Drago mi je, ja sam Marijana Hoffmann, i sinoć sam ubila svoju babu

Okay, okay.
Budite mirni i bez brige. Ja jesam Marijana Hoffmann, i naravno da sinoć nisam ubila svoju babu. Ovaj naslov je samo reminiscencija na anegdotu vezanu za američkog predsednika Teodora Ruzvelta koji je hteo da dokaže da ljudi uopšte ne slušaju jedni druge, tačnije ne slušaju imena ljudi prilikom upoznavanja;zato je Tedi Ruzvelt odlučio da prilikom predstavljanja, umesto svog imena kaže da je ubio svoju babu, i desilo se cudo – ljudi su već bolje čuli. Neki od Ruzveltovih savremenika koje je susretao na prijemima bili su i duhoviti. Jedan mu je odgovorio: “ Verovatno je baba bila mnogo naporna “ :)Uglavnom, Ruzvelt je ovim Dokazao je da ljudi ne slušaju imena drugih ljudi, kao da ih ne zanima, kao da nisu u stanju da uhvate zvuk, i radije ce svoje usi otvoriti za nesto skandalozno poput : „Da ne verujete, ubio sam babu „.
Sada je već jasnije da naslov mog teksta ukazuje da takva pojava i dalje egzistira i to možda više nego ikada. Ovo je vreme brzine, ubrzanosti, tajfunske vratolomnosti. Čini mi se da smo svi nekako krilonogi, hitronogi, čak i vratolomni. Ne slušamo kako se ko zove, kako se ko preziva, ne pamtimo imena, neki od nas i namerno greše u pisanju i izgovaranju nečijeg imena ili prezimena ne bi li ga povredili.
Sve ovo mi stvara veliku zebnju, bojazan da ne idemo u dobrom smeru. I ja grešim ali trudim se koliko mogu uvek da se ispravim; ima ih koji se ne trude, zainteresovani su za nešto drugo, važnije. Pitam se šta može biti važnije od težnje za slušanjem i razumevanjem drugih ljudi. To se sigurno ne može postići na brzinu. To ide sporo, a izgleda da se 21.om veku ne sviđa reč s p o r o.
Sporo, polagano, ne žureći, korak po korak, bez preskakanja stepenica, postepeno, jedno za drugim; dakako, to više nije u trendu!

Kako ćemo sticati istinska prijatzeljstva ako ne slušamo ni imena tokom upoznavanja novih osoba? Kako do jedinstvenosti, kako do usaglašenosti, kako do podudaranja?
Vreme nam promiče, beži, brzo proleće a to i jeste i odlika vremena – da prolazi. I koliko god žurili nećemo stići, nećemo ga zaustaviti. Treba malo da stanemo, da se rasanimo, koncentrišemo da ne bismo povređivali druge ljude. Nemamo vremena za druge ljude, da ih čujemo i oslušnemo njihovo biće a za šta onda imamo vremena? Koliko puta sam prisustvovala sceni da određena osoba neće da se javi na telefon kad vidi koji je broj, a do juče se na taj broj javljao. Zašto? Pa, eto, sad mu ta druga osoba više ne treba, sad ga ‘ smara ‘ i teško mu je da se javi. Ovo je samo mali primer koliko povređujemo ljude, nesvesno!
Izbegavamo one koji nam nisu potrebni, jurimo za onima kojima mi nismo potrebni, i u svemu tome crpimo dragocenu životnu energiju datu nam na korist a koristimo je na štetu. Ovaj primer neslušanja imena i prezimena je početak i praizvor naših nevolja; za njom dolaze i sve ostale.
Ljudi epohe interneta nemaju vremena da procitaju tekstove duze od nekoliko recenica, nemaju strpljenja ni interesovanja za kvalitetne sadrzaje, lajkuju po automatizmu i stihijski, bez citanja i udubljivanja u ono sto je procitano.
Praelement naše nevolje sam odredila i to je neslušanje i nemanje vremena. Duško Radović je napisao “ Dobri ljudi uvek imaju vremena ‘ Ah, sad sam se setila, nije moderno ni biti dobar, neporočan, nepodmitljiv, istinoljubiv. Ni to nije u skladu sa vremenom, sa ovim novonastalim razdobljem furija i trkača.
Sezona slušanja i postepenosti je završena, dobro nam došla era neslušanja i izdvojenosti, tačnije dobro nam ne došla.

Preobrazili smo se i nagrdili time, i svaki usporeni korak i tren u kojem ćemo čuti zapamtiti kako se neko zove i preziva je korak u pravcu razvijanja boljih medjuljudskih odnosa.
Budite good listener,slusajte sta ljudi pricaju, a dobro ih i čujte, bez toga ništa od nekog odnosa. Ako ne čujete ime, ona se uglavnom istovremeno izgovaraju, onda se, ako je potrebno, izvinite da niste dobro čuli, i pitajte za ime, neka vas ne bude sramota ako niste dobro čuli.
Ljudi mnogo vole da im se pamte imena – i uopšte, svi mi volimo da ostavimo trag.

“Ljudi putuju pa se dive visovima planina,
divovskim talasima mora,
dugim tokovima reka,
širokom prostranstvu okeana,
i kružnom kretanju zvezda,
a pored sebe prolaze . i ne čude se ničemu.“

Sveti Avgustin, 399.godina nove ere
Sv. Avgustina, se slično začudio pre više 16 vekova. Izgleda da se situacija ne menja.

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

2 thoughts on “Drago mi je, ja sam Marijana Hoffmann, i sinoć sam ubila svoju babu

  1. Slažem se s većinom konstatcija iz teksta, ali imam i jednu… recimo, primebu ili možda bolje rečeno, objašnjenje.
    Spadam u one koji su imali vremena. Do skora, kada sam shvatila da ipak toliku presiju ne mogu da podnesem. Moje „imanje vremena“, moja empatičnost i poklanjanje pažnje svakome ko mi se požali, zatraži savet, slušaoca itd dovelo me je do noćnih mora, nesanice, drhtavice, a da i ne pominjem sve one brige koje su trajale jer sam – brunula tuđe brige. A onda, kada shvatiš da sve to umnogome ugrožava sve, a i tvoje zdravlje i kada pokušaš da se čupaš… doživljavaš neprijatnosti od onih kojima si godinama bio i slušalac i rame za plakanje i predmet maltretiranja, uostalom.
    Sada tvrdim i znam da sam apsolutno u pravu: svaki čovek mora da ima nekoliko prijatelja koje može da pozove i u tri po ponoći, da im se satima žali, kao i oni njega, ali ako samom sebi nije neprijatelj, ne sme da bude spreman da sasluša i da sluša svakoga ko mu se obrati. Jer, kakav je to čovek ko nema ni jednog jedinog prijatelja koji bi ga saslušao, a nije mrdnuo iz grada u kojem je rođen, nego mora da se piverava i žali nekome koga je upoznao pre nekoliko dana ili meseci? Biće da su takvi potrošili sve kredite kod svih… a pokušajte samo da se vi njima požalite i sve će vam biti jasno.
    Jok ja, imam sasvim dovoljno prijatelja kojima sam potrebna i koji su potrebni meni. Dežurni kukatori mi nisu potrebni.
    Nadam se da nisam izašla iz teme, verujem da isto misliš, ali sam eto osetila potrebu da ovo kažem, kako drugi ne bi platili školu kao što sam ja.

    Свиђа ми се

    1. Odličan komentar. Isto mislim ☺ nikako se ne treba iscrpljivati zbog ljudi koji ne uzvraćaju istom merom. Posvetiti svoje vreme onima koji to ne znaju da cene? Nikako. Jeste Dusko Radovic rekao kako dobri ljudi uvek imaju vremena ali nista mi ne znači ako sam samo ja ta koja ima vremena i koja se trudi, a ostali svoje vreme poklanjaju nekom drugom ili sebi, a ne meni. Drago mi je sto si to razgraničila, to je izvrstan dodatak temi 👌👍👏✔ Vreme treba dati onom ko to zasluzuje. Ako neko ne moze da ti zapamti ime, prezime ili broj telefona takav odnoa treba bataliti. I tu ne pomazu ona opravdanja ‘jao slucajno sam oprao/la farmerke u cijem dzepu je bila ceduljica sa tvojim brojem ‘; ako neko želi nase drustvo taj ce naći nacina da nas pronadje i obrati nam se. Izostankom inicijative, odnos gubi na snazi, a narocito gubi na snazi ako samo jedna strana vrsi inicijativu, predlaze susrete a druga je pasivna ili se javi samo kad je u problemu. Granice su jako vazne, i treba ih precizno postaviti. ☺

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: