Martirijum na Kalami

“ Nekada je iz ovih ruku krv tekla. I tamna, i mutna, i narandžasto – crvena, i crna; u to doba znao sam da u kandžama sunca leži ubojito koplje nehitnuto, da pitomom pastiru planinu pojedoše, da isti taj pastir blagonaklono i nevino gledao je na ružnorukog gmizavca kome Bledi Nobili obukoše tri miliona bundi zimskih. A Šarena Dobra Pčela raširila je svoja topla krilca i rekla : „ Nebesa moja, zašto uvek dobijam i bitke koje sam želela da izgubim? „ . A Sagorela Jagoda zatreptala je i još jednom, još samo jednom pokušala da zaustavi Začaranog Zmijolikog Pacova; a Veliki Lovac dostojanstveno je seo u drveta krošnju koja je već bila u jezivom , jarkom plamenu dok su Bledi Nobili znali da posle plamena i kiše dolazi vreme za njih. Posle kiše doći će izuzetno vreme, vreme Bledih Nobila.
Nekada je iz ovih ruku krv tekla. I tamna, i mutna, i narandžasto crvena, i crna, i baš tu, na rukama ovim gde tamna je krv bila, sada se oseća mirišljavi vazduh što izvire iz duše; i baš tu , gde mutno – crvena je krv bila, sada beličasto plava reka lagano teče, i baš tu gde crna je krv bila, dan se beli sada ugnezdio.
Dozvoli da te mirisne i čiste duše dah obuzme, pogledaj na jugoistok, dan se rađa na mojim rukama, uzmi reku iz mojih ruku, uzmi je, ti si dečak usnulih očiju, ti si Alani i jednoga dana gradićeš novi svet. Sada ću na kolenima hodati, i otići ću daleko k Divnom Gospodaru; milost ištem, poslednja predaja ne postoji. “
Alani, šestogodišnji dečak , prekinuo je svoj monolog, ničeg više nije mogao da se seti, i nije mogao u sećanje da prizove tu jedinstvenu Priliku koja se njemu, samo njemu ukazala. Rukama se svoga lica dokopao, prekrio je lice dlanovima,,
“ Žao mi je oče, samo sam ovo upamtio, mnogo mi je žao. “ – rekao je okovani dečak Alani svom okovanom Ocu Kimu.
Alani i Kimo živeli su na koncu planete, u jednoj dalekoj zemlji Kalama kojom gospodare Bledi Nobili.

“ Jesi li u potpunosti siguran da ti se taj čovek baš takvim rečima obratio? Jesi li zaista video ruke njegove?“ – upitao je rob Kimo svog sina roba Alanija.
„Predragi moj oče, veruj mi, veruj u sve što sam ti preneo, taj čovek je veličanstven, miran i nečujan, kretao se ka zapadu praćen suncem u zalasku. On ima oči kakve nikada nisam video, okamenjene oči pune topline, okamenjene stoga jer nisu želele da gledaju naopaki svet Bledih Nobila. „-uzbuđeno je govorio Alani.
Sada je Kimo bio uzbuđen: “ Okamenjene oči, kažeš, naravno to može biti samo On, samo On. “
„Ko je to bio oče? Kako se zove čovek taj? Dozivao sam ga da se vrati ali on je otišao na zapad, daleko, predaleko. Zašto je otišao tako daleko?“
Kimo je uzeo dah da odgovori : “ Ne može da se navikne. “
“ Na šta to ne može da se navikne “ – zapitkivao je bez prestanka Alani.
Kimo je uzeo dah da odgovori.

**

“ Na slobodu, dečko moj, na slobodu on ne može da se navikne. “ – u dahu je izgovorio Kimo.

prison-1594946_960_720
Alani je tek sada bio ponesen da postavlja nova pitanja, i taman je zaustio da kaže, i hiljade reči pretile su da izađu iz grla njegovoga, Kimo je lagano podugao ruku svoju, zaustavio ga i rekao – Porastao si Alani, dovoljno da sve saznaš. Sada ću ti sve objasniti. Slušaj sad priču moju –
Kimo je počeo svoje kazivanje:
„Rađaju nas majke kojima su ruke vezane; kako i kada su Bledi Nobili zagospodarili Kalamom, kako i kada mi, narandžasto obojeni postadosmo nižim sojem, kako postadosmo robovima, niko nikada nije razotkrio, niko nikada nije saznao. Možda je to oduvek tako bilo, Alani moj, prihvati saznanje da je rob svojina svakog pojedinca među Bledim Nobilima, i svih Bledih Nobila zajedno. Alani moj, znaj dečače, cela istorija zemlje Kalama u dve rečenice može stati:

* nikada nijedan rob nije bio oslobođem/
* nikada nijedan rob ne sme biti oslobođen/

chains-19176_960_720
Pitaćeš se možda koje se pleme prvo naselilo na prostore ove, ali odgovora naći nećeš, jer ga i nema. Ni to niko ne zna. Samo se zna da robovi u njoj oduvek postoje. Preci naši, narandžasto obojeni ljudi, radili su sve poslove koji postoje, kao što i mi radimo; ipak, reći ću ti još da postoje Četiri Zadatka zadata od strane Bledih Nobila na koje smo raspoređeni, i te Zadatke Bledi Nobili smatraju jako važnim.
/ Mi smo berači kokosovih palmi*
/ Kamen kamenjem iz nesnosnih, pretoplih Dubina vadimo*
/ Kopamo rukama zemlju*
/ Nosimo na leđima Blede Nobile*

Nas je više, mnogo mnogo više.
Njih je manje, jako jako mali broj.
Nama ništa.
Njima sve.

rusty-1457728_960_720

Narandžaste ruke naše u ranama su crveno-crnim.
Bledičaste ruke njihove namazane su mirisnim kremastim tečnostima.
Živimo u katakombama.
Žive na čardacima sjaja, bogatsva i moći.
Dok naša usta blato i mulj jedino poznaju, njihova usta poznaju najslađu hranu
Tuga je prijatelj naš od pamtiveka, u izolovanosti ni za kakvu zabavu ne znamo.
Veselje je drug Nobila Bledih od pamtiveka, tugu i patnju nisu upoznali.
Dane provodimo prizivajući Kraj kao oslobođenje od muka i bola.
Dane provode u pesmi, plesu, pocupkivanju veselom, u igrama i ispijanju veselih napitaka.
Čudimo se kako smo uopšte još živi.
Čude se kad se požalimo da nam nije dobro.“

lost-places-1761653_960_720

– “ Ali Oče moj, čovek kamenih očiju je slobodan, on slobodno hoda Kalamom, da li to znači da je on potpuno slobodan? ““ – ljubopitljiv je Alani
– “ Da, on je sasvim i potpuno slobodan. “ – Kimo ogdovara brzo, rešen da Alaniju otkrije baš baš sve.
– “ Ali Oče moj, njegovo je lice narandžasto kao i naša lica. „– opet će Alani.
– “ Ne žuri, saznaćeš sve.“ – Kimo nastavlja priču.
“ Nazivaju nas Bućkuriš-Poslednje pene pena narodom. Mi njih zovemo Ljubičasto-opijenim i Surovo-proždirućim narodom. Hleb koji mi jedemo nije hleb, voda koju pijemo nije voda. Hleb je naš neka vrsta slane prašine pomešane sa krupnim, gadnim crvima koji nam uvek pojedu glavni deo; voda je naša zapravo otrgnuti deo znoja sa nađih leđa, nataložen na čvornovatim šakama našim, i samo uz naročitu dozvolu Bledih Nobila možemo na brzinu srknuti koju kap, ali brzo brzo. U mnogim krajevima Kalame vode i nema. Bledi Nobili obećavaju da “ ako budemo bili dobri “  sledeće godine dobićemo vodu, i sledeće godine obećaju isto to. Za njih vode ima, kupaju se sedam ili osam puta dnevno, a nas nazivaju “ stvarima koje se osećaju „.
Bledi Nobili su izumeli dve ceremonije Čarobne Lepote,, kako su ih oni nazvali,, da bi nas „ počastili „ i nagradili za doprinos napretku Kalame. Bez ceremonija Čarobne Lepote životi Bledih Nobila, kažu oni, bili bi dosadni i nezanimljivi.

Prvu ceremoniju izvode Nalickano-poželjni Stražari koji imaju nadgledajuće oči i ništa im promaći ne može. U drugoj ceremoniji učestvuje celo pleme Bledih Nobila. Njih interesuje samo samo zabava.
Evo kako se izvodi ritual prva ceremonija koju su nazvali – Khul.
U predvečerje, dana određenog svaki rob zna kuda treba da ide, i gde da pristigne. Robovi su poslušni i zastrašeni dok mirno koračaju ka odredištu gde se izvodi Khul. Bledi Nobili sa progoniteljskom slašću spremaju početak ceremonije, i preveliko raširenih usta osmehuju se; usne im se sve više i više šire dok se ne pretvore u razjapljeni usni otvor spreman da proguta svakog ko se razlikuje od njih. Ta razlika ne mora biti velika, dovoljno je da rob ima u svom imenu jedno slovo koje se Bledom Nobilu odn. Nalickano-poželjnom Stražaru na dopada i to je već sasvim sasvim dovoljno za kaznu surovu. Put koji robovi treba da pređu nije dugačak, brzo se tamo stiže……

Jedina velikodušnost koju su ponudili i sproveli jeste da deca do treće godine života ne moraju uzeti učešće u ceremoniji Kuhl. Tu uredbu su doneli u skorije vreme, i na nju su osobito ponosni.“

Počinje Kuhl..ceremonija eksplozije zla.
Robovi stoje u dugačkom redu, jedan mora da istupi i da sačeka pitanje.
“ Dragi mladiću, ne želim ti nikakvo zlo, uzgred pitao bih te nešto..kako se lutko moja zoveš?“ – osmehuje se Nalickano-poželjni Stražar i miluje roba po potiljku.
Rob okleva..na kraju mora da odgovori jer se Damoklov mač ( omiljeno oružje Nobila ) već podigao da izvrši egzekuciju.

torture-chamber-122795_960_720
“ Zovem se Kalea “ – odgovorio je rob
“ Ahhhhhh, kakvo je to ime Kalea, to je nedozvoljivo, kako se neko može zvati Kalea? Mi to ime ne možemo prihvatiti kao ravnopravno. Vidi se da je nosilac imena neko ko u blatu živi i ne zaslužuje život kakvi imamo, mi Bledi Nobili, a ne zaslužuje ni da mu telo ostane u celini.“ – sikće Stražar. Zaslužio si ovu kaznu. Fijuknuo je mačem, i rob Kalea ostao je bez jedne ruke.
„Idemo dalje, baš me zanimaju imena ostalih Stvari Koje se Osećaju „- sikće, sikće Nalickano-poželjni Stražar

 

 

nastaviće se…

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: