Ta „divna“ stvar zvana GULAG

Ovo je blog o svim „lepotama“ komunizma i njegovim metodama u ex SSSR-u

Ovo je blog o jednom romanu. Pisac tog romana je Solženjicin. A roman je: „Jedan dan Ivana Denisoviča „.

Ivan Denisovič je oteran u gulag, na prinudni rad ali hrabro se suočavao, sa svim tim velikim mukama koje su ga tu snašle. Na strani br.7  piše : “ …hoće njihovu 104.brigadu da tutnu s izgradnje radionica na novi objekat “ Socijalističko naselje “. A to Soc naselje je golo polje, u snežnim strminama, pre nego što se počne tamo bilo šta graditi, treba jame kopati, postavljati stubove i bodljikavu žicu zatezati zbog sebe – da se ne bi bežalo. Pa tek posle da se gradi. Svi komunistički logori su jako dobro zamišljeni, u tim logorima valjalo je “ udariti “ na čovekovu psihu i slomiti je prisiljavanjem na bespotrebni rad, besmisleni rad, rad koji ima zadatak da urniše zatočenikovu podsvest. Malo je poznato da su Nemci dobili ideju za koncentracione logore upravo od Sovjeta! Malo je poznato da je Staljin predložio Hitleru osnivanje logora po ugledu na ruske gulage.

Osuđenici, sapatnici Ivana Denisoviča su obeleženi brojevima. Ivan Denisovič je imao broj odn.oznaku „šć 854″, i taj broj bio mu je ispisan crnom bojom na pohabanoj i uprljanoj zakrpi iznad levog kolena; uz to broj se nalazio i na džemperu – jedan na grudima i jedan na leđima.

U logoru je postojao i BUR , soba koje se svi plaše, na ruskom“ барак усиленного режима “ – baraka zatvorske izolacije.

Tipičan dan u gulagu

Svi logoraši čekaju da temperatura bude – 41, jer ih tada neće terati na rad, ali u ovom danu Ivana Denisoviča to nije taj dan. Temperatura je – 40 i radiće se, itekako će se raditi.

Za jelo ima neki čorbuljak, Denisovič lovi krompire po njemu; logoraši su najsitiji u junu: sve se povrće potroši i zamenjuje se prekrupom. Najgore je vreme jul: seku koprivu u kazan. Od sitne ribe stižu samo kosti; meso je s kostiju raskuvano, raspadnuto, pa ga ima samo na glavi i repu. Denisovič neprekidno drobi zubima krhku mrežu ribljeg skeleta, isisava ga i ispljuvava na sto. On je od svake ribe sve jeo: bilo da su škrge, bilo da je rep: i oči je jeo kad su bile na mestu, a kad su plivale, izdvojene po manjerci, prekuvane velike riblje oči – nije jeo. Podsmehivali su mu se zbog toga.

A kad se brigadir razdere i objavi:

– “ Sto četvrta! Iz-la-zi! „. I odjednom, čitava brigada polazi prema izlazu. Sad se Denisovič setio da mu je broj izbledeo, a to nikako ne sme da se desi jer kako će ga nadzornik iz daljine primetiti ako se broj ne vidi baš najbolje. Nema brige, u logoru su i tri slikara, slikaju besplatno za šefove slike i još smenjujući se, izlaze na raspored da crtaju brojeve. Slikar je i Ivanu D. obnovio broj na džemperu.

A tek pregled? Šta se može ujutru kod logoraša tražiti? Šta oni imaju? Bilo kako bilo, kad je mraz, na običnom pregledu, ne na onom večernjem, bio je dosta blag metod: logoraš je samo otvarao kaput, a kad je strožiji pregled moraju se i džemperi razvezati, i raskopčati košulje. Sve što imaš i ispod košulje – skidaj odmah tu na mrazu!

U toku puta moraju se zatvorenici pridržavati strogog reda u koloni, i držati ruke pozadi. Kolona prolazi pored stambenog kvarta ( barake su logoraši montirali, a u njima žive slobodni građani ), pa prolaze pored novog kluba ( opet sve logoraši gradili, od temelja – do zidnog slikarstva, a filmove slobodni građani gledaju ) i izađe kolona u stepu…

Ovi ljudi praktično nisu ništa jeli a radili su, ovi ljudi bi zamenili i slobodu za parče hleba ili jedan dim cigare.  Kada bi im bilo ponudjeno da biraju: logor i da dobiješ ovog momenta još malo hleba izvan uobičajenog sledovanja ili sloboda, ili izbor -logor i da dobiješ taj čuveni jedan ‘ dim ‘ ili sloboda oni bi mučni pre izabrali logor i malo više hleba i taj dim u tom trenutku. Toliko su patili, i sve uzdržali, sve istrpeli, neki i nisu…

Da ne bih prepričavala ceo roman, ko želi, naći će tu knjigu da pročita šta se sa Denisovičem dalje događalo tog dana, a to je bio samo jedan dan u Ivana Denisoviča u logoru. Samo jedan jedini dan.

Dok sam ja čitala, nisam mogla a da ne pomislim, a zašto se ljudi svakodnevno na nešto ili na nekog žale? Jesu li bila u ovakvom gulagu? Nisu. Jesu li prošli Albaniju peške? Nisu. I ne daj Bože da niko više ne doživljava ovakve muke. Da se ne ponovi, da se ne ponovi ni ruskom, ni srpskom, ni jevrejskom, niti bilo kom drugom narodu. Izvinjavam se, ne mogu nabrojati baš sve narode…Suština je ista! To je sigurno.

*

Postoji jedna zanimljiva priča iz jednog drugog logora. Jedan ruski kaludjer često se sećao svojih logoraških dana, u jednom nemačkom logoru. I kada bi ga pitali koja mu je prva asocijacija na taj logor, on bi uvek odgovorio da su to bile nemačke seljanke koje bi zatvorenicima preko bodljikave žice dobacivale hranu! Dakle, taj Rus nije pamtio ni nemačke stražare koji su mu sigurno naneli zlo niti nemačke komandante koji su izvršavali ratna naredjenja, on je pamtio poklone nemačkih seljanki, to malo hrane koju su od njih dobijali značilo im je da PREŽIVE. Pamtio je DOBRO, i zato je preživeo. I Ivan Denisovič je razmišljao o dobru, i o sitnicama koje su mu mogle ublažiti osećaj tuge i bespomoćnosti u gulagu. I te misli o Dobru, dokaz su da se i u najjezivijim uslovima može naći zrno ljudskosti. Samo ako želiš da vidiš kap dobra u moru zla.

Sami biramo hoćemo li videti kap dobra u moru zla ili ćemo se žaliti da nema dobra, da su svi loši čak i kada nisu, samo da bismo ublažili neki osećaj sopstvene neispunjenosti ili optužili drugog da je upravo on loš, a ne mi.

**

Kad pominjete logore imajte u vidu da su postojali logoraši koji nisu OSUDILI nemački narod, koji ne bi išli u lov na izmipljene nove naciste ili fašiste. I zbog toga ostaje misterija zašto je nemački narod demonizovan i nakon toliko decenija zbog svoje ružne prošlosti? Koliko god se nemački narod kajao, uvek će postojati neki moderni borac za ljudska prava ili borkinja ispranog mozga koji će uzviknuti: “ Nacisti, to su nacisti.“ A ruski monah se sećao hleba koji mu je nemačka seljanka bacala..To je ta razlika izmedju dobrih ljudi i ljudi ispranog mozga. Ne bih in nazvala lošim jer oni to nužno nisu, ali sledeći postulate svojih organizacija takvi ljudi su u stanju da vide fašizam i tamo gde ga nema. Zanimljivo, komunizam vatreno brane! I pored ovih gulaga, oni komunizam brane, a nacizam osudjuju. Zbog iste stvari dvoseklim mačem seku i činjenice o gulazima zaobilaze.

***

Nacizam je svakako jeziv i loš, ali to je i komunizam. Možda će to ovima koji osudjuju nacizam dok istovremeno hvale komunizam, jednom dopreti do mozga, kad opijenost idelogijom modernosti borbe za ljudska prava prodje. Svakako treba se boriti za ljudska prava ali ne selektivno kako to neki od ovih vrlih boraca rade.

Borbu za ljudska prava smatram i borbom za svoja sopstvena prava što ona i treba da bude.

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

9 thoughts on “Ta „divna“ stvar zvana GULAG

  1. Ovo me podsjetilo na jedan sastanak sa zenama koje su bile zarobljene u proslom ratu u BiH. Moderatorica nam je rekla da svi zazmurimo i upamtimo prvu misao koja nam padne na pamet. Njima su u mislima bili momenti kada su dozivljavale razlicite torture ili kada su bile svjedoci ubistava, a ja koja nisam imala takva sjecanja pomislila sam na moju porodicu okupljenu za stolom u vrijeme rucka svi su tu bili tu osim mene. Ne mislim da postoji ni ta ideologja a ni religija za koju treba bilo koga zrtvovati. Selektivna borba za ljudska prava kao i selektivna primjena zakona jednako je neprihvatljiva.

    Liked by 2 people

    1. Ah da, jedno ostrvo tačnije otok strave. I metoda plavi zec, kad novi osuđenik dođe on mora da prođe pored kolone starih osuđenika koji ga bez razloga udaraju. Ovaj metod je nadživeo postojanje Golog otoka, nažalost primenjuje se u javnom životu Srbije, i na nekim internet forumima gde se ljudi hvale kako su prošli toplog zeca, istrpeli uvrede i postali deo tima. Naneo je komunizam nama više štete nego što smo svesni 😥

      Liked by 1 person

  2. Potresan komentar, nisam razumela jeste li vi takodje bili zarobljeni? Ako jestw zao mi je sto vam se to dogodilo, a divno je sto ste imali asocijaciju na nesto lepo. Tako se opstaje. Nema drugog načina.
    Ne postoji nikakva ideologija zbog koje treba masu ljudi zrtvovati. A kada osudjujemo zlo, budimo neselektivni tako sto cemo reci : “ Da, nemacki nacizam je bio veliko zlo ali to je bio i komunisticki sistem gulaga ex SSSR-a. I naravno, sve ono sto se desavalo u BIH bilo je deo kolektivnog ludila, i ne ponovilo se.

    Liked by 1 person

      1. Odahnula sam. Plemenito je sto ste bili podrska, i valjalo bi da osobe koje su prezivele logor pokusaju da pamte samo ta zrnca dobra iz logora. Znam da ne mogu svi postici monasku smirenost pa iz logora poneti samo „uspomenu“ na hleb nemackih seljanki prebacen preko bodljikave zice. U rusilackim epohama ludila takav nacin razmisljanja vraca veru u ljude, i u dobrotu.

        Liked by 1 person

  3. Upravo čitam „Srebrnu mesečinu“, istorijski roman o ženskom radnom logoru u Sibiru 1933.godine. Nedavno sam čitala još neke knjige o životu Rusa pod Staljinovom diktaturom. I u ovom romanu, ali i u onim prethodnim, junaci su nalazili nešto dobro, što im je pomagalo da opstanu i prežive.
    Svaki ekstremizam je loš, posebno ovaj neokomunista. Oni mrze reč nacija, nacionalizam izjednačavaju sa fašizmom, i navodno se bore za toleranciju, a sami pokazuju visok stepen odsustva tolerancije.
    A oni stari komunisti koji više nisu živi, bili su razočarani jer su tu ideju komunizma izvitoperili Lenjin, Staljin, kod nas Tito.
    Odlična je tema, jer je mnogo agresivnih neokomunista i agresivnih ateista oko nas.

    Liked by 1 person

    1. Zanimljivu knjigu čitaš. I treba se o tome informisati upravo zbog ovih koji hvale i ističu komunizam. Ja sam mislila da je njihovo vreme proslo padom Berlinskog zida, kad ono nije. Žilav je to soj, i fanatičan. U svom fanatizmu u stanju su da stave znak jednakosti izmedju nacionalizam-fašizam, da izmisle nove reči poput klero-fašizam, do zastrašuju svakog ko ne misli kao oni i sve to usred 21 veka. Ne postoji klero-fasizam niti je ikada postojao. Organizacije kojima pripadaju dobro su im isprale mozak. Treba dobro da nauče definicije ovih pojmova, sa se vrate u OŠ i da prestanu da linčuju ljude koji ne dele njihova komunistička uverenja. Jao kad počnu kao papagaji one frazetine: homofobija, nacisti, sekularizam i sl. postanu nepristupacni za svaki pokusaj dijaloga.
      Nemački narod se pokajao, i suočio sa svojom prošlošću ali to mnogima nije dovoljno nego i dalje demonizuju taj praktični, radni narod koji je raskrstio sa svojom ruznom prosloscu. Stalno se pominju nemacki konc logori, retko kada se pominju sovjetski gulazi, namerno kazem sovjetski jer to nije ruski proizvod, nije to ruska dusa, to im je nametnuto.
      Na katedrama za sociologiju i dalje se uci iz marksistickih knjiga i velica K. Marks covek koga u zemlji njegovog porekla i ne pominju ali zato ga pominju poslednji bastioni komunizma u Srbiji. Pred spavanje ti ljudi verovatno čitaju Manifest, jer nema drugog objasnjenja za toliku zadojenost.
      Zakljucak: Tolerancije ima ali samo za njih, desnicari ili ne dao Bog monarhisti ne zasluzuju toleranciju.
      Pregazilo ih je vreme, nazalost oni to ne vide. Treba im svaki dan pustati vesti sledece sadrzine: Berlinski zid je pao, Tito i Kastro su mrtvi..

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: