Let’s talk about fat, baby

Ako ti neko pred vrata ostavi kesu sa kučećim izmetom, želiš li da saznaš ko je to bio, da bi mogla da mu ispostaviš račun za čišćenje, pita Nikol Jeger svoje čitaoce na početku jednog poglavlja svoje izvrsne knjige i dodaje : “ Moja vreća je puna takvog izmeta i teška je 340kg. Ko je kriv? U pravu ste. Pas! I onaj ko je kesu ostavio. I ljudi iz kamenog doba koji još nisu otkrili vatru. Svi oni su krivi, samo ne ja. “

Kada bi ljudi koji su me o težini ispitivali izgovorili otprilike ovo: “ Nemoj ovo da shvatiš lično…“, ja bih mrzela takav način postavljanja pitanja. Ako ne misliš lično, zašto onda postavljaš pitanje na takav način, direktna je Nikol. 

Došao je trenutak istine. Šta me je ovoliko ruiniralo, pitala je sebe. Odgovor je bio i jedino je mogao da bude: ja! Ne postaje se preko noći težak preko 300 kg. Primetila jeste, ignorisala takođe jeste. I svaki izgovor joj je bio draži nego da se aktivira u nekom sportskom klubu. Imati izgovore je mnogo lakše nego imati inicijativu. 

Bilo joj je lepo u njenoj sigurnoj zoni komfora, plašila se da se zauzme za sebe. Jela je svoje XXL pizze u dnevnoj sobi, i roptala kako je niko ne razume, a jedini krivac je bila – ona. Nije kriva štitna žlezda, nisu ni lekari, ni roditelji, ni društvo. Doduše, svi ovi pobrojani mogu imati malo krivice ali između nekoliko kilograma viška i jedne težine koja preti da ugrozi život leže – nekoliko kontinenata. 

Htela je ona da omrša ali brzo, vrlo brzo. Ono što joj nije bilo teško – mogla je da prozre sopstvene laži koje su joj služile kao paravan da ostane ista, da ne mora ništa da promeni kod sebe. Nije želela da bude zdrava, želela je legitimaciju za ždranje. 

Bila je kukavica. Bila je baš dobra u hrani. Jesti – to je tako lako. Hrana ne postavlja glupa pitanja. Alkohol nije rešenje, kažu ljudi. Margarin, takođe nije. Hrana reši problem na trenutak, pa onda dođe  novi problem koji opet treba da rešavaš. Opet hranom? Negde se mora nazreti završetak ovakvog samoubilačkog ritma. 

Ishrana je za Nikol, bila odgovor za sve. Za svako osećanje, za svaki događaj. Jela je svoja osećanja, da nestanu. Jela je svoje rane, da nestanu kad već ne može da ih zaceli može da ih pojede. Jela je svoju usamljenost. Jela je svoje osećanje beskorisnosti. Želela je da se bolje oseća, zato je jela. Hrana je bila njen sport. Njen zagrljaj. Njena ljubav. Njen seks. Njena želja za svim onim što joj je nedostajalo. Hrana je bila njen prozor u svet. Hrana je nije nervirala. Uveče bi naručila brdo hrane, količinu dovoljnu za šestočlanu porodicu. Ujutru, zatekla bi samo prazne kutije i kartone i mrvice ostataka pojedenih namirnica kojih se stidela. Hrana je popunjavala emotivnu prazninu u njoj, a ne samo njen stomak. Poznavala je svaki kamen na putu za pakao, i to poimence. Kako je težak povratak u normalu, kad čovek svesno odabere put u pakao?!

Naš zadatak je da brinemo o sebi, a ne da čekamo nekog da to uradi za nas. Moram da omršam, rekla je sebi ali dođavola kako se skida težina koju čini zbir kilograma nekoliko odraslih ljudi? Neću više nikada ništa da jedem, čvrsto je odlučila. Ovo “ nikada “ završilo se 7 sati kasnije u njenoj sofi sa laptopom u krilima. Guglala je: ima li debljih od nje? Bolje da to nije uradila. Saznala je da je treća na svetu po debljini. Nimalo optimistično saznanje. Ah, nein, bitte nicht – zavapila je, pričajući sama sa sobom. Ne, ona ne priča sama sa sobom, ona priča sa svojim alter egom, imala je Nikol objašnjenje za sve. 

– Šta će ti operacija, treba samo da prestaneš toliko da jedeš, obratio joj se alter ego.

– Dobro pitanje. Ne znam, skrušeno je odgovorila.

– Naravno da znaš, zašto?

– Jer ne mogu.

– Sorry ali to zvuči glupo.

– Volim da jedem, i rado jedem.

– Onda ćeš voleti i da umreš, bićeš uskoro rado mrtva ako ne prestaneš toliko da jedeš.

– Ne, ne želim da umrem.

– Okej, onda pokušaj da jedeš manje količine hrane, valjda ti je poznato da me moraš da jedeš za šestoricu?

– Leck mich! ( Poližeš mi d….)

– Odgovori na pitanje debelice…

– NEMAM SNAGE!!

– A imaš snage da dobaviš hranu!?

– Imam, lepo mi je kad jedem. Sva druga osećanja su tada manje grozna!

– Znači, radi se o hrani i osećanjima?

– Da, apsolutno!

– Okej, iseći će hirurg i ta osećanja zajedno sa želucem kada ti ga bude smanjivao!

– Ah, ti pokvarenjaku jedan!

– Znam.

Alter ego je svašta saopštio Nikol, i ona je njega slušala. Odlučila je da ne ode na operaciju smanjenja želuca. To je lako rješenje, i za 5-10 godina biće nešto tanja ali ponovo će imati isti problem. Dakle, nije se o pukoj spoljašnjoj promeni radilo. Nikol je želela dubinsku promenu načina života. Želela je da ponovo veruje u sebe! Odjednom joj je izgubljena hrabrost pokucala na vrata. Odlučila je da bude jedna od 2% onih koji su omršali bez operacije. Znate ono u horor filmovima kad glumica, polugola i plava, trči kroz šumu i svako već zna da treba da trči desno, tamo gde kao da velikim slovima piše “ SIGURAN BEG „, a ona odlučno trči baš u suprotnom pravcu. Tako se Nikol osećala u ovoj odluci. Nije želela brzo da trči. Bila je dovoljno tvrdoglava da brzo mršavljenje zameni jednim dugim, trnovitijim putem. 
Mršavljenje nije čarobnjaštvo, iako često tako izgleda. Onoliko koliko ima peska na plaži, toliko ima različitih dijeta, i sve su bile pogrešne za Nikol. 

Odlučiš da poveruješ najboljoj prijateljici koja zna nekog, a taj neko zna nekog ko živi pored, i ko je metodom xy izgubio 25 kg. Sve su to metode koje za sobom vuku jo-jo efekat i još veći gubitak zdravlja.

Kako telo mršavi ? Znamo li tačno da opišemo taj proces?
Nastaviće se…

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

2 thoughts on “Let’s talk about fat, baby

  1. Hvala što prenosiš delove ove odlične knjige. Vrlo su inspirativni, bar meni, jer se i ja već nekoliko godina borim sa viškom kilograma. Inspiriše da pišem svoju priču iako sam daleko od brojke 340 🙂 Još jednom, tema je jako, jako zanimljiva..

    Свиђа ми се

  2. Hvala tebi što čitaš, a i portalu Blic žena koji je prepoznao kvalitet ove knjige kao i alarmantnost problema pa preneo prethodni nastavak. Ja se nadam da ću u trećem nastavku okončati ovu inspirativnu priču. Ne moramo imati 300 ili preko 300 kilograma da bismo razumeli žene sa ovim problemima, dovoljno je da imamo i par kilograma viška, a ne moramo ni imati višak kilograma ako hoćemo da razumemo – dovoljni su nam empatija i dobro srce. Nikol Jeger je jasno rekla: ne izgladnjujte se, morate da se krećete i da JEDETE kako biste omršali. I taj savet smatram jako važnim za nove generacije devojčica koje raznim dijetama mogu svoje zdravlje dovesti u opasnost; a kad jednom zbog izgladnjivanja dobiješ anoreksiju ili bulimiju spasa teško da ima 😦 zato treba širiti ovakve priče bez obzira imao ti ovaj problem ili nemao.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: