Sasvim običan badenski multi-kulti petak

Sećanja na prvi dan proleća 2015

Budim se, po običaju rano, spremam detetu ruksak za vrtić, muž je već odavno otišao na posao. Radim tek uveče, moći ću da se posvetim sebi i detetu. Sunce se promalja iza sivih oblaka, osećam toplinu zraka na balkonu. Konačno ću moći da popijem kafu na balkonu, nakon duge, hladne zime. Hm…da li ću baš moći u miru da je popijem nisam sigurna. Dok stavljam filter u kafe-mašinu do mene počinju već da dopiru uzvici iz susednog stana. Ovaj put su glasniji nego prošli put, pomislih dok sam zauzimala udoban položaj na balkonskom ligenštulu. U kafu sam dodala žuti šećer, i malo tečnog šlaga bez laktoze, sada je baš po mom ukuzu.

Glasovi koji dopiru postaju sada urlici. Albanska porodica Abaci se opet svađa. Frau Abaci je glasnija za jedno deset oktava od Her Abacija. Čini mi se da bi mogla sa neke planine dozvati onog sa susedne planine. Ukoliko bi na radiju radila, nikakav pojačivač mikrofona joj ne bi bio potreban, a možda ni mikrofon. To je grlo koje se pamti. Her Abaci je sve tiši, uopšte ga više ne čujem. Zato čujem nju, kao i zvuke lupanja tanjira, neke čaše ili čega već, i pitam se hoće li Her Abaci pozvati policiju. Da li to treba ja da učinim? Ma ne, smiriće se sve, i popodne ću ih videti kako se drže za ruke. Već pola sata ona dominira, on se izgleda povukao ili je izašao na vazduh. Odahnula sam, konačno se smirila sada kad je „pobedila“ u raspravi. Pijem sada već hladnu kafu, a do mene dopiru mirisi jakih začina iz stana ispod. Porodica Prathaban iz Šri-Lanke, tačnije frau Prathaban opet kuva neko indijsko ili tamilsko jelo. Volim kari, čili, zaista volim začine, ali ovo što ona stavlja u hranu ne mogu da podnesem. Miris je prejak, gotovo nesnošljiv. Ulazim u kuhinju, prosipam ostatke nepopijene kafe i donosim odluku da ću danas kćerku „uzeti“ iz vrtića nešto ranije, sunčano je, može da vozi bicikl, a možemo i u park.

Ispred stana Her Sivante Prathabana ovog petka je sedam pari cipela. To obavezno izbrojim dok silazim niz stepenište. Opet su mu došli silni rođaci iz Švajcarske, biće danas veselo, a i bučno. I neka, ima puno dece, i lepo je kad ima dece, volim dečje glasove koji dopiru iz njihovog stana. Ne smetaju mi deca, čak mi ni frau Abaci ne smeta. Eno je na ulici, vidim je, žurnim koracima se uputila u market. Pozdravlja me na čistom srpskom, izgleda da je zaboravila da mi je prošli put rekla kako ne zna srpski. Ne mari. Otpozdravljam joj, a i jednom simpatičnom dekici Rusu koji gura ona staračka kolica i hteo bi da priča o ženi koja je skoro umrla. Hteo bi da priča na ruskom, nemački nije uspeo da nauči iako je već dugo godina u ovoj zemlji. Sreća te moje izbledelo znanje ruskog jezika pomaže da se nekako sporazumemo. “ Tvoj Mann Arbajt?“, verovatno me pita jel mi je muž na poslu. Da, naravno, na poslu je, gde bi Nemac bio, mislim se. Izražavam saučešće ali moram da idem, i sam vidi da delujem užurbano i povlači se, kaže pozdravi muža. Hoću, budite dobro. Ah, evo ga i Dr Gutman, na električnom biciklu dolazi na posao. Upravo se parkira ispred zgrade gde mu je ordinacija. On neće želeti da priča, reći će samo kratko: “ Hallo frau Hoffmann“ , i otići će na svoje radno mesto. Svaki dan dolazi na posao iz susednog grada tim super biciklom crno-crvene boje, ima 63 godine i jako je fit, kako i ne bi bio, često mi priča o svojim planinarenjima u Južnom Tirolu, skijanju na Alpima, vožnji motora kroz Italiju sve do Korzike. Impresivna aktivnost, meni nedostižna, zadovoljna sam i jednim odlaskom u teretanu u nedelji, i plivanjem u termama, takođe jednom nedeljno.

Ispred Lidl-a ponovo mali milion automobila. Ljudi guraju puna kolica namirnica i pakuju u gepeke, treba se snabdeti za vikend, mada takva gužva je svaki dan, i svakodnevno se kupuje mnogo hrane, čini mi se i više nego što treba. Konačno stižem do vrtića, kćerka je bila dobra kaže vaspitačica, slagala je Frozen puzzle, bojila, slagala lego kocke. Odlično, a sada će biti i fizički aktivna, samo da što pre stignemo do parka.

***

Dok  se moja kćerka ljulja, ja posmatram dve turske porodice. Prostrli su ćebad na travu i sede, nadgledaju decu. Neka od žena ima maramu i neku odeždu poput mantije, neka ima samo maramu, dok neke nemaju marame. Jedna žena koja nema maramu mi prilazi, i započinje razgovor. Ne poznajem je, a ona kaže da me zna, iz viđenja verovatno. Ocenjujem da joj je potreban razgovor, i odlučujem da sednemo zajedno na klupu. Zove se Kedir, iz Istanbula, građevinski je inžinjer, i odjednom počinje da plače. Muž ju je ostavio i vratio se u Tursku. Ostavio nju i sina, otišao ko zna sa kojom i ne javlja se, kaže ona. Uništio joj život. Nisam mislila da ću takvu priču slušati u popodne jednog petka, ali život smišlja umesto mene, ne pitajući me mnogo šta bih želela da čujem. Sin je postao već nasilan u vrtiću, ujeda drugu decu. Kedir počinje da jeca, ne mari što svi gledaju. Pokušavam da je utešim, tražim reči ali ne nalazim. Šta reći o čoveku koji napusti ženu i sina? Ona kaže da mu neće nikad oprostiti. On ne pita za sina, i to baš u periodu kada je otac detetu najpotrebniji. Kedir je lepa žena, pristojna ali lice joj je tužno, neizbrisiv trag neke melanholije će zauvek na tom licu ostati. Moja kćerka se igra sa njenim Alkinom u pesku. Razmenjujemo brojeve, kažem joj da se javi iako znam da se neće javiti. To je žena koja se sama bori, a taj mali nervni slom u dečjem parku će već nekako prevazići. Sama. Sinu se obraća čas na turskom, čas na nemačkom. Kaže mu da je vreme da pođu, on nevoljno ustaje. Kedir odlazi, a sada jedna tamnoputa žena prilazi, sa svojom ćerkom. Ona već odlično govori nemački, iz Maroka je, a muž Nemac sedi na klupi. Dete je lepo, igra se sa mojom kćerkom.

Dečji glasovi se mešaju, jedno dovikuje majku na turskom : “ Aneeee“, drugo se obraća majci Nemici : “ Muti, smem li sladoled?“ . Muti, skraćeno od Mutter. I ja sam Mutter, i muti, i majka, i mama, i mami. Jedno dete plače, majka mu kaže: “ Udari i ti njega, uzvrati“. Ja ćutim, ne prija mi to što čujem. Ja svom detetu nikada nisam rekla da uzvrati, čak ni kada je bilo napadnuto. To rešavamo na drugi način. Moja kćerka podigne ruku i kaže: “ Stop, ja ovo ne želim. Ne želim ovakvu igru. “ Tako ih i u vrtiću uče, i zato me čudi ova koja je upravo svoje dete savetovala da uzvrati nasiljem na nasilje. Svaka porodica je različita, a ovde ih baš ima različitih.

***

Vreme je da krenemo. Opraštamo se od poznanika koje ćemo opet sresti i spremamo se da idemo kući. Da li želiš pomfrit u turskoj radnji ili u Mc Donaldsu, pitam kćerku. Naravno, ovo drugo. Ja kupujem sebi i mužu za večeru turski kebab, a kupujemo i pomfrit usput, i za par minuta smo kod kuće. Uskoro će i muž doći. Spušta se lagano sumrak. Grupa Sirijaca se šeta, za njima vidim jednu ženu iz Vijetnama. Poznajem je, radi u kineskom restoranu gde redovno kupujem nudle. Mašem joj i potom ulazim u zgradu. Ispred stana her Prathabana još tri para cipela. Mora da je dečji rođendan u pitanju. Neka se vesele deca, i neka se igraju. Svi zajedno, u multi-kulti društvu koje je naša stvarnost. Niko nikom ne smeta, to je najvažnije. Različiti jesmo, ali nekako funkcionišemo zajedno. Neka tako i ostane.

 

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

4 thoughts on “Sasvim običan badenski multi-kulti petak

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: