Ceo naš život je tajna, priča o pravoslavnom Indijancu

Ovo je priča o jednom Indijancu, iz plemena Mohoka koji je postao pravoslavan.
U blizini indijanskog rezervata Mohoka u Kanadi nalazi se ruska crkva Svetih apostola Petra i Pavla. Janis Hadžinikolau, grčki profesor, često je odlazio na liturgije. Jednom prilikom primetio je jednu neobičnu figuru u crkvi. Razabrao je siluetu čoveka, različitog od drugih. Bio je to jedan pedesetogodišnji Indijanac sa izražajnim karakteristikama lica i kose vezane u rep, koji mu je dopirao do pojasa. Pogled mu se zaustavio na njemu. Zaista čudna figura.

Na kraju bogosluženja, nije više mogao da krije znatiželjnost, pa mu je prišao da se upoznaju.

– Ja sam Janis – predstavio mu se na engleskom – Dobrodošao.
– Ja sam Vladimir – odgovorio je Indijanac
– Ja sam Grk, a ti? .
– I ja – odgovorio je Indijanac

Janis se zaprepastio. To je bila poslednja stvar koju je očekivao da čuje!

– Govoriš li grčki? – pitao je.

Indijanac se malo zamislio, pa mu je odgovorio na grčkom:

– U početku beše Logos (Reč), i Logos beše u Boga, i Logos beše Bog.
Završavajući citat, od srca se nasmejao.

Ja sam Indijanac – kratko mu je rekao – Ali se sa druge strane osećam kao Rus i Grk i Srbin i Rumun, jer … znaš ja sam pravoslavac.

Indijančeve oči su zasjale, kao i Janisovo srce.

Tako se Janis upoznao sa Vladimirom. Njegovo pravo ime je bilo Frank Natawe, pre nego što postao pravoslavac i na krštenju dobio ime Vladimir. Janis je veoma želeo da sazna njegovu životnu priču, iz radoznalosti ali i interesovanja za njega istovremeno.
Kasnije su postali i prijatelji. Često su razgovarali šetajući, uglavnom u njegovom indijanskom selu. Pokazao mu je i naučio ga mnogo čemu nepoznatom nama belcima. Uvek na jednostavan i nenapadan način. Bez traga nadmenosti. Pored njega, Grk je imao snažan osećaj da je njegov učenik, a kada bi mu to poverio odgovarao bi da su istinski lepe stvari uvek obostrane.

Kako Janis svedoči, ostaće mu nezaboravno u sećanju, kako mu je u početku poznanastva, nošen svojim mladalački entuzijazam, stalno postavljao teška pitanja. On bi mu tada ravnodušno odgovarao:

Ne znam, hoćeš li mi ti reći? 🙂

Od tada nikada više nije insistirao na odgovorima. Zajedno sa njim je iznenađen pratio iznenadni grom koji rađa kišu, a koja opet hrani zemlju.
Janis je zabeležio Vladimirova najzanimljivija kazivanja :

Moj narod je jednostavan kao i hrana koju jede. Ne govorimo mnogo, ne jedemo mnogo, ne ljutimo se mnogo, volimo ovo što nam je dano i zahvalni smo za plodove.
Mi žvaćemo duvan, jedemo ga, a ne pušimo. Kada pušiš, duvan se pretvara u dim, a kada ga jedeš postaješ jedno sa njim i blagosiljaš zemlju koja ga ti je dala.

Mojim ljudima su dosadili misionari. Godinama dolaze, više da uzmu nego da daju. Ne pokazuju nikakvo interesovanje da vide šta mi imamo. Donose buldožere, sve ruše, a onda počinju setvu propovedi.

Ali onaj srpski sveštenik je bio drugačiji. Davao je svojim prisustvom. Nije uzeo ništa od nas, osim jednog dela našeg srca. To je ono što sam zavoleo kad sam kasnije čitao o Svetom Germanu Aljaskom i istoriju pravoslavnog misionarstva među Eskimima. Bilo je neizbežno za moj um da upoređuje, ma koliko se trudio da to izbegne.

Sećam se jednog Jezuita koji mi je u lice rekao da ima nalog da me nauči duhovnost. Kada je otišao, moja majka je vrteći glavom u negodovanju, rekla: “ Mi smo, dete moje, duhovni narod, a ovaj bi samog Hrista, ako bi slučajno došao, stavio u školsku klupu da ga uči“.
Upoznao sam jednog pravoslavnog Eskima u Plattsburgu i još jednog visokog po imenu Mis Mac. Možda postoje i drugi za koje ne znam. A u našoj indijanskoj bolnici imamo jedan bračni par lekara iz Srbije, Moskoviće. Zlatni ljudi, posebno vole naš narod i pomažu mu.

Moj put do Pravoslavne Crkve bio je „tajni put“, kako mi kažemo na našem jeziku. Jednom me je njena mreža zahvatila i od tada nenametljivo hodam njenim putem, noseći jedan teški Krst.

Povod je bila lingvistika. Ta oblast me je uvek impresionirala.Pohađajući kurseve lingvistike, jednom sam bio dirnut čitajući žitije Svetih Ćirila i Metodija, nazvanih apostolima Slovena.

Posebno me je zainteresovalo ćirilično pismo i slovenski jezik. Upitao sam svog profesora da li bih mogao negde čuti nekoga da govori slovenski. Rekao mi je da posetim jednu od ruskih crkava. Pozvao sam telefonom jednu crkvu i odgovorila mi je automatska sekretarica.
Pozvao sam drugu crkvu i topao prijateljski glas me je obavestio da je večernje u 7 časova uveče, a liturgija nedeljom u 10 časova ujutro. Pitao sam da li mogu da dođem. Naravno – odgovorio mi je glas. Rekao sam da nisam ni Rus niti pravoslavac.
Odgovorio mi je da Pravoslavna Liturgija nije samo za Ruse, niti samo za pravoslavne, već za ceo svet. Zato sam skupio hrabrost da odem u subotu uveče da čuje slovenski i upoznam sveštenika, koji mi je tako lepo govorio.

A to je bio jedan sveštenomonah iz Crne Gore. Ime mu je bilo Antonije. I on je sad već upokojen.

Te prve subote kada sam prisustvovao pravoslavnom večernjem bogosluženju u mitropolitskoj crkvi Svetih apostola Petra i Pavla, doživeo sam nešto bez presedana. Gledajući ikone, slušajući pojanje, posmatrajući zemne poklone (metanije) vernika, ikonostase, mirišući tamjan, osetio sam sa sam našao „tajni put“.

Nećete verovati, ali od tada malo po malo nalazim sličnosti između indijanske i pravoslavne tradicije.

Negde u meni, ovo otkriće je izgradilo moj indijanski moral, a negde ga i dopunilo. U početku sam se osećao kao da letim u oblacima. Tokom moje prve liturgije sam pitao da li mogu da ostanem i posle molitve za oglašene.

Rekli su mi: „Sedi“.

I ja sam seo poput indijanskog psa!

Od tada sam često dolazio. U početku, samo nedeljom, zatim i subotom, a kasnije i radnim danima, ako su bili veliki praznici. Nije prošlo mnogo vremena, i jedne večeri su se vernici ispovedali posle večernjeg bogosluženja. Bilo je period Časnog Vaskršnjeg posta. Na kraju su svi zatražili oproštaj od sveštenika. Stavljao bi im je epitrahilj na glavu i osenjivao ih krsnim znakom. Stao sam i ja u red. Rekli su mi:

– Ne možeš, ti nisi pravoslavac. Ovo je Sveta Tajna!
Ma ceo naš život je tajna – rekao sam.

Malo sam razmislio i pitao ih:

– Pa kako mogu da postanem pravoslavac?
– Pitaj sveštenika – kažu oni.

Nije prošlo mnogo vremena i poželeo sam da postanem pravoslavac. Dana kada sam se trebao krstiti je bila snežna oluja, te nisam mogao izaći iz sela. Krštenje je odloženo za praznik Vavedenja Presvete Bogorodice. Tako je i bilo.

Dali su mi ime Vladimir!“

Vladimir Natawe je bio poglavica svog plemena, njihov duhovni vođa. On je bio taj koji je izvršavao ceremonije sahrana i svadbi, neko kao njihov sveštenik. U večernjim časovima bi sedeo prekrštenih nogu u „dugačkoj kući“, slušao probleme svojih sunarodnika, njihove sukobe, koje bi razrešivao savetujući ih. Imao je ulogu sudije, koja je bila jedna od njihovih najjačih tradicija. Bio je pesnik i prevodilac, filozof. Znao je njihove probleme bolje od bilo koga drugog, poznavao je i stroge zakone plemena. Onome koji bi odbacio običaje svojih predaka i postao hrišćanin, bilo je dozvoljeno da ostane u selu, ali nije mogao da nosi nikakav čin. Napuštao bi Savet mudrih staraca, „gubio bi svoju sudbinu“, kako oni sami kažu, izgubio bi pravo na njihovo nasleđe. Ovo verovatno ne bi bilo od velike važnosti za običnog Indijanca, ali ne i za poglavicu.

Niko u selu, sve do njegovog upokojenja, nije znao da je njihov poglavica pravoslavac. A i sam Vladimir, koji je za njih bio Frank, živeo je i radio sa njima, za njih, u stalnom strahu da bi mogli da saznaju. Morao je da bude umeren, oprezan, prilagodljiv, inače bi pao u njihovim očima. Bio je godinama odgovoran za radio stanicu i radio u njihovom Kulturnom centru. Smatran je podržavaocem njihove izvorne tradicije i bio je nezamislivo dirnut kada je otkrio njene sličnosti sa pravoslavnom tradicijom. Delio je sa pravoslavnima mnoga od svojih iskustva, jer nije mogao da ih podeli sa svojim narodom. Nosio je težak krst.

Kada bi ga subotom i nedeljom video da izlazi iz oltara male pravoslavne crkve Presvete Bogorodice, gde se vršila služba na engleskom i francuskom jeziku, obučenog poput dečaka koji pomažu u oltaru, držeći sveću pred sveštenicima i vladikama, Janis se pitao kakvo veliko srce nosi u sebi ovaj stari Indijanac, koji je uporno ponavljao: „Zna Bog“. I činio je velike zemne poklone (metanije) da ga Bog prosvetli da mudro vodi svoj narod kroz oluje i sukobe, da ga ojača da bi nastavio da nosi na svojim plećima težak teret koji mu je dao.
Jednog jutra pozvali su Janisa u Montrealu da ga obaveste de je Vladimir umro.
Dva dana nakon sahrane, njegov prijatelj Majkl je ispričao Janisu sve o Vladimirovoj sahrani i doneo mu jedan paket.
Kada ga je otvorio, video je šta je, bila je to knjižica „Svete Liturgije“ na grčkom i engleskom, koju mu je darovao pre mnogo godina. Na prvoj strani je pisalo: „Za Janisa“, a ispod toga na grčkom: „Do ponovnog susreta – Vladimir Natawe“. Janis je pomislio kako je to veoma lep gest sa njegove strane, to što je napisao dok je još bio živ, kao da je osećao da će umreti. Znao je da napiše na grčkom „Do ponovnog susreta“. Naravno, iznenađenje nije ostalo samo na tome, već se nastavilo. Kada je prelistao knjigu, ostao je zapanjen. Vladimir je preveo deo teksta Svete Liturgije na Mohawk jezik, pišući reči tačno iznad engleskog prevoda.

Naravno, Janis ne zna jezik Mohawk, ali čuva kao dragocenost, ovaj Vladimirov tačan prevod na indijanski liturgije Svetog Jovana Zlatoustog.

Tako neke moderne priče liče na bajke, jer je i sam naš život varljiv. A ipak su pune svetlosti koja ne zalazi.

Duhovni put je tajna koja se otkriva samo odabranima. Vladimir je doneo ispravan zaključak o sličnosti indijanske i pravoslavne duhovnosti, zato ga je duhovnost istočnog tipa i privukla. 

Postoje ljudi koji nikada ne spoznaju duhovnost. To su ateisti.

Postoje ljudi koji sumnjaju da postoji Bog, postavljaju pitanja, zapitkuju, praktično ne veruju da ne veruju. To su agnostici. U današnje vreme, agnostici su zapravo diplomate koji biraju poziciju ‘nešto između’ ne bi li se zamerili što manjem broju ljudi. Javne ličnosti, političari ili autori kolumnisti koji pretenduju da budu čitani, biraju da se izjasne kao agnostici jer će ih podržati i vernici i ateisti. Prilično lukav soj – agnostici.

Postoje ljudi koji bi želeli da iskorene religiju, budući da je u njihovim umovima, religija izvor svakog zla, virus čovečanstva. Ti ljudi, nesvesni svog nesavršenstva, i svoje palosti, usuđuju se da zlo ovoga sveta dodele upravo religiji. To je retko opasan, i sreća malobrojan soj ljudi – antiteisti.

Postoje ljudi koji će potražiti savez sa tamnom stranom i smejati se svemu duhovnom i bogobojažljivom. To su satanisti. Broj dece koji je stradao u satanističkim sektama se ne zna 😢 . O žrtvama satanističkih sekti malo se zna. O tome treba više pisati.

Svi ovi ‘isti’ i pripadnici raznih fejk ‘izama’ upadaju u zavrzlame sopstvenih komplikovanih „umovanja“ i medjusobno oči vade ko je veći bezbožnik 😏

I postoji nenametljivi i skromni Vladimir Natawe, koji nije lutao i skretao s puta duhovnosti u ambise raznovrsnih bezverja poput onih gore pobrojanih. Zato njegove jednostavne, mudre  reči “ Zna Bog “ odzvanjaju u Eshatonu. 

Tužno je što je u Evropi sve manje verujućih ljudi, dok hrišćanima postaju Indijanci u Kanadi i SAD, a sve je više hrišćana (i rimo-katolika i pravoslavnih ) u mnogoljudnoj Indiji. Sve je očiglednije na kojim se meridijanima nalazi nematerijalni deo sveta. I sve je očiglednije da će upravo taj deo sveta, spasiti svet. 

Duhovnost će suditi svetu. Zna Bog. 

Do ponovnog susreta

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: