Da li je Kraljević Marko prvi znao za Internet?

“Postoje dve vrste neznanja. Neznanje koje je svesno sebe samog i kao takvo je spremno da uči i pozajmljuje od pravog znanja. I neznanje oholo i razmetljivo, koje misli da ako je beskrajno, a jeste, može da bude jače od znanja, koje iako je krhko ipak jeste znanje. “

Jedna od najlepših ljudskih osobina je radoznalost. Ljudi se interesuju, naročito za proslost, žele da znaju nešto o istoriji svog naroda, ali nisu svi vični da uvide neutemeljenost i proizvoljnost zaključaka koje im preporučuju mnogi ignoranti i istoričari – amateri. Odgovor na raspojasane i drske napade pseudonaučnika je naravno: zvanična nauka. Uvek. Međutim, iz neznanih razloga, ta pseudonauka imala je mnogo puta veću privlačnost od zvanične nauke.
Sredinom 80-ih godina 20. veka pojavila se knjiga pod nazivom “Homerova slepa publika” u kojoj je autor, meksički hotelijer Roberto Salinas Prajs, smelo tvrdio da se drevna Troja ne nalazi tamo gde se nalazi, već da je smeštena ni manje ni više nego u hercegovačkoj Gabeli. Na televiziji su se danima vrteli izveštaji kako tamošnji predsednik opštine na veličanstvenom dočeku hlebom i solju pozdravlja ingenioznog naučnika. Čak je i renomirana “Politika” objavila članak Branke Otašević pod naslovom “Bosno moja Mikenska”. Evo pojedinih delova iz njenog teksta:

“Jedan arheolog, jedan istoričar i jedan klasični filolog nisu mogli ništa ne protiv Roberta Salinasa Prajsa, nego protiv Mufida Memije. S meksičkim filologom koji je ustvrdio da je antička Troja u našoj Gabeli oni se nisu ni suočili, ali je novinar TV Sarajevo, voditelj emisije “Album”, bio toliko zagrižen za ideju o svom mogućem trojanskom poreklu da uglednim naučnicima nije pustio da dođu do daha. Ništa nije pomoglo što je arheolog tvrdio da kod nas zasad nema nikakvih tragova mikenske kulture, što je filolog ukazao da je u Americi Prajsova knjiga jedva objavljena, i to bez fusnota, što je za jedan rad koji pretenduje da bude ozbiljno shvaćen – nezamislivo, i što je istoričar upozorio da narod ne bi trebalo sluđivati a đake odvraćati od važećih naučnih teorija… Mufid Memija nije imao nikakvih rezervi prema Prajsu i ‘demokratski’ je branio njegovo pravo na drugačije mišljenje. Zaboravio je, samo, da po pravilima ponašanja argumente treba da daje onaj ko pobija postojeće teorije novim hipotezama, pa je nesrećnog arheologa saterivao uza zid tražeći dokaze, a Prajsu je sve verovao na reč… Da li je voditelj bio toliko uporan i toliko angažovan za ‘gabelsku Troju’ zato što mu je, kao dobrom profesionalcu, bila potrebna provokacija, ‘kontrapunkt’ u dramaturgiji emisije, ili što je, kao dobar patriota podržavao mere Republičkog izvršnog veća BIH i Turističkog saveza o ozbiljnom radu na putokazu Prajsove hipoteze? Ko zna, možda je Prijamova palata, kao što se sinoć na ekranu videlo, zaista nadohvat Prajsove ruke? Uostalom, u opštoj potrazi za ilirskim, dardanskim, venetskim, keltskim ili inim korenima naših naroda i narodnosti – zašto ne pokušati i sa trojanskim?”.

Nijedan od mnogobrojnih klasičnih centara širom Evrope nije ni registrovao pojavu rečene knjige, a kamoli da je ušao u nekakvu polemiku sa njenim autorom. U Zagrebu je, doduše, jedna grupa klasičara, arheologa i istoričara, napisala knjigu u kojoj su se narugali besmislenoj teoriji meksičkog istraživača. Danas se Prajsove knjige više niko i ne seća i ona s razlogom nije izdržala sud vremena. Ipak, činjenica je da takve knjige zagađuju duhovnu atmosferu društva u kom se pojavljuju i ostaju kao tužno svedočanstvo o sredini i intelektualnoj klimi vremena u kome su nastale.

Klio – “ona koja proslavlja” – muza zaštitnica istorije bivala je mnogo puta raščerupana još jednim fenomenom: pogrešnim tumačenjem reči. Te onomastičke bravure znaju biti urnebesne. Izvesni pseudoistoričari su se usuđivali da ilirsku kraljicu Ceriu dovedu u vezu sa planinom Cer. Sledeći ovakvu logiku, mogli bismo da “dokazemo” da je Al Gor dobio prezime po Crnoj, Fruškoj, Mokroj, Svetoj ili nekoj petoj Gori, a Bil Klinton po Klini. Na ovaj način možemo dokazati sve što nam padne na pamet.
Evo “dokaza” da je Kanada srpska zemlja, da srpskija ne može biti. Priča ide ovako: u najranija stoleća, ne tako dugo posle Hristovog rođenja, grupa hrabrih Slovena – Srba, vođena radoznalim duhom, odvažila se da na svojim čuvenim monoksilima – malenim čamcima od jednog debla – krene preko Atlantika. Jednostavno nisu verovali u ono što je pisalo kod Herkulovih stubova – današnjeg Gibraltara – doduše na latinskom, ali ne mari: Ibi deficit orbis (“Ovde nestaje svet”, odnosno “Tamo je kraj sveta”). Jer, iz epske poezije dobro je znano da su Latini ljute varalice. Dakle, mnogo vekova pre Kolumba, Srbi su krenuli na ovaj put. “Kuda plovimo?”, pitali su posle mnogo dana neki od Srba. Najmudriji je lakonski odgovario: “Plovimo ka nadi, jer kopno je naša nada!”. Opa, pa tu smo! Ka+nada = Kanada. Kada su napokon stigli na kopno, Srbi su tu zemlju nazvali Kanada.

Kraljević Marko

Kad smo već na tlu Severne Amerike, možemo da objasnimo i ime velike reke koja protice kroz Vašington. Reč je o reci koja se zove Potomak! Naravno, čista srpska reč. Dakle, Srbi su ne samo pohodili nego i nastanjivali Novi Svet, mnogo pre Kolumba. Hajmo dalje, kad je već sve srpsko, zašto i Sorbona ne bi bila srpska? Neki tvrde da je Sorbonu u 13. veku osnovao Rober de Sorbon, dvorski kapelan Luja IX Svetog. Ali to je mišljenje germanske Berlinsko-bečke škole, i kao takvo je, naravno, ništavno. Po nalogu Vatikana oni skrivaju činjenicu da je rečeni Rober de Sorbon zapravo bio Srbin. Sa druge strane, ponovo mi je puklo pred očima, moglo bi se dokazati i da je Šervud – gde umesto S, R i B imamo SH, R i B, a to mu dodje na isto – izrazito srpska rec, a da je, saglasno tome, Robin Hud brat od strica Kraljevića Marka! Kad smo već kod Marka, dokazaćemo da je on otkrio i Internet, jer o tome svedoče stihovi iz epske pesme: “Ostavi se Marko četovanja!”.

Eto, takvim rezonom, logikom i načinom objasnjavanja se i rukovodi pseudoistorija. Zašto su ljudi skloni da poveruju u to, ostaće nepoznanica. Jedini način borbe je apel da se prednost da zvaničnoj nauci, koja se izučava na fakultetima. Istorijska nauka se mora odbraniti od nasrtljivog i neukog amaterizma. Samo obrazovan istoričar moze razlikovati naučno utemeljenu istinu od poluistina, neistina, haotičnih improvizacija i površnih brzopleto donetih zaključaka.

Dajmo prednost ozbiljnoj nauci. Srbi nisu otkrili Kanadu.

Ne pitajte jesu li Srbi najstariji narod na svetu, pitajte sta ima za rucak, i za dezert.

Literatura: Radivoj Radić, Srbi pre Adama i posle njega

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: