Kidnapovana demokratija

Čovekov smisao za pravednost čini demokratiju mogućom. Njegova sklonost ka nepravednosti čini demokratiju neophodnom. Džon F. Kenedi rekao je da “Život u slobodi nije lak, a demokratija nikad nije potpuna”, i još je rekao da “Dok god sloboda ne zacveta u svim zemljama, ne može uvenuti u jednoj”. Demokratija znači imati izbor. Diktatura znači biti stavljen pred izbor. Demokratija nikada nije završen proces, nije zadata ravan. Demokratija ne trči, ali ona sigurnije stiže na cilj. Karl Poper je kazao: “Pitanje ‘Ko treba da vlada?’ pogrešno je postavljeno. Dovoljno je ako se loša vlada može opozvati. To je demokratija.”.

Demokratija je naše najvrednije dobro. Njeno održanje je ujedno zadatak i obaveza. To znači stalno, odlučno, samosvesno preispitivanje, stremljenje i trud da se postignu kompromisi i trajni konsenzus. Ovo su uslovi jedinog političkog reda koji može garantovati slobodu i stabilnost u državi. Sistem vrednosti demokratije najbolje i najlakše je predstaviti kroz opis primera američke demokratije. Prva stvar na koju pomislim kad mislim o sistemu vrednosti američke demokratije je stabilnost koju ona donosi ovoj zemlji.
Demokratija je proizvela stabilnost u SAD, takvu stabilnost koja je sveprisutna i vrlo lako vidljiva i uočljiva realnost. Vlast se menja izborima, ne ratom; najveći zadatak demokratije, njen ritual i praznik – a to je izbor – postavljen je na pijedestal društvenog života u SAD i postao je najsvetliji i najviši pokazatelj sistema vrednosti američke demokratije. Odluke u SAD ne donose se krvlju, već glasanjem.

Veoma je bitno neglasiti da je američka demokratija jedan proces koji traje evo 3 veka, prolazi kroz svoje neuspešnije i uspešnije faze; u globalu ide ka boljem. Svaki liberal je svestan da je društvo kome on teži ideal, ali on isto zna da je svaki korak ka tom idealnom jedna pobeda više; savršena demokratija ne postoji, ali svaki korak prema boljem smatra se uspehom. Svaki dokument, svaka deklaracija koju su Amerikanci doneli, odnosno proglasili, izraz je i težnja ka nečem idealnom. I američka Deklaracija se može tako tumačiti. Napisana je u 18. veku, u vreme buđenja Evrope, u vreme Žan Žak Rusoa, i samim tim, bila je pod uticajem zanosa i idealizma. Volter je izrekao reči koje nam pružaju dokaz te uzavrele težnje ka idealnom, težnje ka univerzalnoj jednakosti i dobroti, ka vrhuncima lepog i dobrog. Volter je rekao: “Moj Gospodine, ja se ne slažem sa vašim mišljenjem, ali daću svoj život, samo da biste Vi mogli reći svoje mišljenje!”.

Iako u Deklaraciji Nezavisnosti lepo stoji da smo svi rođeni jednaki, narednih 200 godina neki građani američke države nisu bili ni blizu isti, pogotovo Crnci i Indijanci. Ali ta linija koja ide ka idealnom, da li sporije ili brže, to je ta osnovna vrednost američke demokratije koju ja vidim. Američki model demokratije se transformisao kroz vekove, imajući svoje uspone, nove osobenosti, protivrečnosti, krize, manjkavosti i prednosti.
Pluralizam mišljenja i razmišljanja je još jedan faktor u sistemu vrednosti američke demokratije. Nema diskriminacije prema onima koji ne žive u Americi a mogu glasati u istoj. U SAD, stavovi se napadaju drugim stavovima a ne predrasudama – opet, još jedna vrednost sistema američke demokratije. U vezi sa tim je imperativ da je dozvoljen civilizovan napad na neki stav, a ne na ličnost koja taj stav iznosi. U komunikaciji imamo verbalnu agresivnost i argumente. Ovo drugo je sposobnost ili želja da napadnemo druge stavove, a ovo prvo da umesto stavova napadnemo ljude koji ih iznose. Ovo drugo je tipično američki, dok je ovo prvo tipično ne -američki način. Može nam se neka stranka sviđati ili ne sviđati, ali to nema i ne sme imati nikakve veze da li ti isti smeju postojati. Koliko ljudi u Americi je mislilo da je da Beri Goldvoter, senator iz Arizone opasan po interese SAD? Taj čovek je rekao da je i ekstremizam u odbrani slobode dozvoljen i da to nije ni greh, ni porok, pa je otvoreno zagovarao da SAD treba da bace jednu raketu na Kremlj za početak. Koliko ljudi je podržavalo generala Makartura koji je otvoreno zagovarao atomski rat protiv Kine 1950?; ali ni u jednom slučaju se nije išlo ka tome da se zabrani bilo čija kandidatura, već su se takve stvari rešavale na izborima. Treba imati mirnoću i staloženost jednog Trumana pa izbeći nevolje, a ne izazivati nove nevolje s’nevoljama koje već postoje. Ne sme se nikada odjednom sve ono što je dobro izbrisati, ono što je loše naglasiti, pa onda ” vrištati ” o tome i tako doneti demokratiju. Možda u režiji nekoh dobrog režisera, dramaturga, možda u nekom pozorištu, možda u zemlji čuda, ali ne i u realnosti; tako se nije postizala američka demokratija. Beri Goldvoter je izgubio izbore sa ogromnom razlikom. Američki narod je bio demokratski visokosvestan i odoleo je primamljivoj retorici Berija Goldvotera na taj način pokazavši demokratsku zrelost.
Abraham Linkoln je definisao demokratiju kao vladavinu naroda, od naroda i za narod. Srce demokratije je činjenica da narod upravlja sobom. Komunistički koncept demokratije nije bio usmeren ni na vladu naroda, ni na vladu od naroda, već na na vladu u interesu naroda. U slučaju Nemačke, na primer, Komunistička Rusija gledala je na Zapadnu Nemačku kao na zemlju koja nema demokratski sistem jer je uređena na kapitalistički način privatne svojine koji je tamo funkcionisao. Zapadna Nemačka bi bila demokratska samo ako bi komunistički element u njoj – oko 2% populacije preuzeo vladu i ukinuo kapitalistički sistem. Činjenica da ostalih 98 % Zapadnih Nemaca se protivi komunizmu značila je malo Moskovskoj verziji demokratije. Komunisti su verovali u svoju izabranost i da samo oni znaju šta je interes naroda. Komunisti su insistirali da je demokratski kapitalizam -diktatorski jer kapitalizam se po njihovom rezonovanju nalazio u definiciji diktature. Činjenica da ljudi koji žive u kapitalističkom sistemu to žele dobrovoljno, dokazivala je komunistima samo to da većina baš i ne zna uvek šta je to najbolje za nju. Kao kontrast, Rusija je smatrala da je Istočna Nemačka – demokratija jer je vlasništvo nad proizvodnjom u posedu i upravljanju od strane i države i to im je bio sasvim dovoljan dokaz. Ono što je bilo porazno je činjenica da je narod Istočne Nemačke odbacivao komunističku tiraniju koja im je bila nametnuta, i samo uz pomoć metoda tajne policije i ” popravnih ” radnih logora komunistička vlada je mogla sebe održati. Ipak, ovo nije toliko važno za komunističku verziju demokratije. Važna stvar u vezi demokratije, naravno, sa komunističke tačke gledišta je, ne šta narod želi, već ono što bi trebalo da želi. Ako ono što komunistička vlast želi može biti nametnuto samo uz pomoć sile, onda sloboda znači silu u dvosmislenom komunističkom rečniku. Ili, kako bi branioci Komunističkog terora često voleli da kažu : ” ne možete napraviti omlet ako ne razbijete jaja ”. Ironično, stoga, Komunistička policijska država u Istočnoj Nemačkoj je mogla da postoji jedino naporom ruskih bajoneta, a zvanično je naziv države bio ” Nemačka Demokratska Republika ”. Slično, kad je Ruska Crvena Armija nametnula komunizam u nekoliko istočnoevropskih zemalja posle 2. Svetskog rata semantičari su im odmah našli prikladno ime ” Narodne Demokratije ”.

Što se tiče bazičnih principa demokratije, moglo bi se reći da demokrate veruju u razum i iskustvo. Kao suprotnost, dogmatisti (kao što su bili komunisti i fašisti) su odbacili ovo verovanje u razum i iskustvo: oni su sigurni kako znaju šta je istina, i stoga su zatvorili svoje umove za argumente razuma ili praktičnih lekcija iskustva. Za komuniste, koncept klase je odgovor za ljudske nedaće, a za fašiste rasa i nacija su neiscrpni ključevi za istinu. Još više od toga politički dogmatisti znaju sa apsolutnom sigurnošću da njima nisu potrebna dalja istraživanja, i ako im, bilo kakva pitanja bazirana na suprotnim dokazima postavite, vi ćete biti tretirani kao neprijatelj. Preziranje razuma i iskustva se u psihološkom smislu reflektuje u fanatizam; komunisti ne trpe kompromise i njihovo političko pravilo akcije u odnosu na njihove oponente nije ” live and let live ” već ” live and liquidate ”; znači ne dopuštaju ono pravilo ” živi i pusti druge da žive ” nego pravilo ” živi i likvidiraj ”, u slobodnijem prevodu ” moraš likvidirati druge da bi živeo ti, i da bi tvoja ideja opstala ”. Kao kontrast, demokratski način života je baziran na ideji da je istina ” sa malim i ”, probna, promenljiva, i predmet stalnog proveravanja i verifikacije. Racionalni empirista – osoba koja veruje u razum i iskustvo – odbija, stoga, da veruje da je čovečanstvo ikad stiglo na kraj svog traganja za istinom i znanjem. U nauci, nijedan naučni istraživač bez zdrave doze duboke sumnje ili skepticizma neće uzimati ništa za sigurno, odnosno zdravo za gotovo, i on će uvek izazivati prihvaćene istine.

Nastavkom svog razmišljanja o američkoj demokratiji dolazim do zaključka da bi validnost ocene američke demokratije trebala doći iz diskusije oko porekla njenog nastanka. U tom slušaju, trebali bismo diskutovati o vremenu nastanka američke države, o okolnostima koje su bile značajne i verovtno uticale na rađanje nove republike na novom kontinentu.

U proučavanju istorijskih prilika, za istoričara je mnogo bitno da zna šta je krivo, a šta je pravo i da je mnogo bitnije znati šta su ljudi u nekom periodu mislili da je krivo i pravo da bismo razumeli njihove postupke.
Glavno pitanje u vezi postanka američke demokratije je : Kako se demokratija stvorila u takvom radikalno religioznom društvu kakvo je bilo puritansko društvo? I nije se demokratija stvorila u tom i takvom društvu koje je prevaru ili psovanje smatralo neoprostivim zločinom, zločinom za smrtnu kaznu, u društvu u kome su samo članovi crkve imali pravo izbora i sl. Puritanci su, ustvari imali dosta uticaja na američku istoriju jer je njihovo represivno ponašanje uticalo na to da se mnogi doseljenici pod puritanskim represivnim zakonima odluče nastaniti negde drugde. ( Ana Hačinson je oterana, kao i Rodžer Vilijams koji je posle osnovao Rod Ajland )

Ono što ja mislim da je uticalo na razvoj demokratije u Americi je pravo vreme, pravo mesto i pravi ljudi – tri kockice su se složile u pravo vreme neponovljivo u istoriji. To je bilo neponovljivo istorijsko iskustvo.

Zašto pravo vreme? Recimo da se začetak demokratske misli u Americi javlja posle buđenja filozofske inteligencije u Evropi; ponovno oživljavanje knjiga grčkih filozofa koje su bile strogo zabranjene tokom vladavine katoličke crkve, buđenje nauke i početak razmišljanja van strogih crkvenih dogmi. Već nekoliko puta pominjano, Žan Žak Ruso, Džon Lok, Dekart biće oni koji će uticati na pisanje Deklaracije Nezavisnosti na novom kontinentu.To je odgovor na pitanje zašto je Novi svet bio pravo vreme

Zašto pravo mesto ? Amerika je u to vreme uzimajući u obzir tadašnje domete komunikacije bila kao neko izolovano ostrvo pogodno za buđenje kakve takve demokratije posle mračnog perioda srednjeg veka. Osim toga prirodna bogatstva i inferiornost Amero-Indijanaca u pogledu ratne tehnologije išla je na ruku teritorijalnom širenju SAD.
Zašto pravi ljudi ? U Ameriku nisu stizali plemići niti lordovi već kako Amerikanci vole da kažu common people – običan narod. O ovome se može raspravljati veoma dugo jer s’početka demokratija je više ličila na oligarhiju gde su se samo pripadnici bogatih porodica koje su činile ranu Novoenglesku elitu mogli baviti politikom; čak ni Ustav nije pokazivao želju za glasom naroda kao temeljom demokratije. Elektoralni koledž je bio način na koji se birao predsednik. Svaka država je birala svoje predstavnike koji su glasali za jednog od kandidata tako da se moglo desiti da jedan kandidat ne osvoji većinu glasova naroda, ali po onome što izglasa elektoralni koledž mogao je da ne dobije izbore. S’pojavom irskih političkih mašina i biranja ” običnih ljudi ” a ne bogate elite za mesta u politici počinje proces demokratije ili bolje rečeno korak više u tom gradualnom procesu stvaranja američke demokratije. Pitanje je, kako to da različite etničke grupe nisu došle u sukob jedna s’ drugom, kako se ranije nije preslikala Evropa na novi kontinent, kako nije došlo do socijalnih nemira, revolucija itd. Odgovor, po mom mišljenju leži u dve stvari. U vezi socijalnih nemira koji su mogli nastati porastom broja emigranata i sve manjim prostranstvima za naseljavanje, problem se rešavao proterivanjem Indijanaca i obezbeđivanja jeftine zemlje za svakog, bar u vreme dok se Amerika smatrala farmerskom zemljom, idealnom kako bi je Džeferson opisao. Međuetnički sukobi izbegnuti su opet radi Indijanaca jer su se oko jednog ” neprijatelja ” svi belci ipak složili, u ovom slučaju, rekoh to su bili Indijanci, a verovatno i Crnci kasnije. Na jugu, mali broj ljudi je imao robove; ispod 2% belaca je imalo svoje plantaže, i velika većina belaca na jugu nisu imali ništa sem slobode; no, upravo to stvaranje mita kako su ipak iznad crnaca omogućio je da se ne bune; u svom siromaštvu imali su po jednu lažnu utehu ” mi smo belci ”. Bogati osnivaju Kju Kluks Klan, ali siromašni ga čine.

Tako su se tri kockice sklopile i omogućile novu, i važno je naglasiti zdravu podlogu za razvoj demokratije.

Ponavljam, postojala su vremena kada se SAD odlazilo po korak, dva ili tri od demokratije. Jedan od takvih koraka unazad od demokratije bio je period makartizma i njegove posledice. Američko društvo je tada, uprkos svom nevelikom znanju o komunizmu bilo jako anti-komunistički raspoloženo. Progonima potencijalnih komunista i hapšenjima samo na osnovu dojave ili sumnje, američkom društvu je pretilo da postane upravo onakvo isto društvo protiv kojeg su se borili. Takva strujanja postoje u američkom društvu i danas; za određene grupe Arapa upotrebljava se izraz islomofašisti i preduzimaju se mere zaštite od njihovog delovanja. Svakako, politički ekstremizam je unapred osuđen na propast i uvek je samo korak od demokratije a nikako korak bliže.

Da se sada usmerimo na pitanje političkih stranaka u demokratiji . Smatram da su stranke kao neizostavan deo demokratije i njen kočničar u velikom broju slučajeva. Bolje rečeno, moć stranke je u relaciji sa jačinom i vrednošću demokratije. Što su stranke jače u svom jezgru i ideologiji demokratija više strada. Kad su u SAD uveli primarne stranačke izbore gde su građani, a ne nikakvi odbori stranaka birali stranačke kandidate -demokratija je izvojevala još jednu pobedu. Godinama su u zapuštenim stranačkim prostorijama, stranački bosovi birali svoje kandidate i uvek je tu bilo mesta za korupciju. Od kraja 19.veka stranke gube moć na američkoj političkoj sceni, ali ovaj proces osim što je konstantan teče jako sporo. Uvođenjem tzv. primaries ili izbora na kojima građani biraju stranačke kandidate definitivno je ukinuta moć partija. Svaka država ima pravo odlučiti o zakonima za ove izbore. To je primer za jedan korak blize demokratiji.

A, jedan primer za korak unazad od demokratije je delatnost „ Crnih pantera „
U Kaliforniji su bili osnovani tzv. ” Crni panteri ” – crnačka militantna organizacija; pripadnici te organizacije su šetali ulicama naselja u kožnim jaknama, sa crnim beretkama i puškama u ruci. Zakon nije branio nošenje dugih cevi tako da su Crni panteri mogli nositi svoje puške i patrolirati ulicama štiteći crnce od represije. Naravno, zakon se promenio u Kaliforniji upravo radi Crnih pantera. Danas se čini neverovatnim da su ljudi mogli nositi duge cevi na javnom mestu. Dakle, i taj korak unazad od demokratije SAD su uspešno prevazišle. To vreme, opasno po demokratiju, uspešno je prevaziđeno.

I na kraju, kako to nastade demokratija ? Radi se o tome da su talasi dolazaka puritanaca počeli jenjavati; njihova represija i zakoni naterali su druge da se sele na neka druga mesta, a Amerika je postala demokratska a ne teokratska država.

To je bilo nekad. Danas se sve više čini da je demokratija kidnapovana i koristi se za sve i svašta; no, to ne znači da borba za demokratiju treba da prestane. Demokratija je uvek vredna borbe.
Amerika je totalno demokratska zemlja? Nije. Nije, ali teži tome, svaki korak bliže je pobeda, svaki korak dalje je poraz demokratije. Mogu li Amerikanci videti da je predsednik Barak Obama, demokrata veoma elokventan i obrazovan ili većina primeti da je crnac? Kad primete crnca u njemu to je poraz demokratije, kad primete čoveka to je korak bliže demokratiji. Kad primete da je predsednicki kandidat Donald Tramp jedan obican pajac i demagog, onda je to korak blize demokratiji. Kad pomisle da je Donald Tramp u pravu, i da ga treba slediti onda se gradjani SAD nalaze na dva koraka od demokratije.

Bilo je nemoguće zamisliti katolika da bude predsednik SAD, a postao je i bila je to pobeda demokratije. Demokratija ima svoje pobede i svoje poraze i večito je u procesu stvaranja. Često je čak i protiv interesa onih što vladaju, baš kao što mislim da je protiv interesa američke nomenklature danas. Demoralizacija ljudi da njihov glas ne može da promeni ništa je u interesu onih koji vladaju, onih kojima paše “Status Quo”. Demokratija u SAD stvara atmosferu šansi, povoljnost prilika u kojima možeš da plivaš. Voleti Ameriku znači kritikovati je. Američki mit “Grad na brdu” je opasan i štetan za američku demokratiju. Ne možeš biti “Grad na brdu”, jer tako stvaraš mržnju.

Koliko daleko ide demokratija u Americi dokazuje i podatak da u SAD nema službenog, zvaničnog jezika. To nije engleski jezik već common language; i o tome se malo zna

Demokratija?
Danas se sve više čini da je demokratija kidnapovana i koristi se za sve i svašta; no, to ne znači da borba za demokratiju treba da prestane. Demokratija je uvek vredna borbe.

Uvek u procesu stvaranja i uvek vredna borbe, ali ne da se gube životi već da ugrađujemo svoje živote za nju.

Nije dovoljno doneti demokratske zakone i čekati demokratiju da samo pokuca na vrata. Da li je ipak Sokrat bio u pravu tvrdeći da je demokratija samo mit u koga samo želimo verovati jer ne mogu svi koji glasaju biti visokosvesni? Možda kao dovršen posao i jeste mit, ali mit kome možemo biti bliži i od koga možemo biti dalji. Velika je razlika.
Literatura:

Danijel Dž. Borstin, Amerikanci – Kolonijalno iskustvo, Beograd 2004.
Pol Džonson, Istorija američkog naroda, Beograd 2003.
Život Bendžamina Franklina, sa engleskog preveo Čedomilj Mijatović, Beograd 1901.
Veb sajt Kongresne biblioteke SAD – a, Library of Congress :// memory.los.gov/ammem link Today in history : april 19
Tomas Pejn, Prava čoveka, Beograd 1987.
Temelji moderne demokratije – izbor deklaracija i povelja o ljudskim pravima ( 1215 – 1989 ), Beograd 1989.
Janda, Berry, Goldman, The challenge of democracy, Houghton Mifflin Company 1992.
Encyclopaedia Britannica, volume 22, Sjedinjene Američke Države, Beograd 1967.
Danijel Dž. Borstin, Amerikanci – Demokratsko iskustvo, Beograd 2005.
William Ebenstain, C. Herman Pritchett, Henry A. Turner, Dean Mann – American democracy in world perspective, Harper & Row, 1967

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

2 thoughts on “Kidnapovana demokratija

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: