Prvi let moje bebe

Milina je sedela na klupi, na aerodromu ‘Nikola Tesla’ i polagano je milovala svoj golem stomak. Njena beba je mirovala. Milina se nalazila u sedmom mesecu trudnoće, i čekala je svoj prvi let. To je ujedno bio i prvi let njene bebe. Nerođene, a ljubavlju stvorene i pažnjom čuvane. U stomaku, beba je bila bezbedna ali proteklih meseci to nije bilo tako, i Milina se sećala svih onih nevolja, briga i teškoća kroz koje je u svom rodnom gradu, u jednom siromašnom kraju na istoku Srbije prolazila.

**

Jezivo saznanje

 

“ Gotovo je, izgubiću bebu. Nisam uspela da je sačuvam. Ja sam neodgovorna trudnica, ja sam najgora osoba na svetu..“, Milina je govorila sebi, a pogled joj je bio prikovan na tragove krvi na donjem vešu. Bila je sama u sobi, nije se usudila da ide autobusom do najbliže bolnice jer bi možda bilo kasno da se beba spasi. Kao anđelima poslata, javila se najbolja, jedina verna prijateljica da pita kako su ona i beba. Kada je čula Milinin odgovor, rekla je samo:“Dolazim!“, i spustila slušalicu. Milinina prijateljica je bila jedna od retkih materijalno dobrostojećih ljudi u njihovom kraju, i Milina je imala poverenje u nju, znala je da je njihovo prijateljstvo čvrsto, ali ovim je bila više nego dirnuta. Plakala je dok je čekala  da prijateljica autom dođe po nju, i milovala svoj stomak moleći bebu da joj oprosti, i da ostane u životu. Ako imaš tu jednu osobu u životu koja će na tvoj SOS poziv ili SOS vapaj dati odgovor: „Dolazim.“, znaj da nisi protraćio život.

**

U lokalnoj bolnici
„ Stanite, ne možete preko reda, zar ne vidite da imam pacijenta unutra?“ – urlala je doktorka.
„ Izvinite, ali ja sam trudna i krvarim, zar ne možete odmah da me pregledate kao hitan slučaj? – molila je Milina.
„ Sačekajte da vas prozovem!! „ – odbrusila je ponovo doktork.
„ Moja beba je u opasnosti, ja ne smem da čekam nijednu sekundu. Žao mi je ali ja vas moram da prijavim, i to ovog momenta. Odoh da potražim načelnika. „ – drhtavim a hrabrim glasom uzvratila je Milina
„ Uđite sada. Pregledaću vas! „ – usledio je odgovor, neočekivano i brzo.
„ Da, vi krvarite i morate hitno u Beograd. Siđite dole i čekajte sanitet „ – i dalje je doktorka vikala.
Milina je ćutala. Makar ju je pregledala. Makar zna da postoji šansa da njena beba bude spasena.
Taj sat i po vožnje do Beograda nikada neće zaboraviti. Dok je živa, sećaće se svih misli koje su joj prošle kroz glavu. Sanitet je jurio, a Milina je blago pridržavala svoj stomak, i u mislima hrabrila bebu da izdrži, da ostane u životu, da je ne napusti. Jer šta će ona bez nje? Imala je samo tu bebicu u svom stomaku i muža koji ju je čekao preko okeana. Tačnije, oboje su čekali njenu vizu za spajanje porodice.
U jednom momentu, Milina je tiho zaplakala. „ Gotovo je! Imala sam šansu da dobijem dete, a ja sam tu šansu izgubila. Izgubiću bebu, ja sam kriva, nisam otišla na sve preglede,  nisam imala novca za autobusku kartu do najbliže bolnice, za preglede kod privatnog ginekologa tek nisam imala, ali to mi nije opravdanje. „ – jedan glas se pojavio u Milininoj glavi, glas očajanja i neverice. Drugi glas ga je odmah potisnuo. Bio je to glas vere. „ Neću izgubiti moju bebu. Izdržaće. Izdržaćemo ovo zajedno. Dešava se da trudnice prokrvare ali to ne znači da beba mora biti izgubljena. Verujem da se mojoj bebi ništa neće dogoditi. „
Nevidljiva borba tinjala je u njenom biću. Očajanje je smenjivalo veru. Vera je smenjivala očajanje.

**

Narodni front
Stigli su u Beograd. Odmah je bila pregledana. Nije imala kontrakcije, i ništa nije ukazivalo na eventualni pobačaj ili prevremeni porođaj. Doktori nisu znali šta je prouzrokovalo krvarenje. Dešava se, rekli su. Provela je u Beogradu tri dana dok stanje nije okarakterisano kao stabilno. Dobila je savet da miruje kod kuće. Imala je bolove u leđima i mirovala je. Nakon nekoliko dana bolovi su prestali. Viza je stigla. Morala je ponovo kod one doktorke, one koja viče.
„ Zar ćete trudni da letite? Hoćete možda u avionu da se porađate“? – ponovo vika i strogoća.

“ Moram da letim, a Vi mislite šta god hoćete o meni. Svi nalazi su u redu, i beba i ja smo zdrave, a nisam ni prva ni poslednja trudnica koja je letela avionom. Više me nikada nećete videti u ovoj Vašoj čekaonici strave.“,  odgovorila je Milina. Uzela je neophodne nalaze, i zatvorila vrata te ordinacije. Zauvek.
Nikada se više tu nije vratila. Niti više želi ikada u tu čekaonicu straha da uđe. Da, odleteće nekuda gde su uslovi bolji, za nju i njenu bebu. O drugima nije mislila.

pregnant-woman-1910302_640

**

Mia se pomerila u stomaku, i prenula Milinu iz ovih neželjenih, a prisutnih misli.
Pomilovala je svoj stomak. „ Ne brini kćeri, majka se ne plaši ovog leta. Idemo kod tate. „

Putnici su pozvani da se ukrcaju. Milina je ušla i sela. Nije mislila ništa. Bila je potpuno smirena. Nije želela ničeg da se seća. Neka sve ružno ostane tamo, u onoj hladnoj čekaonici. U rukama je držala knjigu “ Budimo ljudi „, patrijarha Pavla, poklon od prijateljice. Čitala je knjigu, i nije ni primetila da su preleteli okean. Pilot im se obratio da će uskoro sleteti. Spakovala je knjigu u torbu, i odahnula. Sada su zaista bezbedne.

**
Aerodrom Džon F. Kenedi.

aircraft-1853578_640

 
Milina je lagano izašla iz aviona, i pogledmom je tražila muža. Vukla je samo jedan kofer na točkiće u koji je stao čitav njen život. Ostavila je taj siromašni kraj za sobom, i svoj dom koji je pretio da joj postane grobnica, i svoj život bez ikakvih materijalnih sredstava, i sva svoja razočarenja zbog nemogućnosti da se zaposli u svojoj struci.  Najvažnija stvar koju je posedovala i u životu stekla nije bila u tom koferu, ni u tom domu, ni u toj zemlji nego je  bila u njenom stomaku i sve češće se životno mrdala,i pomerala. Koračala je sigurno i hrabro, tiho je šaputala bebi: “ Ne brini Mia, uskoro ćemo biti na sigurnom, uskoro ćeš biti kod tate. “ I pored zamišljenosti, uspela je da ugleda muža u masi ljudi. Znala je da su ona i Mia sada bezbedne i da više nikada neće morati da brine hoće li imati za autobusku kartu, ili da li će se neka doktorka „ istresati „ na nju. Znala je da se u državi u kojoj će od tog dana živeti, to neće događati.

Verna prijateljica je već zakazala let. U vreme termina Milininog porođaja biće pored nje; osoba koja je zaslužna za Miin ostanak u životu, doleteće će da vidi Miu.
Leteti, leteti, lepo je leteti
Živeti, živeti, lepo ježiveti

 

 

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

10 thoughts on “Prvi let moje bebe

    1. Hvala Bloody na divnom komentaru. Ova priča je posvećena svim onima koji su iz različitih razloga morali da napuste svoju postojbinu, i ostave predatore da se tamo šire. Ničija nije gorela do zore, a glavna poruka je: “ Nikad ne znaš šta može da ti se desi u životu, zato pokušaj da razumeš tuđe motive i razloge, a ako nemaš srca da razumeš onda makar ćuti, tako je bolje za sve, i one koji su otišli i one koji su ostali. Ako ne možemo da se razumemo, ne moramo da obezvredimo nečiju odluku da ode. Ili ostane. Svejedno je; najvažnije je imati svoj mir.
      Home is where your heart is.
      Ibi panis ubi patria.

      Liked by 1 person

    1. Nikada ne znamo što nam donose sledeći dani, tačno je ali je takođe tačno da većina ne razmišlja o povratku, a razlozi su brojni. Neko je ranjen u koloni izbeglica, i svoj novi život u Americi ne bi menjao za balkanski više nikada, neko je završio Elektrotehnički fakultet pa je ipak morao da ode u Švedsku da bude konobar, ili u Dizeldorf, svejedno. Neko je otišao jer je zamrzeo balkanske zemlje i njihova večita neprijateljstva, i može da se vrati tek nakon deceniju i više kad se porazi slegnu, a sećanja izblede. Oni koji su sačekali spajanje porodice neće se više vraćati. Čemu? Opustelim domovima? Ne, oni mogu samo imati želju da još nekog člana porodice povedu sa sobom. Sve ove priče su deo balkanskog biča, a ja sam samo glas svih tih ljudi, glas dijaspore kojoj bi mnogi da zapuše usta. Na Balkanu postoje ljudi koji imaju novca, koji su ruinirali sudbine ljudi koji su otišli, i oni su deo nomenklature koja misli da će tu ili vladati večno ili živeti večno, a nijedno od ta dva – ne biva. Postoje ljudi koji su se vratili ali to su ljudi koji su u dijaspori bili sami, a porodice im bile u Srbiji i mnogi žale što su se vratili. Kažu, u inostranstvu su bili ljudi drugog reda, stranci i slično. Bolje i drugog reda nego stotog reda a to si na Balkanu, prvi redovi su vezani za VIP nomenklaturu koja grčevito zbija svoje redove i čuva svoje pozicije da ne može niko da im pridje. Biti stranac u svojoj zemlji i biti stranac u tudjoj, koja je razlika?

      Liked by 2 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: