Zaljubljena u svoj na(rod)

Danas će internet biti preplavljen tekstovima o ljubavi. I ja sam rešila da pišem o njoj ali moj tekst će biti malo neobičniji od ostalih tekstova. Na Dan zaljubljenih želim da istaknem kako sam zaljubljena u svoj narod, u svoju državu. Da, i to je vrsta zaljubljenosti o kojoj treba pisati. Moj položaj je nezgodan. Ja sam neko ko je otišao iz svoje države. O razlozima sam pisala mnogo puta, i ko je želeo mogao je da sazna zašto i kako sam otišla. Odlazak kao odlazak mi nikada nije bio namera ali prst sudbine je učinio da zbog ljubavi prema svom mužu i detetu napustim svoju zemlju. Dakle, zbog nekih novih zaljubljenosti ostavila sam prethodnu zaljubljenost, čime ova prva zaljubljenost nije prestala da postoji.

Srbi u Srbiji smatraju kako samo oni imaju pravo da pišu o Srbiji. Okej. Poštovaću. Šta ja znam o lepotama Oplenca, o predivnom etno-selu Koštunići, o Ljubostinji, o Studenici, o Leliću, o Vrnjačkoj banji, o banji Vrujci, o Kopaoniku, o Narodnom muzeju i Narodnom pozorištu u Beogradu itd. A bila sam na svim ovim destinacijama, neumorno sam tražila i pronalazila lepote Srbije i dok sam živela u njoj i sada kada je jednom godišnje posećujem. Ukoliko napišem nešto lepo o Srbiji glasovi sa interneta mi hitro poruče: “ Šta ti znaš kako je ovde, dođi pa pričaj?!“ . Ako li slučajno uputim neku kritiku na račun Srbije dobijem opaske: “ Evo, Hofmanova se brže bolje odrodila, zaboravila tradiciju i svoju zemlju“. Ne znam zašto dobijam ovakve odgovore, i kakvi su to ljudi koji ne žele da čuju glas dijaspore, i ne znam kako je došlo do ovolikog jaza između dijaspore i matice, ne znam odakle ovolike podele u srpskom društvu i to samo 5 godina nakon mog odlaska. Ljudi ne razumeju šta želim da poručim, bukvalno tumače svaku moju reč, i burno reaguju a onda je logično da ću i ja u jednom trenutku izgubiti smirenje i burno uzvratiti. Rekla sam „to nije moja Srbija“, ni to nisu razumeli. Prevela bih ako može svoje reči sa srpskog na srpski, ona Srbija u kojoj se vrši internet linč i hajka neistomišljenika nije moja Srbija, ona Srbija u kojoj prebijaju ljude na ulici zbog njihovog različitog seksualnog opredeljenja nije moja Srbija, ona Srbija u kojoj ljudi po ceo dan sede na internetu i kukaju kako ništa nije dobro a ne trude se da to izmene takođe nije moja Srbija. Srbija u kojoj ljudi veruju da smo najstariji narod na svetu takođe nije moja Srbija. Okej, i da smo najstariji, maže li se to na hleb? Pitajte šta ima za ručak, i trudite se da zaradite za taj ručak, nemojte gubiti vreme na praznoslovlje o najstarijem narodu. Srbija u kojoj se u sred 21-og veka dešava antivakcinaška histerija takođe nije moja Srbija. Srbija u kojoj će možda sutra razapeti i mene jer sam se udala za Nemca, takođe nije moja Srbija. Kakva je to Srpkinja koja se udaje za Nemca, jelte?! Srbija u kojoj sutra možda neće poštovati moje dete jer nije 100 % srpsko, takođe nije moja Srbija. Srbija u kojoj ljudi misle da je sve zavera, da je svako zlo sa Zapada došlo, takođe nije moja Srbija. Verujte, ja živim u EU, ovde ne žive bauci i monstrumi nego normalni ljudi, a to što mislite da Vam je sa Zapada došlo sami ste proizveli. Moja Srbija: to su moja majka, grob moga oca i grobovi mojih predaka, to su i neki dragi ljudi koji razumeju moj komplikovan položaj i sudbinski put, kao i one destinacije koje sam navela na početku teksta.

Optužena sam da sam klerofašista, ljudi se frljaju terminimai upućuju ih olako etiketirajući i stavljajući neku vrstu žiga neispravnosti onom za koga misle da to zaslužuje. Niti sam klerofašista, niti sam nacista, čak nisam sigurna ni da li sam nacionalista. Sve su ovo različiti pojmovi koji se nevešto, ili iz neznanja ili namerno trpaju u isti koš.

Optužena sam da sam srdnjovekovni demagog. Zašto? Jer pišem o religiji, o Crkvi, o porodici. Da li je zabranjeno? Nije. Da li je nepopularno? Očigledno jeste. Moji stavovi su zastareli. Okej. Isto tako ja mogu reći da su stavovi nekih ljudi još zastareliji, da dolaze iz starog Rima, i to iz onog njegovog najdekadentnijeg perioda. Ko nam tu zamku postavi spretno da nam je moderno sve što je dekadentno, postavila bih pitanje. Konačno dolazimo i do najnovije „afere“, isprovocirana i iziritirana svim što mi se prethodnih meseci na internetu dešavalo nazvala sam jednu manjinu ljudi belesnima i jadnima. To su grube reči, i žao mi je što sam ih upotrebila. Ne bih želela da u Srbiji neki navijač pročita moje reči, i da time bude podstaknut da na ulici prebije neku gej osobu. Nisam nikada pozivala na nasilje, nisam širila mržnju, ne spletkarim skrinšotovima i ne razapinjem ljude. Imam odgovornost za ono što pišem ali ne i za to kako ljudi to razumeju, ili ne razumeju što češće biva. Objasniću sada zašto sam upotrebila reč bolest. Ja sam hrišćanka koja čita pravoslavne knjige i sajtove i zbog toga sam takođe više puta ismejana. Na jednom sajtu pravoslavne psihologije : imanade.org ljudi pišu o svojoj homoseksualnosti, neki traže pomoć i odgovore šta se to sa njima zbiva. Ja sam te odgovore pročitala pa prenosim delove tih odgovora, a linkove ću navesti ispod teksta. Dakle, ovako, jedan dečko iz Beograda pita sledeće: Зашто сам се родио као хомосексуалац? И да ли могу да посећујем храм? Ruski sveštenik Georgije Maksimov odgovara:

о.Георгије: Нико се не рађа као хомосексуалац. Та лаж је кренула од истраживања Сајмона Ле Веја 1991. године[1] и која је постала врло популарна. Међутим, ниједно од многобројних истраживања то није потврило.

 

Можда је на то (хомосексуалну склоност код особе која је поставила питање, прим.уред.Има наде) утицало окружење или неке чињенице из Ваше животне историје, али на крају крајева, у питању је Ваш избор. Он није неизменљив и Ви сте слободни да тај избор измените. Ако сте одлучили да одбаците грех хомосексуализма и борите се са овом страшћу, онда, наравно, Ви можете посећивати храм и чак се и исповедити.

Izvolite link ka ovom pitanju i odgovoru: Imam problem, ja sam homoseksualac, pitanja svešteniku

Nastavljamo dalje sa pitanjima pravoslavnom psihologu.

Pitanje:

Поштовање,

Имам 23 године и живим у Београду. Последњих месеци имам проблем са хомосексуалним мислима и нисам сигуран да ли су то само присилне мисли или се нешто стварно крије иза тога. Лично мислим да у питању нису само мисли. Да ли у Београду постоје људи који приступају овом проблему као што и Ви приступате и да ли можете да ми проследите њихов контакт. Ако не, да ли са Вама могу водити разговор преко скајпа или мејла?

Унапред хвала и пуно поздрава.

Odgovor:

“ Наиме, хомосексуалност је простим изгласавањем у Америчкој психијатријској асоцијацији (АПА) избачена из класификације менталних поремећаја 1973. године.

На основу којих истраживања и научних чињеница је то учињено? Нема их. Једноставно је геј лоби политичким притисцима (то су они политички фактори које сам горе помињала) утицао да придобије за свој став у том тренутку већину у АПА-и, користили су се и застрашивањем оних угледних психијатара који се нису слагали са тиме да хомосексуалност треба избацити са листе поремећаја.

При том, главни родоначелници психијатрије, психолошких и психотерапијских праваца (као што су Фројд, Јунг, Адлер, Виктор Франкл, Ана Фројд, и многе друге звучне и значајне личности за ову научну дисциплину) су имали и остајали чврсто при ставу да је хомосексуалност психички поремећај.

И, сада, имамо помало апсурдну ситуацију. Ако је 1972. неко имао проблем са хомосексуалним мислима и склоностима – он је могао да потражи психолошку или психијатријску помоћ, а ко је већ следеће године, 1973. имао исти проблем, тај није више могао да потражи помоћ, већ су психолози и психијатри били дужни да особи објашњавају да то што она осећа више није никакав поремећај и да му они могу само помоћи да прихвати тај свој „идентитет“, дакле да раде тзв. „афирмативну психотерапију са особама које имају хомосексуалне склоности“.

Замислите на тренутак да уместо хомосексуалности говоримо о алкохолизму. И, сад , алкохоличарски лоби који има јак политички утицај притисне свим расположивим средствима психијатре у АПА-и да изгласају да алкохолизам треба да се избаци из болести зависности.

Па кажу:

„Више од 10% популације у свету су алкохоличари. Тврдимо да постоји алкохоличарски ген и да су те особе рођене као алкохоличари. Алкохолизам је урођен, и особа га не може променити. Особе које су алкохоличари се осећају лоше и пате од депресије и осталих психичких тегоба не зато што је алкохолизам болест, већ зато што трпе осуду друштва које их дискриминише због њихове алкохолне оријентације. Такође, терапије алкохолизма показују мали проценат излечења што је такође један од показатеља да је алкохолна оријентација урођена карактеристика одређеног броја људи. Стога ћемо у својим приручницима за рад са алкохоличарима нагласити да се са њима мора радити искључиво афирмативна психотерапија особа са алкохолизмом , да оне прихвате свој алкохоличарски идентитет и своју алкохолну склоност, никако их не покушавати мењати или лечити од исте.“

Како вам ово звучи?

При том, ствар се на завршава на овоме, на простом избацивању са листе поремећаја и налозима да се томе више не сме приступати као нечему што се треба и може лечити, већ се стварају читави друштвено-политички покрети који утичу на властодршце у државама да убаце, у нашем примеру , „алкохолну оријентацију“ у законе, да ту мањинску групу алкохоличара подигну на ниво људских права и да им кроз законе омогуће право да их нико не дискриминише по основу њихове алкохолне оријентације приликом конкурисања за посао (у, рецимо, Градском превозу као возача аутобуса, или основној школи као учитеља).

Сваке године се одржавају параде поноса алкохоличара и оних који их прихватају и подржавају, где људи у колони слободно манифестују своју алкохолну склоност , воде и децу са собом да машу заставицама са флашама пива и залажу се за потпуно изједначење права алкохоличара да се запошљавају где год желе исто као и већинска популација – неалкохоличари. Они кажу при том, да они никога не угрожавају својим алкохолизмом, да пунолетне особе имају право да пију шта и колико год желе и кад год желе а да их нико због тога не осуђује, и да треба да се уведе „алкохолни индекс“ по коме ће се процењивати свака држава колико је узнапредовала на законодавном и практичном пољу заштите права алкохоличара и промоције толеранције различитости према критеријуму алкохолне оријентације.

Да станем овде.

Послужила сам се овом аналогијом са алкохолизмом да бих што је краће и сажетије могуће објаснила главне отежавајуће околности када је у питању тражење и добијање адекватне психолошке помоћи особи која осећа хомосексуалне склоности….

Као што сам горе напоменула, хомосексуалност није урођена. Бог је створио човека по свом лику и подобију, створио је првог човека Адама и од његовог ребра створио је „човечицу“ Еву да му буде кост од његових костију, помоћница и сарадник у Божијем плану стварања а потом и спасења света. Бог им је дао и благослов да се рађају и множе и да напуне земљу.

Дакле, хомосексуалност као ни све остале тзв. варијације људске сексуалности (не заборавимо када говоримо о хомосексуалности, да се поборници геј-идеологије увек истовремено залажу и за остале тзв. варијације које сачињавају скраћеницу LGBTTIQ – лезбејска, геј, бисексуална, трансексуална, интерсексуална и „квир“ оријентација, као и трансродни идентитет) нису урођене, њих није усадио у човекову природу Бог – Сведржитељ, Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

Особа може стећи хомосексуалне склоности на више начина:

 

  1. Као резултат првородног греха
  2. Хомосексуалност као резултат неког застоја у процесу идентификације са родитељем истог пола у раном детињству.
  3. Хомосексуалност може настати и као последица злостављања детета у детињству.
  4. Хомосексуалност може у каснијем узрасту настати као логичан след хетеросексуалног блудничења.

Ако је мајка веома хладна и ако јој (ћерки) ништа не пружа , и ако јој отац пружа више, девојчица може прећи део целог пута. Уколико заврши потпуно на погрешној страни (моста), она ће постати транссексуалац ( тј. жена која се осећа као мушкарац заробљен у женском телу – прим.уред.Има наде).

 

Мушки транссексуалци су дечаци који су блокирани на мајчиној страни моста, комплетно идентификовани са њом, и који мисле да су стварно жене.

 

Хомосексуалце видим као растегнуте дуж моста, на различитим тачкама пресека.

Типично је да мушки хомосексуалци имају прилично посесивне мајке,… док је отац одсутан, дистанциран, неспособан, или зато што је окрутан и без љубави. Ипак, мушки хомосексуалци су довољно прешли мост, те су тако прихватили мушки идентитет. Можда делимично и зато што су везе са мајком, такође застрашујуће.

Мушки хомосексуалац остаје на мосту окренут према оцу или боље речено према „оцу каквог жели и какав му треба али га никад није имао“.

Тако његова везаност остаје за мушкарце, уместо да се преокрене ка мајци, а одатле и ка женама уопште.

Према мом искуству, мушки хомосексуалац је неко ко није имао нормалан топли и пун љубави однос са својим оцем. Мислим на физички контакт – као што су скакање, мажење, гурање…“

Тако каже психотерапеут Робин Скинер, терапеут са огромним искуством и великим кредибилитетом.

Ја овоме не бих ништа додала.

 

Деца која су претрпела злостављање често подсвесно сматрају да су она крива због тога и то крива зато што највероватније имају ту неку специфичност (да су урођени хомосексуалци) због чега се то баш њима десило, а не неком другом детету….ако је неко толико огрезао у хетеросексуални („природни“) блуд, онда полако бива отупео на ту врсту блуда и почињу да му се јављају идеје о хомосексуалном блуду као једноставно нечему што му сада може поново изазвати веће сексуално узбуђење (вероватно је пре тога већ истрошио све перверзије хетеросексуалног типа и групног секса).

Такође, колико предавање особе страсти блуда (који је у почетку био природан – хетеросексуалан и укључивао само једну особу у датом тренутку) може водити ка хомосексуалном блуду можемо приметити у евидентираним случајевима када су затвореници услед дугог одсуства женских „објеката“ за задовољавање своје блудне страсти прешли на хомосексуалне односе у периоду издржавања затворске казне.

Ту видимо да је блудна страст једноставно страст и да ли ће она остати хетеросексуална или ће под одређеним околностима прећи и у хомосексуалну – то је мање важно и само потврђује да им је корен заједнички.

Кључно је да се особа не бори против те страсти и да од тога страда (то је право значење речи „страст“ – страдање, а не оно што се најчешће у свету зове страшћу –да човек има душевни „жар“ за нечим и да је веома посвећен нечему , па се каже нпр. „страствени љубитељ паса“ , „страст за уметношћу“….).

Без окретања Богу и чврстог држања за Њега је апсолутно немогуће излечити се од било које страсти, па самим тим ни од хомосексуалне.

Сваки мушкарац и жена се могу променити – могу престати да буду пијанице, или лажови, или хомосексуалци, или богохулници, или било шта друго уз Божију помоћ. “

Više o ovome možete pročitati OVDE

To bi bilo viđenje iz jednog ugla, a sada ću vam predstaviti viđdenje iz jednog drugog ugla. Moraću vas razočarati, reč je opet o pravoslavnom sajtu ali autor teksta dozvoljava da je homoseksualnost nešto što nastaje u prenatalnom periodu i citira Vladetu Jerotićakoji je na ovo pitanje: Српска Православна Црква је против јавног изражавања и рекламирања сексуалне оријентације или било које друге личне склоности. Како у светлу тог става коментаришете тежњу да се хомосексуалност у јавном животу Србије уздигне на вредносну лествицу нормалног јавног понашања и идеала?, odgovorio ovako:

На то питање можемо одговорити са две стране. Ако одговарамо са строго православне стране, то није дозвољено и смета православним људима у Србији који ће се дуго времена борити против тога. Други вид је медицинско-психолошки, према коме се један одређен проценат људи рађају као хомосексуалци. Грешка – није, грешка је у генима. Имао сам пацијента који се играо само са луткама и девојчицама, у време адолесценције нема никаквих еротичних снова о жени. То су рођени хомосексуалци. Јесу ли они грешници или болесници? Нису ни једно, ни друго. Све цивилизације, од Сумера до наше, имале су хомосексуалце.

Ovo je samo deo sjajnog teksta O homoseksualnosti sa pravoslavnog sajta Upodobljavanje.

Najzanimljiviji deo ovog teksta bio bi ovaj:

„Хомосексуалци су људи. Можда то ником није пало на ум. Аутоиронија. Ни по чему се не разликују од било ког човека осим на нивоу сексуалног опредељења. Нису неинтелигентни. Могу бити прави експерти у политичким, спортским, религиозним, књижевним и каквим све већ пројавама историјско – стваралачког  бићепулсирања. Нису нужно негативци. Једу, дакле, из исте зделе стварности као и сви други смртници. Не треба превидети још једну ствар а то је да без обзира на своје сексуално опредељење могу бити моралнији на другим нивоима постојања када је реч о помагању људима.

Трагикомичним се чини промоција стварности која хомосексуалце третира као нижа, осакаћена, најпре ментално болесна бића. Ако су ментално болесни – како онда могу бити експерти у другим нивоима битисања? Ако су пак болесни – који онда морални критеријум за њих сме да постоји? Јер,  у том случају, онда би сваки онај који долази на свет са неким дефектом, требао да се осећа крив за оно што јесте: и онај који носи слепило, и онај који нема удове, и онај који нема ума, итд.

Када СПЦ инсистира да се баци камен на хомосексуалце, онда ту видимо прво лицемерје, јер би онда СПЦ најпре требала да очисти патологију хомосексуалности из својих редова, без обзира да ли је неко клирик (јер и ожењен са двоје – троје деце може и даље бити хомосексуалац), епископ, или неки глауком који ради у административном телу СПЦ. А опет, чак и када би хипотетички СПЦ кренула театралним побожњаштвом да врши извесно хомочишћење, хомоегзодус, у чему би се онда огледала сотириолошка димензија Цркве, јер је очигледно присуство хомосексуалаца на Литургији евидентно, и да су они исто тако царско свештенство самим својим присуствовањем.

Dakle, videli smo dva različita gledišta. Ako sam kriva što sam ovo čitala i čitam, u tom slučaju bih citirala Biljanu Plavšić kada je ponosno ustala i izgovorila: “ Ne osjećam se krivom „. Doduše, ona je kasnije pod pritiscima promenila svoj iskaz. Ja sam svoj iskaz OBRAZLOŽILA. Neka bude i da sam kriva što čitam pravoslavne knjige, a to se smatra nenaučnim u određenim krugovima, iako postoji nešto što se zove pravoslavna psihologija.

Otvorena sam i za četvrti ili 104-i ugao gledanja, zato i imam opciju Iz više uglova, a ne kao brojni blogeri – Iz mog ugla.

Da, predavala sam građansko vaspitanje. Sa decom sam bila, pre svega – prijatelj. Poveravali su mi svoje najdublje tajne. U nekom momentu jedan dečak ( 8.razred) mi je rekao: “ Nastavnice, Stefan se ljubio sa Milošem u toaletu“. Ja sam znala da su to dečaci koji su već imali ljubavne veze sa devojčicama, i voravotno su pod iticajem medija hteli da isprobaju o čemu se radi. U početku sam ćutala, nisam im ništa govorila. Bila sam danima zapanjena jer u vreme kada sam ja pohađala osnovnu školu (1983-1991) nije se nijedan dečak ljubio sa dečakom u toaletu, nije bilo takvih tema u medijima. Nije bilo neoliberlanih „novih geografskih otkrića“ i svi smo odrasli u zdrave ličnosti koje su težile da stvaraju porodicu kasnije. Nemaju je svi, ali je većina ima. One koji nemaju porodicu NE OSUĐUJEM jer ko zna kakvi se razlozi i muke kriju iza toga, siromaštvo je samo jedan od razloga. Imala sam čas o toleranciji, i kada su me pitali o gej paradi, rekla sam im da te ljude ne smeju da ponižavaju, niti da vređaju, niti da udaraju. Pitali su me šta mislim o tome. Rekla sam da mislim da to nije prirodno, da znam mnoge ljude koji su se uz pomoć pokajanja i molitava vratili u heteroseksualni odnos i danas imaju decu. to su ljudi koji su se PREISPITIVALI, i sami su odlučili da potraže pomoć jer su se našli u stanju jezive depresije. Ali, ako postoje ljudi koji su UTVRĐENI u svom homoseksualnom odnosu onda niko nema pravo da im kaže da su odabrali bolest i da moraju da se leče, neka bude da je to njihov IZBOR. Oni tako ŽELE. Ako sam kriva što sam deci iznela svoj stav, da li treba ponovo da citiram Biljanu Plavšić? Ne treba. Niko neće zbog Marijane Hoffmann učiniti neko zlo, ali će Marijani Hoffmann biti učinjeno zlo ukoliko se ljudi koji različito misle na zaustave. Ako je jedini spas da sačuvam svoj mir, i mir svoje porodice da ugasim svoj fb nalog i ovaj blog, verujte da ću i to učiniti. Dete i muž su mi važniji od blogovanja makar moji tekstovi bili zanimljivi, makar ih i Blic prenosio, ja ću se povući.

Pozivam svakog ko je čitao moje komentare i postove poslednjih dana da me RAZUME, bila sam pod neviđenim pritiskom. Zašto sam radila intervju sa običnim ljudima? Eto zato što je moj prof. Milan Ristović napisao knjigu Obični ljudi. Nije želeo da piše uvek i samo o dobro poznatim slavnim ličnostima, pisao je i o stanovnicima donjih spratova istorijske stvarnosti, kako on voli da kaže.

Ukoliko u ovom tekstu ima pravopisnih grešaka izvinjavam se tzv. gramatičkoj policiji, učinjene su u žurbi, između dva posla i odlaska u vrtić, po dete.

Izvinjavam se svima koje sam proteklih dana uvredila. Oprostite.

U grupi Kutak za prozni i poetski trenutak – Blogovi bez zaprške biće uskršnja akcija. Tema je blog o detetu, o deci. Ko napiše najlepši blog o deci dobiće od nas vrednu nagradu. Zašto ovo naglašavam? Zato što je ovo moj POSLEDNJI tekst o gej ljudima, o homoseksualnosti, o naciji, o srpskim problemima. Sve ću to ostaviti Srbima iz Srbije, a ja ću pozvati ljude da učestvuju u našoj akciji i da pišu – o deci.

Srećan Vam Dan zaljubljenih, budite zaljubljeni u život, u Sunce, u svoju zemlju, u partnera/partnerku.. Pokažite danas Ljubav onima koje volite. I nije mi bitno da li muškarac voli muškarca, ili žena voli ženu, bitno mi je da svi pokušamo da budemo Ljudi.

Fotografija: moj lični arhiv, etno-selo Koštunići, Srbija

 

S poštovanjem Marijana J. Hoffmann, majka, supruga, prijatelj,

 

p.s. Ako vas bilo šta u ovom tekstu ponovo iritira, molim Vas da ignorišete jer šta zna Hoffmann ljubav šta je..

 

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

3 thoughts on “Zaljubljena u svoj na(rod)

  1. Odličan tekst. Što se tiče prvog dela vezanog za Srbiju, veruj mi da u Srbiji još postoje dobri ljudi, obični, ljudi koji vole svoju zemlju. Ima primera da se mladi vraćaju na selo i da tamo žive daleko od gradske vreve. Ima primera i da stranci prodaju sve i da se doseljavaju ovde-primer ruskog kardiohirurga koji je prodao stan u Moskvi, ostavio posao i došao da živi u jednom srpskom selu.
    Što se tiče drugog dela..zapanjena sam što je uopšte pokrenuta tema o LGBT populaciji sada, jer se ovde obično diskutuje o tome uoči Parade. Osuđujem progon koji je trajao nekoliko dana na internetu zbog tvog mišljenja. Nemoj da gasiš blog i FB nalog zbog toga.
    Imam svoj stav o LGBT ali nikada nikoga ne bih pozvala da čini nasilje nad tim ljudima i ženama. Ni ti nikoga nisi pozivala na nasilje i to je važno naglasiti.
    I dalje se vodi polemika u naučnim i medicinskim krugovima, kao i u teološkim, da li je to bolest ili je urođeno. Neka stručna lica i teolozi donesu neko mišljenje o tome. Do tada, mi blogeri treba da pišemo o drugim temama, ima ih mnogo koje još nisu obrađene.
    Srećan ti Dan zaljubljenih i lepo ga provedi. Sve najbolje ❤

    Liked by 1 person

  2. Hvala Rado na lepom komentaru i podršci. Postoje stresne situacije koje nismo birali svojom voljom a koje nas neocekivano zbune i dovedu da se nadjemo izmedju 3 ili 33 vatre. I tada smo zatečeni vlastitom nespremnošću, pitamo se o čemu se ovde radi, zašto je nastao baš ovoliki problem.
    Ja sam u ovom blogu koncizno i odmereno sve obrazložila, iz više uglova. I svakako da si ti u pravu, tačno je da se i dalje vodi polemika u naučnim i medicinskim krugovima, kao i u teološkim, da li je to bolest ili je urođeno. Danas sam baš pitala jednog poznanika, nemačkog pedagoga i dao mi je gotovo isti odgovor kao ti: postoje brojne teorije o tome, i niko sa sigurnoscu ne moze da tvrdi da je bas njegova teorija ispravna; znači ne možemo da znamo da li je urodjeno ili se stiče. I pitao me zašto me ta tema zanima jer u Nemačkoj nije deo javnog diskursa; rekoh u mojoj zemlji je to neprestana tema, a zašto ne znam, i ja sam mislila da se o tome diskutuje onda kad je Prajd ali eto nije tako.
    Ja sam zadovoljna objašnjenjima pravoslavnih psihologa ali sam otvorena i za druga medicinska objašnjenja, volela bih da znam kako je to dete već u majčinom stomaku postalo gej, ili ne znam kako bih se bolje izrazila: odakle ta pojava a stara je kao i svet, postoji oduvek!
    Teško je postaviti u bilo čemu pravu dijagnozu. Ne samo kod lekara nego i u drugim profesijama. Jer ako je dijagnoza i objektivna može lako da se desi da pod parolom očuvanja drugog zapravo radimo protiv tog drugog.
    “ Lekaru, izleči se sam „, kaže Hristos, i mislim da svako treba da ima svest o sopstvenoj pogrešivosti. Nisam, niti ću ikada biti savršena i u zoni nepogrešivosti. Nema ništa gore od isključivosti u ime dobrih namera. Ne valja ni pozivati se na Bibliju, a zapravo samo želiš da nekom odrubiš glavu. Pravi pakao tek počinje kad ljudi uvide šta im je mržnja uradila. Nikada nisam napisala da nekog mrzim, pogotove ne grupe koje sebe definišu kao diskriminisane.
    Svesna sam da živimo u savremenom društvu u kome se menja pogled ka homoseksualnosti u skladu sa gubljenjem repera za to šta je zaista normalno a šta nije. Postoje skromne lgbt osobe koje kazu: ja samo zelim da budem sa svojim partnerom. Takvi i ne ucestvuju na Prajdu. A postoje i oni drugi koji su izgleda non-stop u jurišu, vode kampanju vođeni žarkom željom da ljudi prihvate njihovu ideologiju. Treba bežati od fanatizma i ekstrema, glasam za pobedu razuma jer svet je pošašavio definitivno i niko više ne zna šta je normalno, pa se izmišljaju definicije, i te se definicije onda uklapaju u ono što neki krugovi žele da bude normalno. Ok. Sutra će možda ponovo smisliti novu definiciju normalnosti zasnovanu na nekom novom nagonu koji ih u tom trenutku obuzima.
    Sve u svemu: živite i pustite druge da žive, nemojte biti nasilni, nemojte nanositi bol drugim ljudskim bićima bilo telesni, bilo duhovni, i uvek budite otvoreni za dijalog. Tako postajemo ljudi, u suprotnom smo samo primitivne zveri koje uživaju da gledaju neke nove borbe u areni.

    Liked by 1 person

  3. Slažem se sa tobom. Nijedan ekstremizam nije dobar. Posebno mi se dopao kraj tvog komentara: “ Sve u svemu: živite i pustite druge da žive, nemojte biti nasilni, nemojte nanositi bol drugim ljudskim bićima bilo telesni, bilo duhovni, i uvek budite otvoreni za dijalog. Tako postajemo ljudi, u suprotnom smo samo primitivne zveri koje uživaju da gledaju neke nove borbe u areni. “
    Iskreno se nadam da će biti manje borbi i manje arena.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: