Žena epohe prosvećenosti i njena „prava“ 1. deo

Da li je vek prosvećenosti tj. 18. vek – vek žene? Verovatno da jeste , ali žene koja je još podređena, nedorasla: bez građanskih i političkih prava, isključena iz centara moći, a svoja zakonska prava može da ostvari samo preko muškaraca. Njena prava, profesionalna, građanska i politička, nisu priznata. Simbolični likovi ne treba da dovedu u zabludu: ako žene vladaju literarnim, filozofskim i političkim salonima, ako najveći filozofi tog doba ne preziru razmenu ideja s njima i prijemčivi su za njihova gledišta, ipak nije uzaludno odmah da napomenem da Enciklopedija nije otvorila svoje strane nijednom ženskom autoru. Gospođa De Mertej ili Marselina, simboli pobune protiv položaja žene u vremenu prosvećenosti, ne mogu da prevagnu nad ženskim modelom prosvećenosti: pred Sofijom, pokornom saputnicom Emila, za njega stvorenom, čija je glavna dužnost da obezbedi dobrobit i sreću svom suprugu. I kad, krajem veka, revolucionari budu pokušali da u stvarnost prenesu ideje prosvećenosti , da izgrade novu državu gde će svaki odgovorni građanin deliti suverenost, žene će biti isključene. Tada će jasno izaći na videlo protivrečnosti tog “ paradoksalnog veka “ u kome žene uživaju “ učestvovanje bez jednakosti “

Opasno je da govorim o ženi prosvećenosti, jer ne postoji jedna žena, već žene prosvećenosti. Žena prosvećenosti može biti onakva kakvu je prosvećenost smislila, onakva kakva se javlja u filozofskim tekstovima, koje su većinom pisali muškarci. To je muška žena prosvećenosti, i nema više samo jedne žene, već različitih tipova žena iz različitih društvenih sredina: dvorske dame, aristokratkinje, građanke, žene iz naroda, seljanke itd. Ne bih smela zaboraviti ni nacionalne razlike: iako je prosvećenost zajednička zapadnom svetu, svaka zemlja zadržava sopstvenu kulturu i žene u njoj žive veoma različite živote.
U 18.veku vladajuća ideja je bila da postoji specifična ženska priroda. To mišljenje su, u suštini, stvarali lekari i filozofi. Odrenica “ Žena “ u Didroovoj Enciklopediji predstavlja je kao “ ženku čoveka “, a zatim nailazimo na odrednicu “ Čovek “, kao opštu definiciju cele vrste. Ovde se javlja jedan od osnovnih problema prosvećenosti: kako pomiriti razliku polova i filozofiju univerzalnog? Jednu struju predstavljaju naslednici Pulena de la Bara. Njegovi spisi ( posebno O jednakosti oba pola. Fizičko i moralno izlaganje gde se vidi značaj oslobađanja od predrasuda – De l’egalite des deux sexes. Discours physique et moral ou l’on voit l’ importance de se defaure des prejuges, 1673 ) obeležili su ključni zaokret u mišljenju o muško/ženskom. Umesto da tvrdi, kao što se dotad činilo, da je jedan od polova ( muški ili ženski ) iznad drugog, uveo je pojam jednakosti u tu “ raspravu “. Kao ubeđeni kartezijanac, u ime razuma odbacuje predrasude i svoje mišljenje zasniva na logično povezanom sistemu, a ne na ličnim naklonostima. Tvrdeći da “ duh nema pola “ uverava da razum, koji određuje pripadnost ljudskoj vrsti, pripada i muškarcima i ženama. Ta zajednička ljudskost ima preimućstvo nad razlikama koje potiču, uostalom, koliko od kulture i vaspitanja toliko i od prirode. Suprotan stav velike većine ima dva slavna predstavnika, jednog filozofa i jednog lekara.: Žan-Žak Rusoa i Pjera Rusela. Prvi posvećuje deo svoje knjige Emil ili o vaspitanju ( Emile ou de l’education, 1762 )“ Sofiji ili Ženi “, a drugi objavljuje 1775. Fizički i moralni sistem žene ( Systeme physique et moral de la femme ). Uticaj Rusoa i Rusela na misao prosvećenosti je znatan. Za sve te različite autore žene svakako čine polovinu ljudskog roda, ali polovinu u osnovi drugačiju. Od razlike se brzo prelazi na nejednakost, od nejednakosti na inferiornost. Svakako da postoje zajedničke tačke. One potiču od “ vrste “, piše Ruso, a razlike su “ u polu “. Drugim rečima : “ U svemu što se ne tiče pola žena je čovek“. Problem je što je kod žena sve vezano za pol: “ mužjak je mužjak samo u nekim trenucima, ženka je ženka celog svog života, ili bar tokom cele svoje mladosti; sve je bez prestanka podseća na njen pol “ ( Emil…). Ne treba to mišljenje pripisivati rusoovskoj mržnji prema ženama. Didro misli upravo to isto: “ Žena nosi u sebi organ sposoban na užasne grčeve, koji njom raspolažu…“ ( O ženama – Sur le femmes, 1772 ). I, dodaje, njenom životu polne funkcije daju ritam: mesečno pranje, trudnoća, klimakterijum. A Rusel, sa svoje strane, uverava da “ žena nije takva samo u nekim pojedinostima, već bilo s kog stanovišta da se posmatra “. Materica je pravi ženski organ, onaj koji upravlja svim ostalima. Ona vlada i upravlja ženom. Tako da je žena određena polom, a ne razumom kao muškarac.

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: