Ko su ljudi sa Zombi sindromom?

Ljudi sa Kotard sindromom ili kako je popularnije da se kaže Zombi sindrom, ljudi koji ne postoje tj.ljudi koji za sebe misle da ne postoje, da nisu živi. Ljudi koji nemaju svest o sebi. Koliko znamo o ovom problemu? Kako se uopšte razvija osećaj i doživljaj sopstvenog „ja“? Kako nastaje „ja“ u glavi?
Stiven Lori je spasao puno ljudi ali pacijenta kao što je Džon Tejlor još nije imao. “ Stiven, možeš li brzo da dođeš, ovaj pacijent kaže za sebe da je mrtav. „, preko telefona je rekla Stivenova sekretarica.

Džon Tejlor je bio u pratnji medicinske sestre i čekao je pregled na neurološkom odeljenju Univerzitetske bolnice u Lutišu. Poreklom je iz Engleske. Imao je loše zube ali sem toga nije izgledao kao neobični pacijent. Mogao je da hoda i da priča, bio je u životu. Doktoru je odmah rekao : “ Ovde sam samo da bih vam dokazao da sam mrtav. “ Pre devet godina pokušao je samoubistvo, fenom u kadi. Nije uspeo ali od tog događaja on je ubeđen da je mrtav.

Prestao je da pere zube. Provodio je sate i sate na groblju, dok ga policija ne bi sprovela kući. Nije imao želju da puši, niti da jede. Braća su ga primoravala da uzima hranu. Lekari nisu znali šta sa njim da rade pa su ga poslali Stivenu Loriju, jednom od najpoznatijih istraživača ljudskog mozga i svesti u Evropi. U jesen 2009, stajali su oči u oči.

“ Vaše srce kuca, vi dišete“, rekao je Lori Tejloru,“ ne možete nikako biti mrtvi. „.“ Moj mozak je mrtav. „, rekao je Tejlor. “ My brain is dead, but my mind is alive. „, kratko je objasnio Tejlor. Moj mozak je mrtav ali moj um je živ. Tejlor se nije dao ubediti. On nije simulirao, nosio je svoju zombi sudbinu pod miškom, i bez straha. Lori ga je poslao na dalja ispitivanja, stručnjacima za stanja kome. Ljudi koji boluju od Zombi sindroma nisu laki pacijenti.

Jednog decembarskog dana, Lori je sedeo u svojoj ordinaciji i razmišljao o najbizarnijem pacijentu kojeg je ikada imao. Šta se događa u glavi pacijenta koji sebe doživljava mrtvim? To je zagonetka. Zagonetka onog što zovemo “ ja „. Kako ljudski mozak povezuje čitav taj haos od senzornih percepcija, sećanja, želja, emocija i signala tela u stabilnu svest o sebi, o svom sopstvu? Čovek se menja u toku odrastanja. Zaljubljuje se, sukobljava sa drugim ljudima, stari i uz sve to oseća sopstveni identitet. Bar bi trebalo da je tako. Od “ ja“ koje je bilo juče do “ ja “ koje je danas. “ Ja “ pripada jednom određenom telu, održava misli u određenom kursu i može da razmišlja o sebi.

“ Spoznaj samog sebe. „,  rekao je Sokrat. “ Mislim, dakle postojim. “ , rekao je svi znamo ko. Niče je rekao: “ Šta mi daje za pravo da pričam o jednom “ Ja “ kao uzročniku misli? “ Albert Kami je zaključio : “ Sebi ću ostati zauvek stranac.“ Možemo li spoznati sebe ako ne znamo ko smo ili čak (u)mislimo da smo mrtvi?

Mozak je nešto slično kao građevina koja se uvek gradi i dograđuje. Permanentni radovi na skeli. Saznanja će biti sačuvana u sećanju. Merna jedinica za sopstvo u međuvremenu postaje izuzetno robustna. Postoji li u mozgu neko jezgro za identitet preko kojeg doživljavamo “ ja“ i da je “ ja“ baš “ ja“? Ako zamislimo ljudsko telo kao ljusku školjke, neka mozak bude meso u toj školjci, a biser će biti “ Ja“ – jezgro.

Dr Stiven Lori ima u svojoj ordinaciji fotografije sa papom Jovanom Pavlom 2 i Dalaj Lakom sa kojima je pričao o životu, smrti, duši i sličnim stvarima. Za sebe kaže da je ateista i da veruje u nauku, istovremeno kaže da ljudi ne treba da budu arogantni jer niko ne može zaista da razume kako funkcioniše svest, priznaje on.

Kako doživljava svet oko sebe onaj koji u sopstvenu egzistenciju sumnja? Pre 400 godina Rene Dekart je razmišljao o tome. “ Ne“ , napisao je Dekart, “ demon može da se trudi da me prevari koliko želi ali nikad me neće ubediti da ne postojim sve dok mislim da (je)sam. “ Mislim, dakle postojim.

Ali pacijent Džon Tejlor je mogao da misli i svoje misli da pretače u reči ali je verovao da ne postoji. Šta bi Dekart na to rekao? Mislim, ali ne postojim? Ljudi koji su oboleli od Zombi sindroma ne kažu više za sebe „ja“ nego “ on “ ili “ ono „.

***

Naučnici proteklih vekova su se trudili da razreše zagonetku Ja – sopstva. Današnja nauka ide jednim drugim putem. Ljudi studiraju i uče o bolestima poremećaja svesti tzv. Ja – poremećajima. Kroz ova znanja savremeni lekari se trude da dokuče šta u normalnim okolnostima znači biti neko i imati svest da si neko i da postojiš. 

Tu imamo i poremećaj višestruke ličnosti. Jedan čovek doživljava sebe kao više osoba. Postoji li onda više Ja – jezgra u mozgu? Ko oboli od bilo kog poremećaja svesnosti taj doživljava svoje ruke ili noge kao nešto strano. Najekstremniji poremećaj svesnosti je ipak kada oboleli ima čvrsto uverenje da više nije živ, dakle Kotardov sindrom.

Francuski lekar Žil Kotard izvestio je prvi put 1880-e o jednoj pacijentkinji koja je za sebe mislila da je mrtva a ujedno i besmrtna. 43-godišnja žena smatrala je da nema mozak, ni nerve, ni unutrašnje organe i da se sastoji samo od kože i kostiju. Smatrala je da ne treba ni da jede jer je besmrtna. Pokušala je mnogo puta da se ubije i sve pokušaje je preživela. Kotard je njenu bolest nazvao delirijum negacije, nihilističko ludilo. Posle njegove smrti lekari su ovo oboljenje označili po njegovom prezimenu – Kotardov sindrom.

Ova bolest je retka ali tragična. Psiholozi, filozofi, psihijatri i neurolozi su i pored toga ovom bolešću fascinirani. Uprkos razumu koji poseduje racionalne argumente, oboleli apsurdno zaključuje : “ Ja ne postojim, ja nisam živ „. Često ovi oboleli pate istovremeno i od depresije. Oboleti mogu i ljudi koji su uvek bili psihički zdravi na primer nakon jedne rutinske operacije ljudi mogu oboleti sasvim iznenada od ovog sindroma.

Italijanski doktori su pre dve godine jednoj 38-godišnjoj ženi odstranili dobroćudni tumor iz dojke. Nekoliko nedelja nakon operacije ta žena je umislila da je tumor bio maligni. Psihijatrima je govorila i žalila im se: “ Nemam više srce, a ni pluća, odstranili su mi ih na operaciji. Svi moji unutrašnji organi su se pretvorili u kamen. Ja ne postojim više kao osoba. Mrtva sam jer sam izgubila sve unutrašnje organe. Narkoza me je ubila. Ja sam sada zombi koji živi u velikom prokletstvu. Ne mogu ni da se ubijem, kako da se ubije neko ko je već mrtav. 

Filozof Tomas Mecinger sa Univerziteta u Majncu postavio je teoriju koja treba da objasni mnoge nepoznanice o Kotardovom sindromu. Prema toj teoriji mozak neprestano generiše jednu mentalnu sliku stvarnosti, takoreći on stvara simulaciju stvarnog sveta u našem duhu. Istovremeno mozak stvara i jednu unutrašnju sliku o samom sebi. Ja – model. “ Ova slika ne obuhvata samo naše telo i naša mentalna stanja „, kaže Mecinger, “ već i našu vezu sa prošlošću i sa budućnošću. “ Sopstvo je centar simulacije. “ Osećaj postojanja je samo deo te simulacije. “ , ubeđen je Mecinger. Kod Kotardovog sindroma, zaključuje filozof iz Majnca, “ nedostaju delovi modela o sopstvu, doživljaj telesnosti i emocionalnosti. “ Ipak, jedan Kotard pacijent i dalje može važiti za racionalnog subjekta jer on “ preduzima jedini mogući prekid i dramatičnu smenu sopstvenog ja modela „. Ja ne osećam više ni radost ni žalost, ni emocije, ni želje, ne osećam više ni svoje telo, dakle mora biti da sam potpuno mrtav. Kaže Mecinger : “ Kotard pacijent je sam sebi daleko.

Lekari su načinili veliki korak pokušavajući da izleče “ mrtvog “ Džona Tejlora. Prvo je ležao u jednom pozitron tomografu. Taj uređaj je dokumentovao metabolizam svakog pojedinačnog regiona u mozgu. Rezultat nije bio nikakva senzacija. Tejlorov mozak nije imao oštećenja niti krvarenja kao kod pacijenata koji su doživeli šlog. Ali aktivnost mozga je bila niža nego što je normalno ili za ljude uobičajeno. Tako niska kao prilikom spavanja. Samo u komi je aktivnost mozga više reducirana.

Stiven Lori je zagovornik teorije o postojanju sve mreže u ljudskom mozgu. Jedna je zadužena za introspekciju, druga za percepciju stvarnosti, sopstvenog tela i sl. Kod obolelog Tejlora sinapse za signale za introspekciju su prigušene. Ni desetina normalne aktivnosti nije postojala. Skoro kao u komi.

***

Stiven Lori ima novog pacijenta. Mladić je u komi. Oči su mu otvorene. “ Dobro jutro, Paskal!“, pozdravlja ga veoma glasno. Mladić pomera glavu, energičnije diše, izgleda kao da bulji u doktora. “ Zatvori oči“ ,viče doktor. “ Paskal, zatvori oči! „, uporno će Lori, “ Pokušaj! „, doktor  je sada i preglasan. Paskal deluje blago uznemireno. U sobi su i njegovi roditelji. Čuje li on doktora? Razume li šta doktor govori? Može li ga videti? O čemu razmišlja? Njegove reakcije mogu biti na jake tonove, glasove. To ne znači da je svjestan, ako je pomerio prst to još uvek nije svest. 

“ Kaži nam kako se zoveš? „, zove ga Lori. Paskalove usne se ne pomeraju. Lori je pljesnuo rukama pored Paskalovog lica.  Ovaj nije ni trepnuo. Samo se čuje škripanje Paskalovih zuba. Doktor je pomazio pacijenta po ramenu i otišao. Jednom je Paskal pomerio ruku, i Lori mu je to uračunao u minimum svesnosti. Da li postoji nada da će se mladić probuditi ili će i dalje ležati i biti kao biljka, lekari ne mogu da kažu.

Ima li Paskal jedno telesno- ja bez autobigrafskog-ja? Ja bez telesnog-ja? Ima li Džon Tejlor jedno autobiografsko-ja bez telesnog-ja? Koma pacijent i Kotard-sindrom pacijent. Šta možemo od njih naučiti? Možda da sopstvo može značiti mnogo toga ali nije podrazumevajuće. Možda su svesnosti, sopstvo i osećaj za sopstveno ja samo trik mozga, genijalni trik, šaputanja senzornog stimulusa i misli u nastojanju da prepoznaju subjekat.

***

Italijanska pacijentkinji kojoj je odstranjen tumor ponovo je zdrava! Lekari su joj prepisali lekove koji se koriste i u lečenju šizofrenije i depresije. U roku od sedam nedelja njeno ludilo je iščezlo! I Džon Tejlor je pobedio Kotardov sindrom, naravno uz pomoć lekova. Za časopis New Scientis je rekao: “ Ne mogu da kažem da sam ponovo normalan ali osećam se mnogo bolje i u stanju sam mnogo više da uradim nego ranije. Nisam užasnut smrću. Svi ćemo umreti. Radujem se što sam sada živ. „

***

Jedan novinar je razgovarao sa psihijatrom koji je pregledao Tejlora. U jednom trenutku, taj novinar je govorio o “ nama normalnim ljudima “ koji se razlikuju od Tejlora jer nemaju Kotardov sindrom.  Psihijatar ga je pitao : “ Otkud znate da ste normalni?“ 😁😀
Slike: Rene Magrit

Džon Tejlor je izmišljeno ime, pacijent se zove drugačije.


Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

3 thoughts on “Ko su ljudi sa Zombi sindromom?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: