Werena, taj čovek nije moj ujak

Werena Radu sanjala je samo velike snove. I kada se ti snovi ne bi ostvarili, sanjala bi još veće. Impresivne ocene tokom studija, na kraju su se isplatile. Dobila je toliko čekano mesto u Erasmus  razmeni studenata. Doktorske studije Orijentalistike i Jezika i kulture indijskog potkontinenta i Tibeta na Univerzitetu u Hamburgu su je čekale.

Njena rodna Rumunija je zemlja monaha. U njenom rodnom gradu Jaši,  nalaze se mošti Svete Petke. Jaši je grad studenata, grad u kome svi stanovnici žive i saživljavaju se sa Svetom Petkom Paraskevom, pa tako je to činila i Werena. Budila bi se ujutru mnogo ranije da bi pre svoga odlaska na predavanja odlazila da se pokloni moštima Svete Petke. Ono što ju je ipak razlikovalo, bila je njena pasija prema Orijentu. Indija i Tibet su oduvek zaokupljali njenu maštu. Želela je da se posveti naučnom radu, proučavanju staroindijskih jezika, i sada je to konačno i mogla. Roditelji nisu bili oduševljeni idejom. Hinduizam i put u Hamburg bili su tako daleko od pravoslavnog sveta i okruženja u Jašiju, ali poštovali su volju svoje ćerke, njen trud, i verovali su joj da će i tamo, u stranom svetu misliti na vrednosti zemlje iz koje je potekla, i koja ju je u taj svet poslala.

Hamburg, ta severna velika luka, taj naizgled hladni grad, nudio je mladoj naučnici bezbroj mogućnosti za zabavu, ali ona je svoje vreme provodila u biblioteci. Tek  na kraju prve godine doktorskih studija, Werena je popustila, i prihvatila poziv svojih koleginica da izadju jedno veče u čuveni noćni klub „The Room“, omiljeno mesto mladih i svih koji se tako osećaju. Wereni je bilo prijatno i uživala je u atmosferi i svetlostima kluba. Sedela je i pijuckala svoj bezalkoholni punč, i nije mogla da ne primeti kako je jedan muškarac netremice posmatra. Prišao joj je i izgovorio jednu čudnu rečenicu: “ U tebi vidim sebe. Mogu li da sednem? „. Werena mu je dozvolila, njegove velike tirkizno – zelene setne oči su joj govorile da se radi o inteligentnom, ali zbog nečega ipak napaćenom muškarcu. Počeli su laganu konverzaciju, i delovalo je kao da se poznaju sto godina. “ Ja sam Adrian, posmatrao sam te celo veče, ne piješ alkohol, ne pušiš, ni ja to nisam radio, a sada radim mnogo toga što nisam ni pomislio da mogu raditi. „- govorio je sumornim, žalopojnim glasom, dolivajući sebi petu ili šestu čašu crvenog vina, i uvijajući duvan. „Ti si smerna i blaga, ja sam to nekad bio, sada sam raskalašan i nema mi povratka u čistotu u kakvoj se ti nalaziš. „. Werena ga je slušala, pokušavala je da ga uteši, počela je da priča o svom gradu, a on ju je prekinuo, i kao da se na katedri nalazi izdeklamovao: “ O istoriji tvog grada znam ponešto. Vojvoda moldavske države Vasilije Lupu je 1641. godine kupio mošti Svete Petke, doneo ih i položio u manastir Sveta Tri Jerarha, i cela rumunska zemlja je shvatila tu njegovu misiju. Kada je carica Milica htela da kupi mošti Svete Petke od sultana, ovaj se mislio šta će ona da uradi sa tolikim „koščurinama“, a u stvari carica Milica je dobro znala koliku vrednost uzima i koliku cenu daje. Istu svest je imao i Vasilije Lupu, koji je znao ko je Sveta majka Paraskeva i kolika je njena zaštita za taj čitav region i za celu Rumuniju. Mošti su prvobitno bile položene u manastiru Sveta Tri Jerarha, gde je u 18. veku izbio veliki požar, u kome je manastir izgoreo do temelja; srebreno-zlatni kivot u kome je bila položena svetiteljka se skroz bio utopio, a mošti Svete Petke zajedno sa haljinama u koje je ona bila obučena sa tim povojima i odeždama bile su netaknute. Posle ovog slučaja su mošti bile prebačene u drveni kivot, i odnesene u novi, tek izgrađeni, velelepni Saborni hram mitropolije Moldavske sa četiri kupole, koji je i dan-danas centar i ukras grada Jašija. „. Werena ga je slušala bez daha. On, Nemac, Adrian Wind, u sred Hamburga pričao joj je o njenom gradu, poznavajući činjenice do perfekcije. Svi njeni sterotipi o Nemcima su pali u vodu; ovaj Nemac nije pitao gde je Jaši kako je očekivala, ovaj Nemac nije pričao o grofu Drakuli kako je očekivala, dakle ne o nečemu što je svima prva asocijacija na Moldovu, ovaj Nemac je bio nešto više, nešto posebno, i samo da nije dolivao to prokleto crveno vino sebi u čašu, smatrala bi ga kandidatom za prijatelja, a možda i nešto više. Veče je brzo proteklo, razmenili su brojeve telefona. Werena je pristala da se uskoro ponovo vide. Nije odolela tom fascinantnom i intrigantnom muškarcu, želela je da sazna što više o njemu, i činilo joj se da po prvi put u životu gubi kontrolu nad svojim postupcima, medjutim nije imala vremena o tome da misli.

Adrian joj je predložio da zajedno posete MiwuLa tj. Minijaturni Wonderland – minijaturnu zemlju čuda koja se od 2015.godine nalazi na spisku svetske baštine. Radi se o najvećem modelu železnice na svetu. Nestrpljivo je čekala da vidi to hamburško čudo – vozove i pruge, taj svet bajki i kloparanja, napravljenih kao model, kao velelepna maketa i turistička atrakcija.

miwula-pur_2_modrow

schweiz-porta-miwula

Adrian je puno pričao o sebi. Bio je trgovac. Putovao je u Indiju nekoliko puta. Živeo je tri godine u Indiji, u gradu Patna. U „njenoj“ Indiji, kakva koincidencija; upoznati čoveka koji joj iz prve ruke može pričati o zemlji njenih snova. Adrian je trgovao ukrasnim kovčežićima za nakit, i bio je uspešan. Šta je pošlo po zlu, i kako je finansijski propao nije želeo da kaže, ali joj je zato ispričao jednu orijentalnu priču koja mu je promenila život.

“ Jedan mladić je pitao svog oca šta je radost. Pa ga je otac poslao kod poznatog mudrog čoveka da mu on to objasni. Mladić je očekivao da će mudrac biti asketa, a on je bio bogataš koji je živeo u palati. Kada ga je mladić upitao šta je radost, odnosno sreća, mudrac mu je dao kašiku punu maslinovog ulja i rekao mu da je nosi sa sobom dok obilazi palatu i vrt oko nje, ali da pazi da ne prospe ulje. Mladić je otišao u obilazak palate i vrta ali dok je gledao sav taj luksuz i lepotu ulje iz kašike mu se prosulo. Kada se vratio kod mudraca on mu je napunio kašiku uljem još jednom i rekao mu da bude pažljiviji. Mladić je opet otišao u obilazak i ovog puta se ulje nije prosulo, ali je rekao mudracu da nije uspeo ništa od bogatstva da vidi jer je pazio da ne prospe ulje. Mudrac mu je rekao da je u tome sreća, u čuvanju onoga što imamo i da ne izgubimo taj dar koji imamo gledajući na bogatstva i lepotu koji nisu naši.“- ispričao joj je Adrian, uz napomenu da on nije bio mudar, želeo je više, dok je tražio veće bogatsvo, ono manje bogatstvo koje je zaradio, prosulo mu se iz kašike. Jedan Grk koga je upoznao u Patni, uputio ga je na svetootačku literaturu  jer mu je želeo spasenje, budući da se Adrian nalazio u očajnom stanju. Tako se Adrian upoznao sa ortodoksijom, i prihvatio deo istočnih mudrosti kao lek za svoju zapadnu dušu obuzetu materijalizmom.

“ Shvatio sam, da sreća ne zavisi od materijalnih dobara ili uslova života – ona je unutar čoveka, u duši, jer je zapisano u Svetom Pismu da je Carstvo Nebesko u vama. Tako da je to stanje duše, odnosno sposobnost da budemo zahvalni Bogu na svemu. Svaki dan nam može doneti sreću, samo treba biti sposoban to shvatiti. Jedan mudar čovek je rekao da ne treba samo sam biti srećan već treba činiti srećnima i svoje bližnje. Ovo se može preformulisati i drugim rečima, onaj ko čini druge srećnim je i sam srećan. Samo je onaj čovek zaista srećan koji zna da voli i da čini druge srećnim. „. Werena mu je priznala da takve reči nije čula čak ni od svojih sunarodnika koji su se hvalili svojom religioznošću. Adrian se osmehnuo i nastavio: “ Treba biti iskren prema sebi, a to malo ko može. Razlog što ljudi deluju tako frustrirano je to što niko ne sluša svoj unutrašnji glas. Ovaj svet je jedan veliki supermarket, i svi su u njemu zainteresovani da vam prodaju svoju stvar. Takav sam i ja bio. Ako ljudi slušaju previše trgovaca, to ih može dovesti do bezumlja. Ne treba slušati nikoga. Treba samo sklopiti oči i slušati svoj unutrašnji glas. “ U blizini se čuo zvuk vozova, a Adrian i Werena su se našli u strasnom poljupcu od kojeg čitav svet staje pa tako i maketa železnice. Nisu je više čuli. Postojali su samo njih dvoje. Werena se prepustila. Pogledala je u sebe, dozvolila je onome što je unutra da izađe, koliko god da je bilo rizično.

Sledeći susret se odigrao u Adrianovoj kući i već je doneo probleme. Adrian je živeo sa ujakom, jednim jako starim čovekom od 85 godina koji je negodovao što vidi nepoznatu devojku. Wereni je bilo neprijatno ali Adrian joj je doneo crni čaj začinjen pirinčanim mlekom, i ona se umirila. Nalazili su se u Adrianovoj sobi, ili je bar Werena mislila da je to njegova soba. U sobi se nalazio pisaći sto od punog drveta, na njemu knjige, retka izdanja, guščja pera za pisanje, baš kao u devetnaestom veku. Adrian je priznao da knjige i sto pripadaju ujaku. Uzeo ju je za ruku, i odveo do kreveta. Taman što su legli, bez kucanja je „upao“ ujak i počeo da viče: “ Kakva je ovo devojka, prvi put u kući, i odmah na krevet?“. Adrian ga je lagano udaljio iz sobe, i prilično uzrujanim glasom saopštio da više ne može da ga trpi i da će se odseliti od njega. Deda se uplašio i otišao. Werena je bila zbunjena. Sve je lagano gubilo početnu čar. Htela je da ide kući. Adrian ju je zadržavao, pustao je operu na starom gramofonu, dao joj da razgleda kutiju sa nakitom, čak je i jedan prsten probala, ali osećaj nelagode nije nestajao. Adrian ju je otpratio da stana, i Werena je provela celu noć razmišljajući o tom dedi, i o tome u šta se upustila.

Prošlo je nekoliko dana. Werena je sedela je u svojoj sobi kad je začula kucanje. Bila je to gazdarica. Želela je da razgovaraju. Ispričala joj je kako je dolazio jedan stariji čovek i pitao za nju, štaviše žalio se i zamolio da joj prenese da mu više ne uznemirava rođaka koji već ima dovoljno problema jer je alkoholičar. Werena se preksrtila. Kako ona to uznemirava Adriana? Gazdarica nije želela probleme, i zamolila je Werenu da se potrudi kako joj taj čovek ne bi više dolazio na vrata.

Hitno je pozvala Adriana. Sedeli su u jednom kafiću i ubrzo je usledilo priznanje: „Werena, taj čovek nije moj ujak. „. Ceo svet se okretao oko nje. Da li je dobro čula? On mu nije ujak, a šta mu je onda? Uskoro je sve saznala. Adrian je pričao i pio. “ Kada sam se vratio iz Indije, bio sam bez novca i stana, živeo sam kao beskućnik. Lutao sam parkovima. Lekari su rekli da sam doživeo i kulturni šok, zbog razlika između Indije i Hamburga. Jednog dana prišao mi je stariji čovek u parku, i pitao me da li želim da mu budem družbenik i da ga „čuvam“, a on će mi plaćati. Morao sam da pristanem. Narednih deset godina sam proveo sa njim, ali više ne želim, želim svoj život nazad, i svoju slobodu. “ Werena se zamislila. O kakvom je odnosu između ova dva muškarca reč, da li ga Adrian samo „čuva“ ili mu pruža još neke usluge? Ne, ne, nije želela o tome da misli. To je bio njen Adrian, on joj govori istinu. Ali, onda je Adrian iznenada briznuo u plač, kao malo dete je jecao, govorio je kako tom čoveku sve duguje i da ne može tek tako da ga napusti, taj čovek je bio uz njega kada je on bio na dnu i sa tog dna ga podigao. Werena je bivala sve zbunjenija. Maločas je rekao da će ostaviti „ujaka“, a sada plače jer ima obavezu da ne može da ga ostavi. „Ujak“ je ljubomorno pratio Adriana i tako saznao gde Werena živi. Odakle interesovanje za ljubavni život svog štićenika? Da li je taj deda polagao pravo na Adrianovo vreme ili i na samog Adriana?

Izgleda da je i alkohol činio svoje, možda je Adrian imao i delirijum jer je zbog nje pokušao da ostavi alkohol. Pričali su do duboko u noć. Počeo je da je vodi iz kafića u kafić, a već se bližilo jutro. To nije bio njen svet, i njen način života. U kafićima je počeo da pokazuje i ostatke svog neobuzdanog karaktera. Jedva ga je primorala da krenu kući.

Werena je donela odluku. Prestaće da se viđa sa njim. Otići će kod svojih na kratko, dok se situacija ne smiri. Jeste, bila je uplašena, možda i kukavica, ali nije imala snage da počne zajednički život sa nekim ko treba da se leči od alkohola. Znala je da nema šanse da se izleči. Životni porazi su ga oterali u težak alkoholizam, a ona mu je stigla kasno, nije mogla da ga spasi. Nije želela da dopusti razvijanje ove ljubavi, neka ostane sve na strasti, simpatiji i zanesenosti, to joj je bilo dovoljno. Nije želela „ujaka“ za petama, nije želela svoje misli o tom „ujaku“. Adrian je imao 46 godina, i to saznanje je teško prihvatila. Delovao je mladje, mislila je da ima 30-ak godina, i taj svoj izgled je upravo dugovao svom životu u Indiji i 40-postovima čišćenja koje je tamo sprovodio. Čak ni alkohol nije mogao da uništi njegovu lepotu, ali je mogao da mu oduzme sposobnosti. Adrian je zaboravljao stvari. Pričao je kako će obnoviti posao sa kovčežičima ali nije znao kako se to radi? Zaboravio je prirodu sopstvene profesije. Alkohol mu je uzeo bistrinu uma. Jednu deceniju je vodio život u kojem je svaki dan bio isti. Ujutru bi išao u kupovinu sa „ujakom“, posle  toga bi „ujak“ odlazio kući da spava, Adrian bi dobio novac koji mu je dnevno sledovao, trošio ga je na piće. Pio je danju po barovima, pio je noću po klubovima. Takvog ga je i upoznala, u klubu the Room gde su jedno drugom dali prostora da se predstave i upoznaju. Bila je to njihova the room, soba za opustošenu dušu iz Hamburga koja je htela da se napoji izvorom mlade duše iz Jašija; doduše, Werena je mnogo više naučila od njega nego on od nje, ali njegova prošlost i njegova sadašnjost onemogućili su njihovu budućnost. Ona mu je vratila izgubljenu muškost, on joj je podario razumevanje i simpatije za njenu zemlju i kulturu. To ih je povezalo, ali „ujak“ ih je odvojio.

Došao je dan povratka kući. Spremila je kofere. Sa prozora je čula njegov glas: “ Werena, Werena, sidji dole, čekam te, iznajmio sam stan, naći ću posao.“ Ona je slušala. To su bile njegove iskrene želje, ali te želje pratila je ekonomska zavisnost od „ujaka“. Srce joj se cepalo ali ostala je nema. Nije želela borbu sa neizvesnim ishodom. Ćutala je sve dok nije otišao. Gazdarica joj je dala jednu kutijicu. Bio je to onaj prsten koji je probala, verovatno vlasništvo „ujaka“, nije želela da ga zadrži. Ostavila je adresu i zamolila gazdaricu da kutijicu pošalje na istu. U kutijicu je upakovala i krst kojim je dotakla mošti Svete Petke, to mu je poslala da ga čuva. To je bilo to. Ponela je kofer uspomena i vratila se u svoj Jaši. U Hamburg se više nikada nije vratila. Doktorirala je u jednom drugom gradu. Otputovala je u Indiju, i u Kalkuti se zaposlila kao profesor indijskog jezika. O Adrianu je često mislila. Da li još sedi u noćnom klubu “ The room „, da li misli na nju, da li je čeka, da li pije a znala je da i dalje pije, da li je našao posao a znala je da nije našao, da li i dalje zavisi od „ujakovog“ novca a znala je da zavisi. Sećala se i prstena koji nije mogla da prihvati.

Adrian je bio oštećena ličnost, za to ona nije bila kriva, možda nije bio kriv ni on, možda je ovaj svet bio kriv sa svojim imperativom „prvo zaradi pa ćeš stvarati porodicu „. Kako će porodicu stvoriti onaj koji je u poslu propao? Možda prvo treba stvarati porodicu, ma kakve da su okolnosti.

Želela je da Adrianu bude dobro. Bez njega ovaj kosmos bi izgubio malo  poezije. Jedna pesma bi nedostajala, jedna nota bi izostala, nastala bi praznina. Ta nota nije mogla da bude deo njene simfonije ali joj je oplemenila život i urezala neizbrisivo sećanje na nekog ko je bio možda dovoljno dobar za nju, ali pre toga nije bio dovoljno dobar za sebe.

Bila je intimna sa potpunim strancem. Latinska reč intimum – unutrašnjost, najdublja suština. Do njene suštine niko nije mogao da dopre tako kao Adrian, ali one makete vozova kao da su odnele i bilo kakvu mogućnost njihovog zajedničkog života, njihov zajednički voz je prošao i ona je morala da živi sa tim. Preovladao je razum. Njeno ubedjenje je da ljubav treba ipak da počiva na razumu jer sva ta iracionalna zanesenost deo je nerazumnosti. Ljubav kao nerazumnost ne može da procveta. Ona bi sagorela u borbi da ga izleči, i ne bi uspela da ga izleči.

Volela je svoj život u Kalkuti. Priča iz Hamburga se odavno završila.

I dalje je sanjala velike snove. Čekala je ostvarivu ljubav, i bila je dovoljno snažna da takvu ljubav i sačeka. Znala je da bi i Adrian želeo da ona bude srećna. Bio joj je potreban celovit muškarac, inteligentan kao Adrian ali dovršena i stabilna i zdrava ličnost a to je ono što Adrian nije bio.

Njen dalji život nije više bio otvorena knjiga. Nekoliko otvorenih poglavlja, to je u redu. I nekoliko potpuno zatvorenih, kao potpuna misterija. I to je u redu.

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

3 thoughts on “Werena, taj čovek nije moj ujak

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: