šipak! Uglavnom, to dobiju izdajnici na kraju: šipak.

war_innoculationna slici, Džordž Vašington, jedan od prvih predsednika koji je naredio vakcinaciju američkih trupa, iz straha da ih Britanci ne zaraze.

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: