Zena epohe prosvecenosti i njena „prava“ 2.deo

Žena ne može imati isti tip uma kao muškarac. Njen je, kao i ostalo u njenoj ličnosti, podređen njenim genitalnim organima. Odatle dobrim delom njena potiče slabost, pa dakle i njena inferiornost. S jedne strane, ona je večita bolesnica, redovno podložna svojstvenim nedaćama: pravo opterećenje koje joj ne daje mogućnost da vodi aktivan društveni život. S druge strane, ta dominacija materice od nje stvara krajnje osetljivo biće, žrtvu razuzdane, bezgranične mašte. Didro pak, pošto je primetio da “ taj organ njom raspolaže “, dodaje da “ u njenoj mašti izaziva svakojake aveti “. Lekari, kao Rusel, objašnjavaju veću osetljivost žena većim razgranjavanjem krvnih sudova i nerava; suviše osećanja sprečava sazrevanje misli, prelazak sa osećajnog na konceptualno. One se, dakle, zaustavljaju na prvom stepenu, na mašti, i to negativnoj mašti, punoj “ svakovrsnih aveti “, detinjskoj mašti. ( O žene! Vi ste deca zaista neobična “, piše Didro, neobuzdanoj i opasnoj. Nesposoban za veću konceptualizaciju, njihov um mora da se okrene konkretnom, praksi. “ Žena posmatra, muškarac umuje “, piše Ruso povodom Sofije. Pošto apstrakcija nije u njenoj nadležnosti, njeno se razmišljanje može odnositi samo na posebno, ne na opšte. Ona ne treba da filozofira o muškarcu, već da “ proučava duhom svojim…muškarce koji je okružuju, duh ljudi kojima je podređena, bilo zakonom, bilo javnim mnjenjem “ ( Emil…).

“ Status žene “ je da bude majka, tvrde Ruso i lekari, uz primedbu da je anatomija za to predodređuje. Žena je prema mišljenju muškarca prosvećenosti sedelačka osoba, čije su glavne delatnosti u okviru domaće scene. Uostalom, dodaju lekari, nije stvorena za teže fizičke poslove: njene su kosti manje čvrste, a karlica i kukovi joj daju nesiguran hod. Dok njen muž bude razmišljao o ljudskoj sudbini ili izlazio radi društvenog života, ona će ostati kod kuće i brinuti se o deci, ulepšati što bolje može svoj dom. Svaki pol ima svojstvene funkcije, koje zahteva priroda – za muškarca su javne, za ženu domaće, i ne treba ih mešati zbog opasnosti od prevrata. Kad ispituje razliku i odnos polova, misao prosvećenosti postaje duboko deterministička i fundamentalistička. “ Sofija treba da je žena, kao što je Emil muškarac, to jest da ima sve ono što odgovara sklopu njene vrste i njenog pola da bi odgovorila svom mestu u fizičkom i moralnom poretku. “

Vek trijumfa razuma nije, dakle, pošteđen paradoksa. Tako u društvu gde je ( bar u Francuskoj ) mešanje svakodnevno, gde se žene sreću u centru društvenosti, na ulici ili u društvenim krugovima, caruje ideologija koja bespogovorno deli svojstva, prostor i društvene uloge polova. Muškarci prosvećenosti redovno sa ženama izmenjuju ideje, koncepte, ali sumnjaju u intelektualne sposobnosti “ žene “. Dok prosvećenost ratuje protiv predrasuda, neprijatelja razuma, filozofi i ne pomišljaju da ih napuste u razmišljanju o ženi.
Stranice koje filozofi i lekari ispisuju o ženama pune su protivrečnosti: kolebaju se između dve suprotne slike – slike blage i majčinske žene i divlje i preterane, u toj meri da se dolazi do pitanja nisu li duga izlaganja o ženskoj slabosti i stidljivosti pre umirujuće isterivanje đavola nego samopouzdana tvrdnja.

Drugačiji je ton u delima pisanim za narod ( ali koje ne piše narod ), koja u 18.veku doživljavaju novi uspeh. Ta popularistička ulična književnost, poznata kao “ Plava biblioteka “ ( po boji korica knjige ), širi sliku žene u kojoj preovlađuju šabloni i iznenađuje svojom mržnjom. Zla, surova, podmukla, sujetna, lenja, svađalica, brbljiva, pohlepna, rasipna i željna da vlada, ona kao da je stvorena za nesreću muškarca. Sotonin đak, ona je smrt donela na zemlju. Da bi se odagnala smrt , treba, dakle, potčiniti ženu, ukrotiti je, tim pre što je čovek primoran da sa njom živi. Da bi izbegao da ženidbom bude sveden na nulu, muškarac treba da vlada suprugom, da guši njene želje i njen nezasiti seksualni apetit, da uništi njenu ličnost. “ Žena – smrt “ tako postaje “ mrtva žena usled ličnog i društvenog nepostojanja “. Pod tim uslovom moguće je živeti sa njom. “ Plava biblioteka “ pretvara brak u pravi rat, ne rat u čipkama, već rat u kojem muškarac treba da pobedi ženu ako neće da sam bude poražen. Brak je jedno od prvih mesta tih sučeljavanja. A prosvećenost dovodi u pitanje tradicionalni brak da bi uneo novo shvatanje odnosa muž – žena.

Devojka saznaje od svoje sobarice da će je udati i plače. Njen se otac čudi: “ Kakvo ti to zlo činimo kad te udajemo za čoveka dobrog roda, vrlo prijatnog i pri tom vrlo bogatog?“-“ Verujem da je sve to tako kako vi kažete, ali uvek je surovo prepustiti se čoveku koga ne poznaješ. “ Pošto joj je objasnio da su jedini loši brakovi oni iz naklonosti, otac zaključuje: “ Skromnim ljudima je potrebno da se vole da bi bili srećni u braku; ali ako imućni ljudi žive pristojno, njihovo će bogatstvo da ih složi. Hajde, kćeri, odlučno, hrabro, veselo, sve će biti u redu!“.

Stereotipni vid dijaloga kako ga je zamislio Luj Sebastijan Mersije u Slici Pariza, “ Kako se sklapa brak “ ( Tableau de Paris, 1783 – 1786, “ Comment se fait un marriage “ ) ne ugrožava njegovu verodostojnost. U imućnim sredinama i dalje se brak smatra društvenim i ekonomskim poslom, o kome odlučuju muškarci iz porodice.

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: