Je suis slučajna domaćica

INTRO

Je suis slučajna domaćica, i kriva sam. 

Kriva sam što nikad nisam imala karijeru pa sam domaćica. Kriva sam što se moja karijera okončala pa sam domaćica. Kriva sam što nisam studirala pa sam domaćica. Kriva sam što sam srudirala, a nemam posao pa sam domaćica. Kriva sam jer sam studirala, imam aktuelnu karijeru i posao, a opet sam domaćica. Kriva sam što imam troje dece, a kriva sam i što nemam decu, a opet sam domaćica. Kriva sam što ne volim da čistim, i kriva sam jer neprestano čistim i u oba slučaja sam domaćica. Kriva sam što provodim vreme na internetu, a prljavi sudovi u sudoperi čekaju do popodne, ali opet sam domaćica. Kriva sam što umem da umesim kolače i napravim ajvar, i kriva sam što ne umem da napravim dobre kolače iako se trudim, a o domaćem ajvaru mogu samo da sanjam ali opet sam domaćica. Kriva sam što se pronalazim u ulozi domaćice, i opet sam kriva jer se u njoj nikako ne pronalazim, a opet sam domaćica. Kriva sam što pišem i čitam i zapostavljam kućne poslove, i kriva sam što me pisanje i čitanje ne zanima a ni kućni poslovi, a ipak sam domaćica. Kriva sam što sam unajmila kućnu pomoćnicu, i kriva sam što sve sama radim ali svejedno – ja sam domaćica. Kriva sam što sam očajna domaćica, kriva sam što sam slučajna domaćica. Sve smo mi očajne domaćice, i sve smo mi nenamerne i sasvim, sasvim slučajne domaćice. Danas, juče, sutra.

Je suis slučajna domaćica, i kriva sam ali nemojte mi suditi, molim Vas.

Je suis..

**

Krstarimo okeanima interneta, i „poznajemo“ mnoge ljude, a koga smo zapravo i upoznali? Znamo li ko je slučajna domaćica? Ko je Rada Čeh? Svakodnevno čitamo njene priče ali šta zaista znamo o njenim snovima i idealima, o njenoj senzibilnosti i pravednosti? O sebi je rekla u jednom od svojih blogova: “

Po prirodi sam skromna osoba sa povremenim ispadima ludog luksuza jedne lavice. U vrelim beogradskim noćima sedim na terasi i ubijaju me hipernapredni komarci. Tako je to kad imate nesanicu. Ujutru se kao Šurda budim uz duplu, crnu, bez šećera. Život mi je sladak. Kafa gorka. Čak i nes. Težak je moj život, nemate vi pojma. Radim ono što ne volim, a ne radim ono što volim. I uvek sam između šest vatri i vatrica. Pečem se lagano na njima, ko guda koja se preliva pivom. Takav mi je horoskop, i bioritam. Kad bih verovala zvezdanim čarobnjacima. Dežurna sam saveta, i slobodno mi se obratite sa svojim dilemama i trilemama. Sex&drugs&rockroll – može i to. Sve je mene naučio mog drugi drugar D. Svi se moji drugari bave tim tematikama u svojim pisanijama.

Ostavljam vas sada na miru.

Ona vas je ostavila na miru, ali ne i ja, bar dok ne zavšim intervju sa ovom fascinantnom ženom. Imate čast da saznate nešto o našoj Radi Čeh.

16425701_10210157898040806_1107801310_n

Voždovac moje mladosti: Rada u svom nekadašnjem svetu

–  Rođena si 70-ih godina prošlog veka, i odrastala u glavnom gradu u periodu koga se svi sećamo sa nostalgijom.  Možeš li nam pobliže objasniti kako su protekli tvoje detinjstvo i mladost na Voždovcu? Kakav je to beogradski kraj Voždovac, koje su njegove znamenitosti?  Šta tačno znači odrednica “ Dete sa beogradskog asfalta „, kakvo je to dete? Gde su izlazile beogradske devojke i kako ste se tih godina družili? Da li ste išli u bioskop, pozorište, ili u kafiće, diskoteke? Kako ste provodili vreme pre interneta?
Rođena sam 1972.godine u Beogradu, te godine je u Beogradu vladala epidemija velikih boginja “variola vera”.
 
Živim na “Gornjem Voždovcu” tako nam se zove mesna zajednica  i u vreme mog detinjstva i moje mladosti na mom kraju nije bilo zgrada, postojale su samo kuće.
Detinjstvo sam provela ili u mom dvorištu, ili na ulici, na takozvanoj “beogradskoj kaldrmi”. Sestra i ja, smo se tada družile uglavnom sa dečacima i sve do polaska u školu nisam imala najbolju drugaricu, već najboljeg druga. Igrali smo se igrama sa loptom- između dve vatre, igrali smo se sa klikerima, razmenjivali sličice i popunjavali albume. Imala sam album Sare Kej i zbog toga su me dečaci pomalo zadirkivali. Vozila sam bicikl sve do dvanaeste godine, kada su počeli ozbiljni problemi sa kolenima.
 Zimi smo se okupljali po kućama, igrali jamb, Monopol, kasnije remi. I slušali smo muziku sa radija Studija B, a kasnije se pojavio I “Pingvin “ radio.
 Odrednica “dete sa beogradskog asfalta” znači da je to dete odrastalo igrajući se na ulici, bez straha od automobila, jer je malo automobila prolazilo našom ulicom.  
 Kasnije, u gimnazijskim danima i posle njih, “dete sa beogradskog asfalta” odnosno ja,  upoznalo je žestoke momke iz kraja.
 Nisam sigurna da sam baš najbolje objasnila značenje te reči, ali ne znam drugačije.
 Gde smo izlazili? Išli smo u naš bioskop “Voždovac “ koji je prestao da radi par godina posle mog završetka gimnazije.
Prekoputa moje kuće postojao je kafić “Dizi” u kome je petkom svirao jedan Braca. To je bilo mesto okupljanja svih nas mladih sa kraja. Kafić se pojavljuje u mom romanu J kao “pusta pustinja od kafane”. Želela sam nekako da sačuvam uspomenu na njega.      
  
–  Tužniji deo tvoje biografije je i tvoja bolest sa kojom si rođena. Možeš li nam nešto reći o tome, kakva je to bolest i koliko te je u životu ometala, a koliko „gurala“ napred? Svi znamo nekog ko je imao neki nedostatak, a sa druge strane mnoge druge darove od Boga dobio, i te darove razvijao do maksimuma, i na kraju postigao mnogo više od onih koji su rođeni, da kažemo savršeno zdravi.
Rođena sam kao nedonošče, u osmom mesecu trudnoće. Prilikom porođaja su me povredili i imala sam moždani udar i mojim roditeljima su odmah rekli da imam cerebralnu paralizu. Prva dva meseca po rođenju provela sam u Institutu za neonatologiju. Do šeste godine nisam mogla ništa da uzmem u levu ruku, a od puberteta imam probleme sa luksacijom patella ( iskakanjem čašica kolena, oba ). Cerebralna paraliza me je omela kada su fizičke aktivnosti u pitanju. Više nisam radila fizičko, a u gimnaziji sam oslobođena kucanja na časovima daktilografije i informatike. I retko sam išla sama u grad, ne idem ni danas sama u grad. Ortopedski problemi ostavili su i tragove na psihi. Ali, zato sam razvila ljubav prema čitanju i prema pisanju. Dobila sam taj talenat.  
Želela si da studiraš teologiju, ali se sticajem nekih okolnosti nije dalo. Šta te je privuklo teologiji, i da li te ona i dalje zanima?

Odrasla sam u porodici koja je išla u Crkvu, slavila krsnu slavu i sve velike pravoslavne praznike-Božić, Vaskrs, Duhove…Kao mala išla sam na časove veronauke koji su se održavali u našoj voždovačkoj crkvi “Car Konstantin i carica Jelena”.

Kada nisam uspela da upišem srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu, slučajno sam srela jednog sveštenika iz naše parohije. Razgovarala sam sa njim, bila sam tužna i tokom razgovora on je spomenuo Bogoslovski fakultet SPC koji tada nije pripadao BU. Dobila sam blagoslov od njega, otišla na fakultet koji se nalazio preko puta Patrijaršije i bez ikakvih problema, sa malom pripremom, položila sam prijemni ispit. Tada je bilo malo devojaka na Bogoslovskom fakultetu i tadašnja vlast nije ni pomišljala da uvede veronauku u škole.
 
I danas me zanima teologija, iskreno, u manjoj meri jer mi je pisanje postalo preokupacija. Bez obzira na to, idem u moj mesno nadležni hram kad osetim potrebu i kada su veliki praznici..i naravno, slavim sve velike praznike i krsnu slavu. 
**
 
Rada na poslu i u politici 

Lično znam slučaj jednog momka koji je ranjen 1995.godine u Hrvatskoj, hitno prebačen na VMA, bio jako dugo u komi , a kada se probudio shvatio je da ne vidi. Izgubio je vid. Kasnije je povratio deo vida, ali nikada više nije mogao da računa na to da će sve biti kao pre. U Beogradu je doživljavao mobing kao izbeglica iz Hrvatske i slabovida osoba koja ne može da studira jer u Srbiji osobe sa takvim invaliditetom nemaju uslove za studiranje. Emigrirao je u SAD, i tamo kao slabovida osoba završio političke nauke i studije istorije u Hjustonu. Na tom Univerzitetu postoji način na koji i slabovida osoba može efikasno završiti studije. Njegova priča poznata je blogerskom svetu na b92 gde je postao VIP bloger i gde je napisao gomilu antiratnih tekstova i drugih odličnih društvenih analiza. Ono što pokušavam reći kroz ovo pitanje je da me ti jako podsećaš na tog poznanika. I ti si uprkos svojoj bolesti radila u opštini Voždovac. Možeš li nam reći šta si tačno radila, kako su se kolege odnosile prema tebi, sa kakvim si se ljudima sretala i kakve uspomene imaš iz tog svog perioda života?

U opštini Voždovac radila sam u dva navrata. U periodu od 1993-1995.godine radila sam u pisarnici, na šalteru. Promenom vlasti 1995.godine, nas osmoro je u opštini postalo tehnološki višak. Od 1995. do 1997. godine kada sam se ponovo vratila u opštinu radila sam nekoliko različitih poslova. Od 1997.godine do 2009. radila sam kao viši referent na poslovima vođenja biračkog spiska, a uz taj posao išla je i tehnička priprema izbora u izbornim godinama. Obožavala sam taj posao. Sretala sam glumce, pevače, političare, sportiste, ministre, kandidate za odbornike i poslanike, ali sam radila i sa običnim građanima. Imam prelepa sećanja na taj period. Sa svim kolegama sam bila u odličnim odnosima. Krajem 2008. i početkom 2009.godine napravila sam strašnu grešku. Želela sam promenu, i tako dobila rešenje u Upravi za boračko-invalidska pitanja, na mestu administrativnog radnika. Posao sam brzo naučila, ali sam posle par meseci došla u sukob sa šefovicom. Iz tog sukoba “rodio” se i mobing. Jednog dana me je vređala i zabolelo me je što je spominjala moju bolest i moju nesposobnost da se penjem na neke merdevine. Ključne reči su bile “Meni ne treba bolesna osoba, hoću zdravu! “ Ostale koleginice su mahom ćutale, iz straha. Sutradan sam otvorila bolovanje i bila na njemu dok mi prijatelji koji su imali funkcije u opštini nisu našli novo mesto. Od 2010 pa sve do odlaska u invalidsku penziju radila sam u Službi za informisanje. Odlično sam se uklopila sa koleginicama, sa šefom i načelnikom. Tu sam naučila da radim intervjue, ali i da pišem vesti za novine i za sajt opštine. I ovaj posao sam obožavala.  Sve u svemu, volela sam svoje kolege i koleginice i oni mene..mobing je malo pokvario odnose, ali ipak sam iz opštine otišla srećna jer je ispraćaj bio jako lep. I danas sam u kontaktu sa pojedinim koleginicama.
16426621_10210157905000980_2082630913_n

Imaš čvrsto izgrađene političke stavove,i ideje o onome šta je zaista vredno u životu. Ljubav prema svojoj naciji je danas izvrgnuta ruglu, i ljudi je tumače pogrešno. Ti voliš svoju zemlju ali pritom ne smatraš druge nacije nižim, dakle, nisi šovinista. Šta znači ljubav prema Srbiji za tebe? Koje ličnosti su na tebe uticale u izgradnji baš ovakvih političkih stavova?

Srbija je moja zemlja i ja je volim. Volim je sa svim njenim vrlinama i manama. Volim i svoj narod. Ali, to ne znači da druge nacije ne volim. I ne mogu, jer u porodici imam mnogo rođaka koji nisu Srbi, već su drugih nacija, a i veroispovesti.

U izgradnji ovih stavova na mene je najviše uticao doktor Vojislav Koštunica koga i danas veoma poštujem. Ali i Vuk Drašković, na početku njegove političke karijere.

Jedno vreme si se aktivno bavila politikom, i možda bi čitaocima bilo zanimljivo da saznaju neki zanimljiv detalj o poznatim ličnostima sa kojima si tada sigurno dolazila u dodir. Kakvi su srpski političari privatno?

Aktivno sam se bavila politikom od 1992. do 2011.godine. Ozbiljno sam radila kao aktivista SPO-a a kasnije DSS-a, i nekoliko meseci sam provela kao član SNS, na molbu starog prijatelja sam ušla u SNS i relativno brzo ga napustila.

Anegdota i zanimljivosti ima mnogo. Razmišlam da napišem knjigu o tim godinama. Srpski političari se drugačije ponašaju privatno, a drugačije u javnosti. Vojislav Koštunica zna da se šali. I dobar je čovek, zaista dobar. Za njega jedino mogu da garantujem da nije iskoristio svoje bavljenje politikom radi sticanja bogatstva.
O Vuku Draškoviću radije ne bih. Na svom radnom mestu upoznala sam pokojnog ministra Gašu Kneževića koji je ostavio na mene najnegativniji utisak. O lokalnim političarima bih mogla danima da pričam.  Od bivših poznatih političara jedino sam danas u kontaktu sa Žarkom Jokanovićem koji i sam već godinama nije u politici. Dobar je čovek. ČOVEK na prvom mestu i u pravom smislu te reči.
Volela bih da upoznam Boška Obradovića, mislim da on kao mlad i obrazovan čovek može mnogo da pruži ovoj zemlji. Dopadaju mi se ideje i stavovi koje promoviše u svojoj stranci- Dveri.
Dolazimo konačno, po mom mišljenju i do glavnog dela ovog intervjua, a to je tvoj blog Dnevnik slučajne domaćice. Sve žene su domaćice, htele to one da priznaju ili ne. Završila ili ne završila fakultet, žena na kraju mora kuvati, ako ne mužu i deci, ono sebi ili starim roditeljima. Ti nisi tipična domaćica, radila si i penzionisala si se zbog svoje bolesti. Da li je postojala šansa da i dalje radiš ili si morala da se penzionišeš? Da li ti je bilo teško da se penzionišeš relativno mlada, i koliko ti pisanje bloga pomaže da ostaneš aktivna u misaono-mentalnom smislu?
Poslednjih godina svoje radne karijere na posao a često i sa posla sam išla taksijem. Radila sam u potkrovlju. Predlog da odem u penziju dali su mi šef i načelnik. Videli su da se mučim penjući se uz uske stepenice, videli su da krivim sebe što ne mogu da idem na teren kad treba..i zato sam otišla u penziju. Blog mi pomaže mnogo. Često ga doživljavam kao vrstu posla koji volim i koga obavljam sa ljubavlju…kao što sam radila sa puno ljubavi na poslovima vođenja biračkih spiskova i sa puno ljubavi u Službi za informisanje. 

Nastaviće se, a potom Vas ostavljamo na miru 🙂

 
 
 
 


Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

7 thoughts on “Je suis slučajna domaćica

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: