Moć bola ili stradanje koje leči

Bol. Možemo ga svuda videti, pronaći, otkriti. Spoljašnji, i onaj unutrašnji. Tuga i očajanje, ponekad, dovode i do istinskog fizičkog bola.
Bol je na početku. Novi život. Dolazak bebe na svet. Porođaj. U nadljudskim bolovima koje na porođaju oseća majka, rađaju se deca. Prema Bibliji, to je ženama kazna zbog Evinog prestupa u raju. Latinska reč za kaznu poena ima oblik i u engleskom jeziku – pain, i u nemačkom – pein. Dakle, bol kao kazna ili bol jeste kazna.

Bol je i na kraju. 85% ljudi umire zbog posledica jedne hronične bolesti. Bolove povezane sa umiranjem palijativna medicina pokušava da ublazi.
Isus na Krstu – za mnoge simbol stradalništva i podnošenja bola. Neke religije u bolu vide jedan od dokaza da Bog postoji, i da nam bol(ove) šalje kao iskušenje, ne bismo li se popravili.

Etimološki, reč stradanje dolazi od reči strast. Ko se preda strastima, više će i stradati.
Bol je moćan. On određuje šta će nam od zdravlja ostaviti, a šta će uzeti. On nas “jede”, ne možemo ga sakriti. Ponekad ga osećamo u telu, ponekad u duši. Ili i u telu i u duši. Ne zaboravimo onaj Ronaldov, od nesnosnog bola zgrčen, izraz lica u finalu Evropskog prvenstva u fudbalu, u Parizu, ove godine.

Ali šta bismo mi bez bola? Ne bismo znali da treba ruku skloniti od usijane ringle na šporetu, ili bismo sa ispucalim zavojima i dalje džogirali, ne bismo primetili trenutak u kome se slepo crevo nađe pred pucanjem. Ne bismo imali strah od pada, ne bismo pri penjanju bili oprezni ili ne bismo imali strah od suludih, vratolomnih pokreta u sportu. Bol je uvek u našoj blizini, upozoravajuć, goni nas da odemo kod lekara ili nas primora da odemo sa punom bešikom u toalet. Bol nas usmerava da brinemo o svojim ranama, da mažemo telo lekovitim kremama, lepimo flastere na bolna mesta i jednostavno odmaramo ne bismo li telu pružili šansu da zastane, da ne žuri, da se oporavi.

Neki ljudi bolje podnose bol, popravljaju zube bez anestezije, dok se drugi neće usuditi da sednu na zubarsku stolicu bez iste.

Ponekad je osećanje bola povezano sa dnevnim ili gnevnim raspoloženjem. Kada smo srećni, osećamo bol kroz smanjeni intezitet, jer mozak luči endorfin, hormon sreće koji deluje kao sredstvo protiv bolova. On se pobrine za to da kičmena moždina signale za pojačavanje bolova uopšte ne registruje. To spada u instinkt opstanka. Endorfin nam preplavi telo uvek kada se osećamo poraženo, ili kada želimo nekud da pobegnemo. Možemo bežati od divlje zveri, a da ne osetimo nikakav napor! Postoji i efekat koji srećemo kod vojnika, tj. ranjenika, koji ne primete da imaju stravične opekotine ili rane od metaka. I za takve reakcije zaslužan je endorfin, odnosno naš instinkt opstanka.

Francuski naučnici otkrili su da ljudi koji hodaju u snu, tj. mesečare, ne poznaju bol. Oni su ispitivali slučajeve mesečara koji su se prilikom svojih noćnih izleta stropoštavali sa velikih visina i kosti su im bile polomljene; tek kada bi se probudili shvatali su da im se nešto loše desilo. Interesantno, ovi ljudi u budnom stanju češće pate od hroničnih bolova nego ostali ljudi. Uzrok je, pretpostavljaju eksperti, u oštećenju percepcije bola, što inklinira upravo s pojavom mesečarenja.

U izraelskom gradu Be’er Sheva postoje beduinska deca koja ne osećaju bol! “Krivicu” za to snosi jedna mutacija, prilikom koje se gen SCN 9a pretvara u takozvani fakir-gen; njegovom transmisijom svi signali bola bivaju u mozgu blokirani! Ta deca bivaju povređena, izložena opekotinama, mogu im nedostajati ruke ili noge, ali i spasonosni alarm njihovih tela – bol.

Neki od onih koji vole da se tetoviraju pribegavaju metodi slušanja muzike ne bi li preusmerili misli i time umanjili bol. Legneš na sto za tetoviranje, staviš slusalice u uši. Milina. Ne osećaš ništa ili skoro ništa. Slušaš “Za Elizu” ili ” Malu noćnu muziku”; nisi ni osetio, tetovaža koja ce ti ulepsati željeni deo tela je već tu. Odavno je poznato da se klasična muzika može primenjivati kao lek protiv bolova. Muzikoterapija nije nešto novo, ali je nešto što se stalno unapređuje. Nekoliko svetski poznatih energetskih lekara insistira da zvukovi utiču na harmoničnu ili disharmoničnu kristalizaciju vode u nama. Frekvencija crkvenih zvona neverovatno pozitivno utiče na naš organizam, postoje čitave teorije i terapije nastale na osnovu toga.

Bol je lukav prijatelj. Ponekad izvodi trikove, maskira se. Svako ga oseća na drugačiji način. U Maleziji, ljudi opisuju napade panike osećanjem koje bukvalno prevedeno znači – kao da im se penis uvukao u telo! Pripadnici japanskog Ainu naroda razlikuju medveđe, jelenske i detlić bolove, i pod tim podrazumevaju bolove koji kao da buše telo, pritiskaju ili ubadaju.
Postoji još jedan fenomen: bol Sredozemnog mora. Fenomen povezan sa nacionalnim temperamentima. Narodi južne Evrope nemaju problem da ispolje patnju, da zajauču, zaplaču na javnom mestu, i tako podnose bol. U zemljama Severne Evrope, i u Severnoj Americi, prema bolu ljudi se odnose trezvenije, traže uzrok bola ne bi li ga što brze eliminisali, i ne traže način da bol preobraze.

U srpskom jeziku postoje brojni sinonimi za bol: patnja, muka, paćeništvo, nesreća, paćenje, zlopaćenje, trpljenje, čamotinja, gorčina, kalvarija, hod po mukama, pecalj, zlo, depresija, teskoba, beda ili bedak, itd… To što je čovek smislio ovoliko naziva za jedno isto stanje svedoči o činjenici da ljudi mnogo pate, previše stradaju, svojom i krivicom drugih. Lanac zla se ne može zaustaviti, ali možemo zaustaviti nanošenje bola jedni drugima. Zbog svih tih olimpijada vređanja i omalovažavanja koje upućujemo jedni drugima, neko će osetiti bol, a osetićemo ga i mi. Vređanja u eri Interneta postala su bljutava, i brutalna, čak nadrealno brutalna. Time ustostručujemo vec postojeći bol na planeti. Zašto bismo jedni drugima nanosili duševni bol? Mali, stidljiv početak danas neka vam bude: hajde da danas ne osudim nikog, hajde da danas nikom ne nanesem bol, hajde da makar jednu svoju lošu misao pretvorim u dobru. Ako to radimo svaki dan, bićemo na putu, ne da postanemo bolji ljudi, već da postanemo Čovek. Svako prvo treba da postane Čovek, pa onda sve ostalo. A kada se postane Čovek, veće su šanse da takav pojedinac pomogne umanjenju tuđeg i svog bola.

Tema “bol” ostaje jedna ogromna tema. Može da nam spasi život, može da nas uništi. Ponekad, i da nas spasi i ruinira istovremeno. U svakom slučaju, ne dajmo da nas pobedi bilo koja vrsta bola. Ne dozvolimo da bol učini da posustanemo i predamo se bespoletnosti. Veličina bola nema istu zapreminu kod onoga ko ne želi biti voljen i kod onoga čija ljubav se iznova odbija. Rane postaju sve veće što ih više analiziramo.

Nije problem nesrećna nasukanost na bol, nego namerno istrajavanje u sopstvenom nemicanju. U svetu niskih vrednosti jedino se još od nekompromitovane i neinficirane ljubavi može ziveti. Upravo takva ljubav, usmerena ka onima koji boluju, umanjiće njihovu, a i našu bol.

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: