Balkansko-badenski bič

Bič sudbine. Svakog dotakne. Nekog baš tresne, i baci ga uz snažne zvuke i lom. Nekog udari snažno, nekog snažnije ali svakog dotakne. Mora da dotakne. Neki ropću prolazeći kroz patništvo pod udarcima ovog biča dok drugi trpeljivo podnose breme njegovih udaraca. Nekog ovaj bič odbaci daleko od zemlje u kojoj je rođen, dok drugog zauzda da praktično ne izađe iz svoje avlije.

Po nekom nepisanom pravilu, oni koji su bičom sudbine promenili stanište, nose sa sobom svoje nasleđe u novi kraj, ne mogu da se oslobode svog genetskog koda čak i kada primećuju da ih guši. Lepo je čuvati u sebi sećanje na pretke, nije lepo kada te sećanje ometa u druženju sa ljudima koje smatraš neprijateljima iako ste miljama daleko od zemalja porekla.

**

Proleće 1995, Tuzla, BIH

Jedino o čemu je Snežana M. mogla da misli tih dana bilo je kako da spasi svoju decu, da ne izgube živote u ratu koji je buktao svuda oko njih. Poreklom iz Srbije, udata za čoveka iz Hrvatske, živela je u Bosni i doživljavala je kao svoju. Sve do te gluposti koja se rat zove. Njihov grad u kome su živeli i radovali se, sada kao da više nije bio njihov. Tuzla je poprimila apokaliptične obrise, i Snežana je smišljala načine da ode. Bila je sposobna, jaka žena koja je mogla da pomeri planinu samo ako to zamisli. Uz pomoć prijatelja, a više uz sopstveno izgaranje i zalaganje, napustila je Tuzlu i obrela se u Štutgartu. Pakao je iza nas, mislila je. Ratni pakao je bio iza njih, posledice tog pakla nisu, niti mogu biti. Život je išao dalje, deca su odrastala u novoj sredini i činilo se da sve dolazi na svoje mesto. Činilo se..

**

Proleće 2005, Ostrog, Crna Gora

– „Jesam li ti ja rekla da učiš ćirilicu?! „, grmela je Snežana na svoju ćerku.

– “ Izvini mama, žao mi je, nisam mislila da će mi trebati. „- tiho je odgovorila Katarina.

-“ Naravno da će ti trebati, to je naše pismo, i poželjno je da znaš da pročitaš molitve i na ćirilici kad si već pošla sa mnom na Ostrog. Sad ne razumeš ništa, ja nemam vremena da ti sad ovde tražim knjige na latinici, pitanje je i da li ih ima, uostalom požuri, treba da se poklonimo moštima Velikog Sveca. “

-“ Ali mama, zar to nije ograničeno da toliko insistiraš na našem pismu, rat je odavno prošao, ljudi su se promenili, sada nema zlih ljudi. “

-“ E, ćerko moja, rat u glavama nikad ne prolazi, zlih ljudi uvek ima. Dobro može da pobedi ali zlo uvek preživi, zapamti to. Ne smemo da zaboravimo, koliko puta to treba da ti kažem? Zaborav je najveće čovekovo prokletstvo. Ne smemo zaboraviti naše veze sa prirodom, naše veze sa kosmosom, i naše veze sa precima. Naša narodna mudrost je blago, i zašto da zaboravim to blago, tu riznicu sveznanja? “

– „Ali mama, ti si vernica, kako ne možeš da oprostiš? Vernici treba da trpe i ćute, a ti mi nekako deluješ besno. “

-“ Ko kaže da ja nisam oprostila? To što se sećam ne znači da nisam oprostila. Nisam otišla da bacam bombe ili nekog dižem u vazduh zbog vere, došla sam da se poklonim svom svecu, i samo delujem besno, ali ti to sada ne možeš razumeti. Odakle ti to da vernici treba da ćute i trpe? Vernici ne treba da budu kukavice i plašljivci. Kukavičluk je najgora osobina, gora i od bluda i gordosti. Kukavica živi dvostrukim, lažnim životiom i nikakvo dobro delo ne može da dovede do kraja, kao da lavira među ljudima, sa svojom neiskrenom dušom. Da si naučila ćirilicu ti bi znala da je svetitelj Filaret Moskovski rekao : Gnušajte se neprijatelja Božijih, pobeđujte neprijatelje otadžbine, volite svoje neprijatelje. Ličnim neprijateljima hrišćanin je pozvan da oprašta, da sud nad njima prepusti Bogu. Neprijateljima domovine treba pružati odgovarajući otpor, jer braneći otadžbinu, izbavljamo bližnje od mnoštva nevolja, a neprijatelja Božijih, odnosno onih koji se svesno bore protiv Boga, treba se gnušati i kloniti se njihovih zabluda i ako treba odvraćati se od njih. Tačno je da nam je Hristos zapovedio da se molimo za one koji nas vređaju i da im činimo dobro. Ali, On je takođe rekao da niko od nas ne može pokazati veću ljubav od onoga ko položi dušu za svoje drugove. To zvuči kao besmisleni ideal, ali samo ljudima koji su satkani od materijalnog i ne poštuju dujovni aspekat svoga bića već ga poništavaju. Svoju uvredu trpi svako od nas kada nam se nanosi kao pojedincima, ali u društvu, treba da branimo jedni druge, da branimo svoje. „, nastavila je Snežana svoju tiradu, i pričala bi ona i još ali ipak je odlučila da pusti ćerku da sama otkrije neke stvari. Doći će taj dan, znala je Snežana, i zato je bila mirna.

Katarina je bila zadivljena govorom svoje majke, i njenim poznavanjem mudrosti i imala je respekt prema njenoj savršenoj memoriji, sposobnosti da upamti čitave delove knjiga, i citira ih u pogodnom trenutku. Katarini se dopao majčin ostroški govor mada nije ništa razumela. Skinula je maramu nakon izlaska iz manastira, i sa maramom skinula i sećanje na kazivanje majke. Mislila je Katarina o svojim drugarima u Štutgartu. Poželela je da ih vidi. Imala je prijatelje svih boja i nacija i zato nije majku razumela. Već dugo su boravile u Srbiji, i hodočastile manastire, bilo je vreme da se upute via Deutshland.

**

Proleće 2015, Štutgart

-“ Mama, mama gde si, moram nešto da ti pričam..“, uletela je Katarina u stan kao furija. Lice joj je bilo uplakano. Snežana je upravo završavala večeru, i sluteći o čemu se radi pošto redovno prati vesti, kratko je rekla: „Pričaj..“

-“ Verovatno znaš Kabašija, mog dobrog druga..danas me je vređao. Iznenada, i bez razloga. Počeo je da priča kako je u Srbiji bila neka afera vezana za Kosovo, i da je moj narod kriv za traume njegovog oca. Kakve to veze ima sa nama, pitala sam ga. Nije odgovorio, nastavio je priča kako ćemo biti kažnjeni za ono što smo im uradili, i od Boga, i zemaljskog suda, i kako je njegov otac spreman ovog časa da krene u rat za Veliku Albaniju. Nisam više mogla da ga slušam. Izašla sam iz tog kafića, on je ostao. U vozu, prilikom povratka kući,  ulogovala sam se na Fejsbuk i videla da je bez mog odobrenja pisao po mom zidu, i zalepio albansku zastavu na moj zid. Napisao je : „Kosovo je Albanija“, a njihov crni orao šepurio se na mom zidu, ja nisam ni znala. Obrisala sam ono što je pisao, i blokirala ga. Šta je to bilo mama? Zašto Kabaši ne može da živi normalnim životom u Štutgartu? On je ovde odrastao, kao i ja, zašto mu to treba?

-“ Tužno je to ćerko, ali ja sam očekivala da će se takvo nešto desiti, samo nisam znala kad. Tužno i strašno. On nije u pravu, njegov otac je pomešao agresiju i agresora. Ali još tužnije i strašnije od toga su tekstovi nekih naših sunarodnika koji su sebi dozvolili da napišu grozote poput : Zabole me za Kosovo, pun mi je k…. Kosova, i slično. Da kojim slučajem živimo u Kosovskoj Mitrovici, takvi bi nas ostavili kćeri, pustili bi da se patimo u Kosovskoj Mitrovici, i ne bi nam pomogli. Makar da znaju šta se sme pisati, a šta ne sme. Šta je pisanje dostojno čoveka, a šta nije. O takvom kukavičluku sam ti onomad pričala na Ostrogu.Ti si mislila da ja nisam smirena, a izjašnjavam se kao vernica. Ali, pitaću te sada nešto jer si već dovoljno odrasla: Zar se smirenje sastoji u tome da povlađujemo svakoj drskoj reči, i da se pokorno složimo sa njom? Zašto da se povlačimo pred lažju, zlom, i nepravdom? Bog je usadio u našu prirodu zaštitne funkcije, ako se treba tući pa i potući se za svoje, i za svoga, a ne smejati mu se i izvrgavati ruglu nevoljan položaj u kome se našao. Balkanski čvor je Gordijev čvor modernog doba, kćeri, i nije se rodio onaj koji ga može preseći i rešiti. Zato ću se ja moliti i za Kabašija, i za njegovog oca, da nađu duhovni mir, i ne budu opsednuti ratnim idejama. Ja ću se moliti, a ti nemoj nikad da se smeješ svom narodu, kaži nešto pohvalno ako možeš, ako ne možeš onda ćuti, dosta nas drugi kude, ne moramo još i mi sami sebe da kudimo. Gde god da odemo, ne možemo pobeći od sebe; pogotovo mi balkansko-badenski ljudi smo u vakuumu. Posledice stravičnog vakuuma balkanskog besmisla ometaju mnoge ljude da istinski dožive badensku realnost. Žive oni u Štutgartu i ostalim badenskim gradovima, ali mentalno  nisu odmakli od svoje balkanse avlije. Proklete avlije.Noge su im u Badenu, glava im je na Balkanu. To može biti dobro, a može biti i loše. Zavisi od stepena vakuumiranosti, i sposobnosti da sagledaš situaciju i izvan tog vakuuma. “

-“ U pravu si mama, hajde nauči me kako se prave gibanica i pita. Nisam želela da učim, sada želim. „, uzustla je Katarina, i zagrlila svoju majku.

 

-“ Hoću, a pre toga ću ti ispričati šta se meni jednom dogodio. Verovatno znaš Juliju, moju drugaricu iz Splita.. e, nju sam jednom prilikom posetila, pozvala me je na kolače. Učinila je to nevoljno jer sam učinila jednu uslugu za nju. Ipak sam otišla. Uz te kolače morala sam da „pojedem“ Tv prenos onoga što oni zovu Vukovar. Na ekranu se odigravalo obeležavanje godišnjice, i zatekla sam je kako to gleda. Živimo u vreme kablovske televizije, i Julija može da bira šta će da gleda. Može da gleda Animal planet, može da gleda National Geographic i nauči nešto novo i zanimljivo, ali ne, ona gleda direktni prenos iz Vukovara. Ne, nisam je zamolila da promeni kanal, ali je sa mog lica „pročitala “ da bi to ipak trebala da učini. Balkanski kod je prati i u Baden-Virtembergu. Ja obilazim naše manastire ali ne pratim direktne prenose iz Srbije, naročito ne pred svojim albanskim ili hrvatskim poznanicama. Čak i ne trubim da je Kosovo Srbija, znaju polomljeni krstovi bolje od mene kome pripada ta Sveta zemlja. Trudim se da budem obazriva, i racionalna..ne znam, možda ja grešim..možda sam ista kao i oni, možda..“, zapitala se na kraju Snežana, i pečalnim glasom je završila svoju oraciju.

 

-“ Ne, mama, ti si ispravna, ti činiš pravu stvar, nikog ne izazivaš, povlačiš se u molitve ali kada neko učini bezumno delo ili napiše bezumne reči, ti odreaguješ, i ja ti se divim i volim te..mama.“, zaplakala je Katarina i dugo su ostale tako zagrljene na kauču. Majka i ćerka u dalekoj zemlji, u tuđini koja im je zbog pogrešnog fijuka Balkanskog biča postala nova domovina. Da li imaju i Snežana i Katarina pravo da se sećaju i komentarišu zbivanja ili to pravo treba da im bude uskraćeno? I ko je taj ko im to može uskratiti, i zašto? Da li im njihovo novo mesto boravka oduzima pravo na glas? Osobe kao što je Snežana gnušaju se sprdnje koja je izraz nepromišljenog trenda u kome je postalo moderno pljuvati po tradiciji, po kulturi, po istoriji. Takvi su za vreme 90-ih godina 20. veka za sve okrivili ceo svet, takvi danas za sve okrivljuju samo Srbe. Koliko su opasni ti apsolutni branitelji srpstva juče, toliko su opasni ovi tužitelji srpstva. Jedni bez drugih ne mogu. Jedni govore kako su ovi drugi jaki, dok nas ovi drugi plaše onim prvim.

Svako vreme nosi svoje breme, kaže stara poslovica. Učauriti se u vremenu je podjednako pogubno kao i slepo pratiti trendove na svoju štetu.

**

Dete se rađa kao malo, bespomoćno biće, koje nema i ne ume ništa, i ono se formira u porodici. Kakve razgovore sluša Kabaši u svojoj porodici, možemo se zapitati. Kakve razgovore slušaju Julijina deca? Da li treba da ga se plašimo? Ne, ne treba. Kabaši je samo jedan mladi, uplašeni čovek koji je dozvolio da ga ponese ratni grč sunarodnika. Umesto da uživa u diskotekama Štutgarta, on kači glupave sadržaje na internetu. Može postaviti bilo šta na internet. Muziku Betovena ili najnovija naučna dostignuća ali on bira da postavi bezverzariju koja u Evropi i multikulturalnoj Nemačkoj poprima obličje apsurditeta. Ima mnogo Kabašija u Nemačkoj, ali je malo Snežana i Katarina koje se mole u tišini svoga doma, i pokušavaju da budu trpeljive i onda kada to drugi nisu, i da čuvaju svoj identitet i onda kada drugi gaze po njemu. Ne zna se šta je groznije: kada po tom identiteu gaze razni Kabašiji ili kada gaze Snežanini i Katarini sunarodnici? I jedne i druge odlikuje bezumnost. Agresor vidi agresiju u onom drugom, u sebi je ne primećuje. Nemir počinje prvo u čoveku pa se onda prenosi na narode i države. Treba smirivati uzavrele nacionalne strasti, i ne prenositiih ih na decu, ali to je teško izvodljivo. Balkanski bič udara i van prostora Balkana, i tako on postaje Balkansko-badenski bič. Ili Balkansko – nemačko- evropsko-američko- australijski bič sudbe klete. Zato što je Balkanac naselio nove zemlje i kontinente bežeći od onog “ svakih 50 leta ovde izbije rat „. Dokle će bič udarati, ne zna se. Dokle god ima praznoglavih i kratkoumnih koji umesto Animal Planet-a biraju prenos uživo iz Vukovara umesto da ostave prošlost tamo gde pripada – u prošlosti, i usput, ako je moguće nešto iz nje nauče.

Da bi se odgajio čovek koji zna šta je to dobro, a šta je to zlo, i koji voli dobro i sklanja se od zla, potreban je duboko ozbiljan posao. Da li iko uči svoje dete da oseti tuđu bol? Možda je rešenje balkansko-badenske, a i svake druge muke u učenju metoda kako da osetiš tuđu bol. I kad uspeš da osetiš tuđu bol, tek tada ćeš moći da razumeš..svakog.

 

Oseti tuđu bol..

 

 

 

 

 

 

 

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

2 thoughts on “Balkansko-badenski bič

  1. I Kabaši će učiti svoju decu isto kao što će i Julijina deca svoju. Takav je Balkan-bure baruta.
    Sve dok postoje Snežana i Katarina u Nemačkoj i Snežana i Katarina u Srbiji, ima nade. Nade da će svojim razumom i svojom verom uspeti da pobede one koji ovde u Srbiji blate svoju zemlju.
    Odličan je tekst, bravo draga. ❤

    Liked by 2 people

    1. Fenomenalan komentar. Zadivljena sam tačnom analizom onog što sam kroz ovaj tekst htela da kažem. Nadajmo se da će Snežane i Katarine pobediti one koji blate sopstvenu zemlju. Oni ne shvataju gde je granica između razumne kritike negativnosti u odlikama sopstvenog naroda, a gde počinje nepotrebni podsmeh i sabotiranje interesa Srbije. Poboljšanje narušenog ugleda Srbije u svetu – to svima treba da nam bude cilj.

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: