Uspon jednog gangstera

On je partijski vojnik za prljave poslove: ubistva, podmetanje požara, uterivanje dugova. Josif Visarionovič Džugašvili, kasnije nazvan Staljin, spreman je sve da uradi kako bi obezbedio novac za boljševike. Juna 1907-e pripremao je jedan od svojih najvećih pljačkaških poduhvata: napad na transport novca za Rusku državnu banku!

***
Na Jerevanskom trgu u centru Tiflisa, ruskog administrativnog centra u Kavkaskoj oblasti, stoje dve vitke devojke i vrte svoje šarene suncobrane. Gruzijke sa crnim maramama prolaze trgom pored ovih mondenski i šik obučenih Ruskinja.

U blizini raskrsnice nalaze se bazar, karavanseraji, radnje trgovaca svilom, bakalin i razni sitni džeparoši kao i vojnici koji šetaju dok ulice zvone zvucima njihovih čizama. Domoroci i stranci zabavljaju se ispred hotela i u tavernama ovog memljivog i sparnog jutra uz gruzijsko crveno vino ili jermenski brendi.

13-i je juni 1907, oko 10:30h.

Na pomahnitalim točkovima, u pratnji jedne trupe kozaka, konjanika u službi ruskog cara, dokotrljaše se dve kočije na trg. Transport novca.

Jedva da je iko od prolaznika primetio kako su devojke  sa suncobranima i neki muškarci istupili i počeli da bacaju okruglaste stvari u pravcu nogu konja.

Iznenada prasak. Detonacija. Više detonacija u nizu. Vrisak.

Muškarci i konji su povređeni, poderani. Otkinuti udovi ležali su posvuda. Mladi momci u šarenim, seljačkim košuljama pucali su iz Brauninga i Mauzer pištolja na čuvare kočija. Dim je zamagljivao vidik.

Neki od napadača prišli su kočijama gde su se nalazile vreće sa novcem. Jedan od bandita izgubio je nerve i bacio još jednu granatu konjima pod noge. Drugi je pojurio i cepao vreće divljim, brzim pokretima.

Preživeli čuvari kočija uhvatili su se za oružje. U ovom momentu pojavljuje se još jedan napadač, sa Mauzerom u ruci, trči, podiže vreće, uzima ih i nestaje zaštićen sivim dimom.

Uveče, istog tog dana, jedan 28-godišnjak dolazi u svoj stan u Frejlinskaja ulici, gde živi s ženom i 12 nedelja starim sinom. Samo nekoliko minuta hoda od mesta pljačke udaljen.

Gde je proveo prepodne-ne zna se 😀 Mali, žilavi Gruzijac sa bujnom, kestenjasto-braon kosom začešljanom na gore. Uprkos ožiljcima od boginja na licu i rukama bio je atraktivan muškarac s markantnim profilom, i tamnim očima. Uz crvenu košulju od satena, nosio je sivi mantil i crni šešir. Činjenicu da mu je leva ruka blago ukrućena, vešto je skrivao.



“ Sosso „, zvali su ga članovi porodice i prijatelji. Kršteno ime – Josif. Neki su ga zvali “ Koba „; drugi “ Boginjavožiljkasti „, “ Petrov “ ili “ Ivanov „. Koristio je mnogo konspirativnih imena, pre nego što mu je jedno prilepljeno i ostalo – zauvek.

Staljin.

Napad njegove bande ovog prepodneva spada u najspektakularnije pljačke u istoriji Ruskog carstva.

***

Opljačkani novac je namenjen za borbu protiv carske moći. To je novac za jednu partiju koja će deset godina nakon ovog preuzeti vlast u Rusiji a kasnije će Staljin doći na njeno čelo. Kao najmoćniji diktator 20.veka.

Ta stamena čvrstina, pamet, organizacioni talenat kao i kompulsivno nepoverenje pratili su ga na životnom putu: od svešteničkog pravoslavnog seminara do kriminalnog podzemlja Kavkaza, pa od progonstva u Sibir do borbe za partiju i očuvanje tekovina revolucije. Svaki deo proživljenog, ostavio je tragove. I vodio je upravo ka tome da Josif Visarionovič postane – Staljin!

1880-e bio je još nežni Sosselo. U porodičnoj kući u gradu Gori, 65 km od Tiflisa. Otac Besso bio je šuster, zapošljavao nekolicinu učenika i oko deset radnika. Solidnih finansija, imali su uvek za puter, punjeni patlidžan, lepinje i vino.

Majka Jekatarina, “ Keke “ bila je lepa i vesela žena. Imala je obožavaoce. Glasovi o mtome su dopirali toliko učestalo da je Besso počeo sve više vremena da provodi u taverni nego kod kuće, a počeo je i da tuče ženu i sina! Posao je trpeo. Izgubili su kuću, i počeli da žive kao podstanari od jednog do drugog mesta i iznajmljenog stana. Ruinirana Keke je imala samo jedan san: da njen sin kao prvi iz porodice bude školovan, a možda kasnije i da pohađa sveštenički seminar. Otac je pobesneo: želeo je da mu sin bude šuster.

1888. mali Sosso pošao je u crkvenu školu. Bio je marljiv i inteligentan, pevao je u školskom horu. Međutim, u tim krajevima, poštovanje se sticalo drugačije: na ulici, u tučama sa pesnicama. Arhaični ritual nasilja bio je formiran u prethodnim vekovima ratovanja. Muškarci su morali da pokažu kako su navikli na bol. Nisu se tukli samo pojedinačno ili međusobno, već je deo odrastanja bilo i formiranje bandi.

Kao šestogodišnjak ostao je sakat u levu ruku. Posledice nesreće na sankanju. Često je bio učesnik tih dečjih rvanja u kojima je bio pobeđivan od strane starijih momaka pa je zbog toga plačući trčao kući. Ili je naravno uzvraćao kad god je mogao menjajući pravila onako kako mu je odgovaralo.

U školi je bio odličan. 15. Augusta 1894-e primljen je u gruzijski sveštenički seminar u Tiflisu.

Preovlađujući jezik na seminaru – bio je ruski. Car Aleksandar 1. dao je autonomiju gruzijskoj crkvi unutar ruske ortodoksije već od 1811-e. Radni dan u toj školi bio je strogo uređen. Hrana oskudna, a nastava konzervativna. Svetovna ruska literatura zabranjena, kao i svetovne knjige i spisi na gruzijskom. Nadzornici su uglavnom bili obuzeti prestupnicima među učenicima. Slali su ih u neku vrstu zatvora. Zbog ovakve strogosti i zatucanosti, većina učenika je bila ogorčena.

***

Ruska Imperija bila je ogromna. Prostirala se na dva kontinenta. Obuhvatala je zastrašujuće prazne i široke prostore Ukrajine, divlji planinski region Kavkaza, prostranstva nekadašnjeg kanata Centralne Azije. Njena ledena severna obala dosezala je teritoriju od Laponije do Aljaske. Pod ruskom upravom bile su i Finska i Poljska, ukupno 125 miliona stanovnika živelo je u ruskoj džinovskoj carevini. U takvom višenacionalnom carstvu, milioni ljudi želeli su više prava za svoju kulturu i jezik. Hrišćani, Jevreji, budisti i mnoge druge konfesije bile su sastavni deo carevine.

Na Kavkazu su živeli pravoslavni Jermeni i muslimanski Azeri, na Zapadu je dolazilo do pogroma Jevreja, poljski katolici su roptali pod ruskom jezičko-religioznom dominacijom i političkom diskriminacijom kao i nemačko- baltički luterani.

Siromaštvo, neslobode i etnički konflikti: svuda u carstvu organizovana se opozicija. Radnici su se okupljali u tajne kružoke, organizovali štrajkove, počeli da pričaju – o revoluciji.

Policija je otvarala privatna pisma, nadzirala potencijalne državne neprijatelje, hiljade ljudi slala u Sibir. No, i pored toga, krajem 19-og i početkom 20-og veka rastao je broj tajnih kružoka, umnožavali su se štrajkovi, studenti su se okupljali, radnici u fabrikama, radikalna inteligencija prihvatala je učenje Karla Marksa kao jedini izlaz iz nesnosne situacije. Preteče ruskog komunizma lagano su sticali sve više i više pristalica. 1898. u Minsku je osnovana SDAPR – Socijaldemokratska radnička partija Rusije, na tezama Karla Marksa, pripremala je – revoluciju!

***

Za to vreme, učenik Džugašvili imao je odlične ocene u školi za sveštenika. Međutim, kaluđeri-nadzornici ove škole često su ga hvatali sa svetovnom literaturom u rukama. Sosso nije bio obeshrabren. Njegov idol bio je jedan pobunjenik po imenu Koba, junak jednog gruzijskog romana koji se pobunio i borio protiv Rusa. Tražio je da ga drugovi zovu – Koba. Na četvrtoj godini, Kobo se susreo sa još jednim junakom tajne i zabranjene literature – Marksom!

Koba je bio oduševljen onim što je pročitao u knjigama Marksa, tačnije – odmah je zavoleo i prihvatio sve ono što je Marks napisao. Teorija klasne borbe, socijalizma i neizbežne revolucije dala je njegovom gruzijskom ponosu – ideološke okvire. Pobunjenik po instinktu, želeo je osvetu. Političko objašnjenje patnji ovog sveta u delima Karla Marksa zamenilo mu je davno izgubljene dečje snove i verovanja. Napustio je sveštenički seminar baš onda kada je trebalo da završi poslednju, petu godinu. Jedan prijatelj mu je obezbedio mesto u meteorološkoj opservatoriji. Tu je imao dosta slobodnog vremena da čita.

1901-e organizovao je Sosso prve demonstracije na Međunarodni praznik rada. Oko 2000 ljudi sledilo je crvenu zastavu na Jerevanskom trgu. U novembru je bio izabran u komitet SDAPR u Tiflisu.

***

Batumi, zadnja stanica pruge koja počinje u Bakuu na Kaspijskom moru. Tamo se proizvodila polovina svetskih zaliha petroleja koji je vozovima bio transportovan u Batumi, a odatle je brodovima prenošen dalje. Hiljade radnika su angažovani u fabrikama petroleja. Određeni broj Rusa stekao je veliki novac. Prvi jaht klubovi, kazina i bordeli nalazili su se upravo ovde gde su boravili ruski magnati, tadašnji VIP. Fabrike u Batumiju su bile u vlasništvu švedsko-ruske magnatske dinastije Nobel i porodice Rotšild. Drug Džugašvili radio je u Rotšild fabrici za 1, 20 rublji na dan. Ubrzo je okupio istomišljenike. Okupljali su se u jednom tajnom stanu, zakleli su se na akcije protiv izrabljivača u vidu bogatih Rusa i ostalih vlasnika koncerna. Nekoliko dana kasnije, u luci se podigla pečurka u vidu dima. Fabrika Rotšild gorela je u plamenu. Vlasnici fabrike obećali su premije radnicima koji su gasili požar pa je drug Koba u tome video priliku i za štrajk.

Počela je Džugašvili kampanja, a ubrzo i njegov partijski uspon. On je proširio svoje akcije i agitaciju i na fabrike jermenskih petrolejskih magnata. Štrajkovima je postigao povećanje plata za 30%. Potom je ponovo Rotšild bio na udaru. Menadžment ove fabrike počeo je masovna otpuštanja radnika. To je izazvalo pobunu. Organizovane su i masovne demonstracije. 13 ljudi je poginulo ali je drug Koba bio zadovoljan. Ovi događaji su poznati u istoriji kao “ Masakr iz Batumija “ i pokrenuli su talase besa i nezadovoljstva u celoj zemlji. Za gruzijske revolucionare ovo je bila jedna pobeda.

Koba je uspeo da osnuje tajnu štampariju u Batumiju. Tu je štampao propagandne spise na ruskom, gruzijskom i jermenskom jeziku. U Batumiju se dogodilo i prvo naručeno ubistvo koje se vezuje za Kobinu delatnost, kao i prva hapšenja a sa njima u vezi i prva progonstva – u Sibir.

Novaja Uda, selo u Sibiru usred- ničeg! Između močvare i šume, 120 km daleko od prve vozne stanice. Pokušaji bega iz izgnanstva bili su uobičajena pojava. Lažni papiri, odeća, karta – sve se ovo moglo kupiti za 100 rublji. U januaru 1904-e napustio je ovo zlokobno mesto, samo šest nedelja nakon dolaska. Imao je novac. Slali su mu partijski drugovi, a i porodica. Ovo je bio jako povoljan momenat za revolucionare. Ruski car je februara 1904-e zaratio sa Japanom. U Sankt Petersburgu počeli su štrajkovi. Drug Koba je ovaj istorijski momenat nazvao prigodnim rečima: “ Vreme za osvetu „. Putovao je svuda, priliv radnika nezadovoljnih režimom cara, bio je nemerljivo velik. U zapadnogruzijskom rudničkom gradu po imenu Čijatura koji je liferovao ogromne količine mangana, Koba je pozvao menševističke agitatore na diskusiju tj.verbalni duel. I pobedio je. Čijatura je postala boljševičko utvrđenje. Drug Koba je osnivao štamparije, nabavljao oružje, organizovao borbene grupe.

Za sve ovo trebalo je – novca. Mnogo novca. Drug Koba je ustanovio sistem reketa i uterivanja dugova. Ko mu od bogatijih preduzetnika, vlasnika radnji i sl. isplati zahtevanu sumu novca bio je siguran od kriminalnog, a i od etničkog nasilja. Da bi se finansirao, Koba je formirao konspirativne bande koje su rovarile u neprestanim pljačkaškim pohodima. Divlji Zapad 19-og ili Čikago 20-ih godina 20-og veka, to je bila Gruzija početkom 20-og, a ujedno i čitava carska Rusija, tamo gde je Koba boravio i delovao.

Njegova gangsterska banda od oko 10-ah stalnih članova muškaraca i žena bila je brutalna i uspešna. Napadali su vozove sa dragocenim tovarima, kočije sličnog sadržaja, banke, pošte pa čak i brodove na Crnom moru. Tako su “ zarađivali “ na hiljade rublji. Ovaj šarmantni politički pljačkaš se oženio 1906-e i dobio dete. A onda je došao 13. juni 1907.e i najspektakularnija od svih pljački. Novac je krijumčario Lenjinu u inostranstvo. Lenjin je shvatio da je Koba baš onakav čovek kakav njemu treba.

Anarhistički, mafijaški, mondenski Baku je sledeća destinacija. Tamo doživljava porodičnu tragediju. Teška vrućina u ovom gradu odnela je život njegove žene. Koba je plakao kao malo dete. Prekasno ju je poslao nazad u Tiflis. Umrla je od tifusne groznice.

“ Politika je prljav posao. Ja radim taj prljav posao za revoluciju. „, govorio je Džugašvili.

Prljav posao koji se zove: ubistva, pljačke, ucene, podmetanje požara, uterivanje dugova, reket. Čak i otimanje dece. Sve za revoluciju. Ovaj Gruzijac je bio glavni nabavljač novca za boljševike.

U vremenima bezakonja iščezle su granice između revolucionara, organizovanog kriminala i neobuzdanog kapitalizma. Sve sukobljenje strane su koristile nasilje kao vid legitimne političke borbe. Koba je među nepismenim radnicima prigrabio svu moć za sebe. Nije imao stalnu adresu, nosio je pohabana odela i izgledao je uvek kao radnik koji je upravo izgubio posao.

Uskoro je počeo da se naziva Staljin ili Čelični, verovatno zato što je ta reč slično zvučala kao Lenjin.

1903-e ponovo se našao u Sibiru, izgnan na četiri godine presudom jednog specijalnog suda. Nedaleko od Polarnog kruga. Zima u trajanju od 9 meseci, temperatura – 60, dnevnog svetla gotovo da i nema, izgledi za beg ovog puta slabi. Koristio je tehnike praljudi da bi preživeo. Jednog dana, prilikom pecanja posmatrao je kako se u ledenoj vodi jedan čovek davi. Ostalo je zabeleženo da je rekao: “ Zašto bi čovek imao sažaljenje? Zašto bih imao sažaljenje za ljude? Od njih možemo uvek da uradimo više. Ali konj – probajte da napravite konja. “ Drug Džugašvili je naučio da živi sam, i da preživi sam. Bez ljudi. U šumi. Vukove koji su zavijali nikada nije zaboravio. Kasnije ih je na dosadnim sednicama crtao na papirima raznih dokumenata.

Od gruzijskog dečaka koji se rvao na ulici sa drugim dečacima i koji je pohađao sveštenički seminar, od čoveka koji je bio majstor konspiracije, mafijaški šef i partijski vojnik postao je Staljin! Lovac u ledenim predelima Polarnog kruga. U izolaciji očeličen.

Krajem 1916-e, svet se nalazi u trećoj godini Prvog svetskog rata.

2. marta 1917-e Nikolaj 2 Romanov je abdicirao. Nekoliko dana kasnije, Staljin je seo u voz za Petrograd kako se sada nazivao Sankt Petersburg.

Ujutru, 12-og marta 1917-e, iskrcao se tamo na Nikolajevskoj stanici. Revolucija za kojom je čeznuo je počela.

 

 

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

2 thoughts on “Uspon jednog gangstera

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: