Oprostite mi Habermase

12. mart 1983, Konstanc, Nemačka

“ Meni donesite kafu i špeci, a ne znam šta će mladi kolega? „, profesor Jurgen Habermas se osmehnuo i ležerno pogledao svog studenta  Marka Pavlovića. 

“ Ja ću popiti apfelšorle „, Marko je šeretski komotno dobacio konobaru. 

Mentor je sedeo sa svojim studentom u kafe-restoranu “ Kod goluba „, u Konstancu, razgovarali su neopterećujuće, o svemu i svačemu.

“ Velika je čast razgovarati sa Vama ovako rasterećeno, izvan ozbiljnosti katedre. Znate, ja sam davno odlučio da dođem u Nemačku, šta više to je bio moj logičan izbor jer sam na studijama u Beogradu već bio opčinjen nemačkom filozofijom, Kantom i Hegelom. Ah, oni su bili pojam filozofije i tada i sada za mene i za sve moje kolege. A zanimljivo, kada sam upisao filozofiju znao sam samo za grčke filozofe. Mislio sam da postoje samo oni, i da su oni najveći filozofi koje je čovečanstvo imalo. A onda, na drugoj, trećoj godini otvorio se čitav jedan novi spektar filozofskih umovanja nemačkih filozofa koje do tada nisam ozbiljno proučavao. To je nešto što nadmašuje Grke i njihova dostignuća. To su zaista vrhunci ljudske filozofske misli. „, govorio je Marko u dahu. 

“ Neobično mi je drago što tako mislite. „, uzvratio je Habermas. “ Ono što je uticalo na izgradnju Vaših stavova je deo kulturne riznice mog naroda. Odlična vest je što niste više deo radikalne levice, komuna niti anarhističkih pokreta. Svakako, studenti su uvek avangarda i ono društvo u kome su studenti nezadovoljni ne može biti dobro društvo. Time što ste dobitnik Humboltove stipendije znači da možete računati da ćete čitav život biti deo nemačke intelektualne zajednice. „, Habermas je pio svoj špeci i posmatrao prolaznike. Bio je hladan ali ipak sunčan martovski dan. Prvi dani marta u Konstancu su često znali da budu smračeno-vetroviti i nemilosrdno hladni ali ovaj dan je bio topao, žeženo vruć. Sunčevi zraci su prodirali do stola gde su sedeli profesor i student na doktorskim studijama. Mentor je predložio da razgovor nastave uz šetnju do obale Bodenskog jezera. 

Jezero je živnulo nakon duge zime, plava i bistra voda plenila je svojom lepotom, kupala je obalu koja je bila je kao Bogom dana za duge šetnje i filozofske razgovore. Razgovor ova dva veleumna čovjeka nije bio samo filozofski, ticao se i nekih državno-političkih pa i pitanja privatnog života. 

“ Ne znam da li nemački narod ima sposobnost da se promeni i da žali zbog svoje nacističke prošlosti ali znam da se ta prošlost ne sme zaboraviti. Ono što vidim je moć etike odgovornosti. Ona je temelj vrednosti zapadne civilizacije. Odavno sam zaljubljen u delo Maksa Vebera, i sigurno je da ta etika podrazumeva da se, u ime odbrane naroda od kolektivnog identifikovanja sa zlom, ne potru ožiljci istog tog zla.  „, Marko je ovo bojažljivo saopštio svom profesoru čekajući povoljnu reakciju. 

“ Da, mladi kolega, potpuno ste u pravu. Suočili smo se prošlošću, nemačke porodice za nedeljnim ručkom razgovaraju o holokaustu, pretresaju neke bolne teme, trude se da prevaziđu zamke prošlosti. Protivrečnosti mog naroda ne sprečavaju me da sanjam o njegovom pravu na sreću i drugu šansu. Sanjar sam i filozof koji se bori protiv iluzija. Sve dok ljudima prva asocijacija na Nemačku bude A. Hitler a ne Gete, Kant ili Hegel naš posao neće biti završen. Imamo mnogo da radimo na samopopravljanju, poštujemo šansu koju smo dobili. „, uviđavno je nastavio Habermas.

“ Profesore, vetar velikih promena tek nas čeka. Planiram da se trajno vratim u svoju domovinu i bilo bi mi nemoguće…“, Marko je koračao brzim i hitrim koracima, i nije stigao da završi rečenicu, Habermas ga je prekinuo i molećivo pogledao uz dobronamerne reči: “ Prerano sam se ponadao da ćete prihvatiti mesto na našoj katedri. Razmislite još jednom. Mislim da je Vaše mesto upravo ovde ili na bilo kom drugom nemačkom ili evropskom Univerzitetu. “

“ Hvala Vam na ponudi i lepim rečima“, osmehnuo se Marko i nastavio, „Bilo bi mi nemoguće da političke promene na Balkanu posmatram iz daljine, želim da budem deo onog što se dole dešava, naročito sada nakon smrti „najvećeg “ među nama, i propasti neslobobnog sistema. Ipak ću ostati pri svojoj odluci, a javiću Vam se iz Beograda, budite sigurni.

“ Vaša volja. „, bacio je Habermas kamenčić u jezero a voda se čudno uskovitlala, dugo je kružila, nije mogla da se zaustavi, koncentrični krugovi su se ređali, ređali, ređali..kao i nemiri koji su mladog i žustrog srpskog doktora filozofije vukli nazad, među svoje. 

***
Mart, 1997. godina, Beograd
Kao gradonačelnik glavnog grada Marko P. je otvorio izložbu u Narodnom muzeju čija je tema bila: dinastija Obrenović. Marko P. je dugo stajao pored dva eksponata: bele košulje sa crvenim flekama i minijaturnog retro pištolja-šestocevke. Košulja je pripadala srpskom knezu Mihailu. Nosio ju je na dan atentata u Košutnjaku. Bio je ubijen upravo iz tog pištolja koji je stajao pored košulje. Crvene fleke bile su neoprane, sačuvani tragovi – krvi. Košulja još uvek snežno bela, očuvana i čista. Čista košulja i mali, atipični pištolj pored. Sigurno ga je bilo lako sakriti. U ono vreme su svi nosili pištolje ali kako je bilo moguće da neko priđe knezu u sred šetnje i opali iz pištolja direktno u njega, pitao se gradonačelnik Marko P. Ta košulja ga je dugo proganjala u snovima. Nikada nije mogao da je zaboravi. Bela, čista košulja i hladno-sivi pištolj. 

Marko je želeo da uči, stvara, nije želio da gleda u prošlost čak i kada je ta prošlost bila tako životna u sadašnjosti, neokrnjeno prisutna, tobože prevaziđena. Naučio je engleski jer mu je za poslove koje je obavljao kao gradonačelnik, bio potreban. Naučio je jezik brzo, na divljenje saradnika koji su mislili da će on biti zadovoljan znanjem nemačkog jezika. Ne, učenje je za Marka bilo izazov, gledanje napred mantra koja ga je vukla, on je obitavao u budućnosti, koraci su mu bili laki, brzi, prebrzi. Jedini odgovor na manjak energije je – ubrzano kruženje energije. Marko je bio adaptabilan, da li su to i njegovi sunarodnici bili, nije znao. Ono što je znao je da će im pomoći da se naviknu na pozitivne promene. Ko bi mogao da ima nešto protiv pozitivnih promena…

***
Neslućenim putevima sudbine filozof iz Konstanca postao je i prvi demokratski premijer u svojoj domovini. Habermasa nije zaboravio, često ga je zvao telefonom. Već duže vreme nije to učinio i moglo se očekivati da će stari profesor njega nazvati. Uvek u gužvi, u brzini je obavljao premijerske poslove. Sekretarica je rekla da ga neko važan čeka na telefonskoj vezi. Habermas je čekao.

“ Izvinite što ste čekali, nisam stigao da Vam se javim. “ , počeo je Marko da se pravda.

“ U redu je dragi moj prijatelju „, čuo se glas sa druge strane žice: “ Zovem Vas jer sam zabrinut za Vas. Nisam siguran da li znate u šta ste se upustili.“

“ Svakako da znam, i tek sada vidim koliko su mi koristili naši razgovori o suočavanju nemačkog naroda sa prošlošću. Želim to za svoj narod. Želim uređenje modernog, evropskog tipa za svoju zemlju. Kao čoveka koga drže pod vodom 50 godina, u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako i moju zemlju ne može ništa da zaustavi na tom putu do koseonika, a to je Evropa, porodica demokratskih, modernih, razvijenih naroda.“, euforično će Marko.

“ Vaše želje su plemenite ali Vi svakako znate kakav je mentalni sklop većine pripadnika Vašeg naroda. Reći će da ste nemački čovek šta god to značilo, reći će da ste nemački špijun samo zbog toga jer ste deo nemačke intelektualne elite. Neće Vas razumeti šta god da im kažete ili uradite, da li ste toga svesni?“, glas prof. Habermasa bio je hladan i ozbiljan.

“ Ja sam srpski čovek! “ , odgovorio je Marko: “ Svest se mora menjati i na individualnom i na kolektivnom planu. Ja ću im pokazati put, pomoći ću im da shvate da je ovo jedina šansa koju imaju i da moraju biti odgovorni.“

“ Uz dužno poštovanje ali oni Vas neće shvatiti. Verovatno se čudite kako to znam ali imam dovoljno iskustva da povežem sva svoja saznanja o istoriji i filozofiji evropskih naroda da bih mogao ovo da tvrdim. „, neumoljiv je Habermas. 

“ Za razliku od Nemaca, mi moramo sami ovo da obavimo, da se suočimo sa sobom. Elita će preispitati teške greške koje je pravila u strateškim procenama pokušavajući da te greške prikaže kao signale izabranosti nebeskog naroda. A i narod takođe. Kolektivne avanture su za nama, sada je prilika da se se vidi koliko smo naučili iz prethodnih katastrofa. Ovo je jedina šansa koju imamo, odgovorno tvrdim da se propuštanjem ove šanse moja zemlja vraća unazad u prevaziđene oblike, u regresiju i restauraciju i nestabilnost, na kraju krajeva zašto bi odbacili šansu za blagostanje i stabilnost? „, Marko je nastavio još neumoljivije.

“ Ponoviću Vam: Odbaciće je, dragi moj Marko, u Vašoj zemlji, čovek  kome nije problem da provoza najnoviji model trotineta izazvaće podsmeh “ to kod nas ne može da bude “ okruženja,  odlike samodržačkog, despotskog režima koji Vam je prethodio  neće biti tako lako obrisane. To nećete moći čak ni Vi da izmenite. Uzeli ste nemoguć zadatak i natovarili ga na pleća: da izmenite svest jednom narodu. To nikome nije pošlo za rukom pa neće ni Vama. Imate vremena, nije kasno da se predomislite, mesto na katedri Vas čeka, odustanite od premijerske pozicije. „, završio je Habermas.

“ Ne znam zašto mi sve ovo govorite ali reći ću Vam da sam odluku davno doneo. Nešto se prelomilo u meni, želim budućnost za svoju zemlju. Progledaće moj narod, ceniće to što su nemački mediji, političari i privreda sada izrazito skloni saradnji sa nama. Nemačka je ekonomski najsnažnija  evropska liberalna država i moji bliski odnosi sa njom su prednost Srbije a ne mana, i u to će se moj narod uveriti. Za uspeh svakog posla mora da postoji plan, da se tačno zna šta se hoće, ne da se eksperimentiše iako to spada u našu nacionalnu osobinu. Treba mnogo više vremena utrošiti na oštrenje testere, nego drva seći tipom mašinom. Velike promene se ne događaju same od sebe, prerastanjem jednog sistema u drugi. One se događaju diskontinuitetom, lomljenjem okova i uspostavljanjem novih odnosa. Ja imam misiju.“, odgovorio je Marko.

“ Um Gottes willen, Marko! „, odustao je Habermas i spustio slušalicu. 

***
12.mart 2003, Beograd

Običan martovski dan. Smračeno-vetrovit, a ipak topao, žeženo vruć.

Pucanj. Pucnji..

Iz bele, sablasne magle, na izdisaju Marko je ugledao snovidne obrise Habermasovog lika, i nemoćnim glasom prozborio: Oprostite mi Habermase…

Simulakrum.

***

12.mart 2057, Konstanc

Mateja Pavlović, najbolji student filozofije, jedan od osnivača Nove  Demokratske stranke, stisnuo je sličicu zelene slušalice na svom smartfonu i javio se. Glas sa druge strane bio je uzbuđen: “ Ponovo imamo šansu Mateja, dođi i kandiduj se za predsednika. Imaš neverovatnu govorničku moć, narodu je dosta tiranije, ljudi ropću i rešili su da više ne trpe. “ Mateja je gledao video klip sa protesne šetnje, jedna starica na čelu kolone nosila je hleb u kesi. Samo jedan hleb. U jednoj kesi. Mateja je plakao na klupi pored jezera i kratko saopštio svom stranačkom drugu: “ Ne, neću doći. Dao sam neopozivu ostavku na sve stranačke funkcije. “

Ponovo čekaju da ih neko spase, ponavljaju stare greške a očekuju nov rezultat. Njima ne treba novi vođa u koga će položiti svoje poslednje nade. Njima treba da dođe u posetu Gospođa Katarza. Ja sam samo običan filozof iz Konstanca, želim život bez politike i tako ću ga i urediti, razmišljao je Mateja daleko bacivši kamenčić. Voda se blago zatalasala i veoma brzo smirila. Mateja je doživio prosvetljenje i umesto trke za predsedničko mesto u jednoj zemlji prihvatio profesorsko mesto u drugoj zemlji. Sebična odluka? Ne. Racionalna da racionalnija ne može biti..

Pogledao je na statuu ‘ Imperija’ , znamenje Konstanca. Dugo je gledao kako se statua okreće. Imperija je žena, u jednoj ruci drži svetovnog, u drugoj duhovnog vladara, papu i kancelara. Moć i kontrola. Ograničena moć. Telefon je ponovo zazvonio. Bila je to njegova žena. Čekali su bebu. Novi Život. I početak, daleko od bezumlja koje je poprimilo oblike besmisla i kojem čak ni satira više ništa ne može. Ostati na katedri, bila je dobra odluka, najbolja moguća. U zemlji spavanja i odbijanja da se u preticanju doda gas više nije imao šta da traži. Svako treba sebe da spasi a ne da čeka da bude spasen. Više nije znao ni od čega čekaju spas ali sve ga je to podsećalo na turobnu atmosferu Starog Zaveta čiji deo nije želeo da bude.

Voda. Talasi. Glas iz video klipa Matejinog laptopa: „Život je surov, a u njemu uspevaju samo uporni i istrajni. Oni koji iz bilo kog razloga ne iskoriste svoju šansu kao zemlja i kao pojedinci, možda će imati dobre razloge, ili izgovore za to, ali će ostati van igre. Nema više, pojeli ste ribice…Srešćemo se u budućnosti. “ Surovost utemeljene istine i racionalnost nadmašuju i na kraju pobeđuju ničim utemeljenu surovost neprosvetljenih umova koji su sebi uzeli za pravo da odbace svaku razumnu poruku sopstvenih doktora filozofije. U zemlji u kojoj se još uvek veruje u proročanstvo Tarabića, filozofi veličine jednog Hegela su persona non grata.

***

12.3.2003.-12.3.2017.

***

Ovaj blog je plod mašte autora. Svaka sličnost sa stvarnim likovima i istorijskim događajima je nenamerna. Blog nije napisan da bi bilo šta dokazao ili pokazao. Jedini cilj ovog bloga je Život Uspomene. 

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

2 thoughts on “Oprostite mi Habermase

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: