TRI MINUTA ZA ZAGRLJAJ

Dva puta godišnje SAD otvaraju svoju granicu sa Meksikom. I samo tada članovi rastavljenih porodica imaju priliku da zagrle jedni druge. 


Jednog novembarskog jutra u Tihuani u Meksiku jedan čovek po imenu Eduardo Hernandez stoji ispred jedne žice koja je triput viša od njega. On čeka da se otvori jedna kapija, prolaz ka Sjedinjenim Američkim Državama. Došao je isuviše rano, i stao pred kapiju nade. Ako sve bude u redu on će videti svog sina. Tada će se zagrliti prvi put nakon što je Eduardo Hernandez proteran iz SAD. Zagrljaj ne sme da traje duže od tri minuta. 

Deset dana pre ovoga Amerikanci su za svog predsednika izabrali Donalda Trampa, milijardera koji je obećao da će izgraditi zid na granici sa Meksikom. Ako ispuni svoje obećanje taj zid će se protezati  upravo od Tihuane do San Dijega. 

Izbor predsednika pokazuje kakva je duhovna klima u određenoj zemlji, i kakvo osećanje je kod njenih stanovnika preovlađujuće. Ako bismo jednom rečju opisali ovo osećanje, ta reč bi bila: strah. Strah za egzistenciju u jednoj militaristickoj zemlji gde je sve podređeno armiji i (ne)potrebnim vojnim akcijama. Politička reakcija u SAD u poslednjih 30 godina je sve ekstremnija. SAD su ekspanzionistička imperija koja ne ume da pruži adekvatan odgovor na strah sopstvenog stanovništva. 

***

Dva dana pre zagrljaja, Eduardo Hernandez (50) peglao je svoju košulju u svojoj sobi u Tihuani. Onda se obrijao i očešljao. U svoju torbicu spakovao je hemijsku olovku i blokčić. Njegova prijateljica Marija Ramirez spremila je u kuhinji tri takosa sa pasuljem, zavila ih u alufoliju, dodala bananu i sve zajedno zapakovala u plastičnu kesu. Eduardo je uzeo kesu i otišao na posao.

Radio je u jednoj maloj zgradi. Tamo bi sedeo za stolom i telefonirao.

“ Halo, poštovani korisniče, ukoliko želite da sklopite ugovor pritisnite taster 1. Ako želite da raskinete postojeći ugovor pritisnite taster 2. Ako želite da razgovarate sa našim službenikom pritisnite taster 3. “

Hernandez stiska taster broj 2.

“ Molimo Vas unesite korisnički broj. “

Hernandez traži broj i počinje da tipka. 

“ Poštovani korisniče, na putu ste da raskinete ugovor sa nama. Molimo Vas da navedete razloge za ovakvu odluku. “

Deset sati dnevno, šest dana u nedelji Hernandez provodi upravo ovako: čekajući na telefonskoj liniji. On otkazuje TV ugovore, prosečno 40 ugovora dnevno. On to čini za ljude koji nemaju vremena da otkazuju sopstvene ugovore. Hernandez je profesionalni Otkazivač ugovora, i zarađuje 100 dolara nedeljno. Kada ga pitaju da kaže nešto o svom životu on odgovori: “ Ja ne živim, ja funkcionišem. “ Uz ovakav posao nije ni čudo; uz degradirajući posao koji je prinuđen da obavlja, on životari, preživljava.

Kako bi objasnio šta znači siromaštvo Eduardo Hernandez uzeo je bananu u ruku i podigao je visoko. Do današnjeg dana naučio je da je pripremi na 35 raznih načina. Banana sa testom, banana u sendiču, sa jajetom i puterom, pire od banane, supa od banane i naravno banana sa bananom. 

Eduardo Hernandez je neželjeno dete. Svog oca nikad nije upoznao. Kad je imao osam godina majka ga je ostavila kod svojih roditelja. Deda ga je umesto u školu poslao u polje, da radi.

Sa 20 se oženio jednom ženom iz sela i odselio se s njom u grad. Tamo je rođen njegov sin Luis. Nekako u to vreme Hernandez je primetio da iz njegovog okruženja nestaju muškarci istih godina kao on. Njihove žene su naprasno počele da nose skupe haljine i da voze automobile. Ili dva automobila. To su bile žene Meksikanaca koji su emigrirali u SAD. 

***

SAD su zemlja useljenika. Polovinom 20-og veka Meksikanci su počeli masovno da odlaze u SAD kao gastarbajteri. Zvali su ih braceros – sluge! Oni su brali pamuk, jagode, paradajz i salatu, a kada bi sezona bila završena vratili bi se svojim kućama, u Meksiko. 

Početkom 80-ih Meksiku je pretio bankrot. Stotine hiljada ljudi je izgubilo posao. Počela je, ono što danas nazivaju dêcada perdida, izgubljena decenija. Meksikanci se više nisu vraćali nazad nego bi ostajali u SAD. A mnogi su granicu prelazili ilegalno. 

1985 – e Ronald Regan je ovo nazvao “ invazijom “ i doneo zakon kojim se uspostavlja stroža kontrola granice. 

Šest godina kasnije tada 26- godišnji Eduardo Hernandez doneo je odluku da izbegne u SAD. Preko jedne visoke ograde, dva sata pešačenja i tri sata u jednom transporteru stigao je u Los Anđeles. Tamo je prao sudove i deo novca slao porodici. To je jedna zamena teza u životu, novac umesto zajedničkog života. 

Sin Luis je sve češće pitao za oca. U ovo vreme, 1994-e Bil Klinton je započeo jednu političku inicijativu koja je zauvek izmenila američko-meksičku granicu. Na kraju ove tzv. operacije Gatekeeper podignuta je žica u dužini od 72 kilometra. Žica koja nije mogla zadržati Meksikance. Hernandez je znao da ukoliko želi svoju porodicu pored sebe onda mora brzo nešto preduzeti. Porodica se spojila u Los Anđelesu pa ponovo razdvojila. 

Na trenutak smo ponovo u 2016-oj, u iščekivanju gorepomenutog zagrljaja. Pored Lusa Hernandeza je njegova devojka Ju-Taun Butler (27). Luis je dve godine mlađi i za glavu niži od nje. Luis živi u stanu u kojem je živeo sa ocem nakon što se on rastao od njegove majke. 

Sada sin šalje novac ocu u Meksiko

Ju-Taun Butler ceni jednu osobinu svog momka Luisa, a to je – on prihvata odluke drugih čak i kada te odluke smatra pogrešnim. Ona voli njegove navike i humanost. Luis nije mogao ni da konkuriše za koledž. Nije imao boravišne papire u to vreme. Život mu se dogodio i on je morao dalje da ga živi. Sada montira satelitske antene i ocu šalje novac. Za njega je američki san da može dovoljno da zaradi kako bi platio stanarinu i odlazio na primer u kolumbijski restoran na večeru. 

Kada je Luis imao 10 godina dogodio se napad na World Trade Center u Nju Jorku. Kontrola na granici sa Meksikom je pojačana. Dok je Luis završio Highschool podignuta je žica dugačka 1000 kilometara. Broj policajaca na granici porastao na 17 000. Za Meksikance bez papira nije više bilo šanse da ostanu u SAD. 24 godine nakon Reganovog zakona, Obama je izjavio da se mora pronaći rešenje za ljude bez papira, da se oni moraju tretirati kao ljudi ili ilegalni ljudi nisu ljudi? Bilo kako bilo ništa se nije izmenilo, naravno nisu svi Meksikanci proterani ali mnogi jesu doživeli i doživljavaju tu sudbinu. 

Jednog popodneva Luisa je na vratima dočekala očeva tadašnja prijateljica. Rekla mu je : “ Tvoj otac je proteran. “ I nakon toga imali su otac i sin nadu da će Barak Obama ispuniti obećanje i da će Eduardo dobiti državljanstvo. A evo koliko su dobili, samo DACA dekret – ko je kao dete bez važećih papira došao u SAD on može podneti zahtev za dobijanje dozvole za ostanak. To je bilo minimalno rešenje. To je kao kad zidar obeća da će Vam sazidati kuću pa Vam onda pošalje šator i zauzvrat očekuje Vašu zahvalnost. Luis Hernandez je imao sreće, oficijelno on može da radi u SAD. Ali svog oca ne može da ga posećuje. Ako izađe iz SAD biće mu poništena boravišna dozvola. Može izaći samo u slučaju očeve teže bolesti ili smrti. 

Tri godine nakon rastanka dolazi do susreta. Između Tihuane i San Dijega, pod strogim uslovima. Zabranjeno je nositi bilo kakve poklone, pisma, fotografije. Mreža je toliko uzana da jedva može mali prst kroz nju da prođe. Za ove dodire postoji specijalni naziv : poljubac prstima. 

To je neznatni kompromis. Otac i sin će videti lice jedan drugom kao kroz sito. Pri prvom susretu Eduardo je toliko gurnuo mali prst kroz otvor na žici da je prokrvario.  

Policija je htela da pokaže ljudskost pa je omogućila susret kroz Kapiju Nade. Ta kapija se otvara dvaput godišnje. Šest porodica mogu da zagrle svoje članove, na tri minuta. Kada su novinari pitali predstavnike policije nije li tri minuta suviše kratko za zagrljaj, oni su odgovorili da je to taman i po njihovim proračunima baš optimalno. Da bi se kapija otvorila potrebno je pola minuta, uz to neophodno je da šest familija dođe na red. Neko bi mogao da pokuša prokrijumčariti drogu ukoliko bi im dali više vremena. Američka vlada se zapravo užasava ove kapije koja jednom godišnje bude otvorena na 20 minuta. 

***

 Došao je dan za zagrljaj. Dva sata pre nego što će se granica otvoriti, Luis je parkirao svoj kombi. Novinari i tv stanice kao što su Telemundo i TV Azteka su već tu. Luis želi peške da stigne do granice. Reporteri ga prate. 35 minuta pešačenja kroz pesak do žice. 

Sa meksičke strane Eduardo Hernandez čežnjivo gleda u pravcu SAD. Odnekud se čuje glas gitariste :  El amor no tiene fronteras . 

Eduardo Hernandez?

Ja sam.

Vi i Vaš sin ste prvi. 

Postoji pravilo da kad se kapija otvori niko ne sme nogom da stane na liniju granice. Ako se to dogodi, policija automatski zatvara kapiju. 

Jeste li razumeli Señor Hernandez?

Razumeo sam.

U 12.11 otvara se kapija.

Eduardo u svojim sveže očišćenim cipelama i u košulji sa Donuts printom posmatra četiri američka policajca sa heklerima. Došli su da osmatraju zagrljaje. Eduardo je kasnije pričao da se toliko koncentrisao da ne zgazi na liniju granice da je sinu zaboravio da kaže sve ono što mu je dugo bilo na duši. Samo je prošaputao da ga voli. A to je najvažnije.

To su bili najlepši minuti njihovih života.

U trenutku dok se otac i sin približavaju jedan drugom čuju se talasi i poneki klik kamera. 

Jednog sunčanog dana, jednog novembra, jedan sin je u naručju svoga oca. I plače.

***

Čemu?

Čemu zidovi, čemu granice i čemu proterivanja? Razdvajanje porodica, zašto? Zbog ispunjenja nacinalnog sna? Iz straha da će neko nekom preoteti posao? Zbog onog neofašističkog “ Svi Meksikanci su…“ pa dodate ono za šta ste ubeđeni da oni jesu, svi oni. Ako je neko kriminalac on je to zbog toga što je loš čovek, a ne zato što je Meksikanac ( Sirijac, Albanac, Turčin itd) , valjda je to jasno, makar razumnim ljudima i onima koji još uvek imaju plemenito srce u grudima. 

Ne postoji ilegalan čovek. Svi smo legalni. A ponižavaju nas odurna birokratija i drakonski zakoni. 

Niko nije ilegalan. Svako ima pravo da se slobodno kreće i živi bilo gde na ovoj, svima nama zajedničkoj planeti. Osim ako neki neljudi odluče da podignu zid i to decenijama nakon pada jednog drugog jezivog zida, onog Berlinskog. 

Despotizam i suze. Alternativne činjenice i era laži. Bol apatrida i renegata. Neprežalna tuga razorenih domova i zauvek rastavljenih porodica , a stvoreni smo svi jednaki, piše tamo u američkoj Deklaraciji nezavisnosti. Ali neki su jednakiji. Prvi američki predsednici i državnici bili su pametniji od ovih savremenih. Tomas Džeferson, očigledno svestan da bi vojna moć mogla odvesti Ameriku tamo gde je bila Engleska svojevremeno, žustro se protivio postojanju aktivne vojske. “ Aktivna vojska „, kako je govorio Džefersonov istomišljenik Elbridž Džeri, “ je poput aktivnog penisa: odličan garant mira u kući, ali opasno iskušenje za avanture spolja. “

Odavno su se SAD oslonile na svoju vojnu silu i prešle taj Rubikon u kome su i Bog i sloboda postali dekoracija suštini oslikanoj u klasičnom imperijalizmu. 

Neki novi Diogen mogao bi usred belog dana sa fenjerom u ruci tražiti demokratiju, a zatim uzviknuti kako je ista konačno mrtva. Ono što je preostalo jeste samo senka upokojene ideologije.

Amerika, nije delo ni Boga a ni đavola, žao mi je što ću vas razočarati. Istina je kao obično negde između. Ameriku su stvorili ljudi. Što naravno ne umanjuje kredibilitet univerzalnog pravila da je pitanje odgovornosti i moći usko povezano, radilo se o lokalnoj ili globalnoj ljudskoj zajednici. Radilo se o odnosu prema nesrećnim sudbinama Meksikanaca ili slanju najnovije Nasine letilice u svemir. 

Imati moć a ne biti odgovoran za običnog čoveka, zlo je u najavi. Veliko zlo. 

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

6 thoughts on “TRI MINUTA ZA ZAGRLJAJ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: