Mislima protiv sopstvene dece

Zapisano prema kazivanjima oca Tadeja


O jednom detetu koje nije htelo kod majke


“ Imam najmlađeg brata koji radi u Austriji, rođen je 1929.godine, svi njegovi su tamo na radu, cela njegova porodica. On ima kuću u selu Porodinu kod Žabara. Pre jedno šest godina, došli su svi na odmor i svratili kod brata koji je rođen 1923. godine, koji je u Smederevu u penziji, i svi zajedno pođu za Žabare. Ja sutradan krenem za Beograd, jer imamo traktor pa se neki deo bio oštetio, i taj deo ne može da se nađe ni u Petrovcu ni u Požarevcu, nego moram da idem za Beograd. Nađemo mi taj deo i kupimo ga. I sad se ja vraćam i hajde da svratim kod brata, da vidim šta mi rade brat i snaja. “ Bio je „, kaže, “ juče kod nas Dragoljub i svi njegovi, došli su na odmor, hoćeš da idemo da ih posetimo?“ Može. On upali kola, i on, snaja i ja odemo u Žabare. I kako smo ušli u kuću, jedno prvo veliko odeljenje, jedan veliki sto, za stolom tamo puno došlo i prijatelji i rodbina i komšije i staro i mlado i muško i žensko, sto dugačak, svi sede. Doneli stolice za mene i brata i snaju, a tu pored vrata bio jedan kauč i ja sednem na kraj kauča. Donesu oni stolicu za sto za mene, a ja neću, meni je ovde dobro, da ih sve vidim. Na drugi kraj seda mlada žena sa detetom. Posle nekog vremena ona kaže: “ Što mi dosađuje ovo dete!“. Kako neko dete može da bude dosadno mami? Dete joj okreće glavu ne da joj da gleda tamo, pokazuje prst na vrata, “ mama, mama, napolje!“, ne zna dobro da govori, maleno je. Ona se brani od njene ručice, a ono joj samo ručicama okreće glavu da ne gleda tamo. “ Ne znam šta da radim sa ovim detetom, tako mi dosađuje!“, kaže ona. Gledam a dete i dalje okreće ručicama glavu, ne da mami da gleda, a ona se brani i hoće da ide napolje. Mislim ne čini to dete uzalud, nešto sigurno ima, kad- ona tamo gleda jednog mladića, za stolom. Ugledala ga i otišlo joj srce tamo, a dete malo to odmah osetilo i ne da da mama gleda tamo, nego mamu tera napolje. Posle neće više dete kod nje, a dođe moja snaja pa kaže: “ Dođi ti, blago meni, kod bake!“. Nikad to dete nije videlo tu baku, ode dete kod babe, ne treba mu majka. Kažem ja ovima: vidite dete još ne zna dobro da govori, a odmah je videla i osetila da majka nije sa njom, ni sa njenim tatom i hoće da ide napolje. 

***


Misleni pakao u kući


Došao jedan bračni par, nagradio ih Gospod lepotom, još nisam našao takav bračni par da je i muška i ženska strana tako lepo nagrađena od Gospoda, da je to nešto neopisivo. Hladno vreme, služili smo u kapeli, posle kad se završila služba, oni nešto da me pitaju. “ Došli smo nešto da se požalimo „. “ A šta je po sredi?“, kažem. “ Uzeli smo se iz ljubavi, živeli smo tako dobro, bio je stalno mir, raj u našoj porodici, dugo vremena…milina. A od nekog vremena za svaku sitnicu se nervirami, nemamo mira ni spokoja, a najbolnije nam je to što imamo sinčića od punih šest godina, i zbog toga smo i došli. Dete se od neko vreme puno od nas otuđilo, neće ni da razgovara sa nama, ide kod dede i babe, a posle neće ni da razgovara sa nama. Mi ga zagovaramo, a ono samo ćuti. Kupujemo mu skupocene stvari koje voli, igračke, odela, hrane, čokolade, razne slatkiše, sve mu dajemo. Uzme on to, počne da cepa, baca pod noge, gazi i slatkiše i čokolade, sve to šutira i ode kod dede i babe, a nas ostavi. Ne znamo šta da radimo, dete zdravo, šta je to sa njime, ne možemo da dokučimo. To nam je najveća bol. Neće ni kod mene, svog oca, neće ni kod majke. Šta to može da znači, zdravo je dete, nije bolesno…? A ja kažemo: Neće dete takvog tatu i takvu mamu „. “ Pa zbog čega, u čemu je tajna?“ “ Pa on traži i mamu i tatu, ali nema ni mame ni tate. Bili ste nekada zadovoljni. Bili ste zadovoljni, jer ste, kao što to uvek pitam, imali blagoslov od roditelja. Rekli ste mi da niste imali probleme od roditelja: “ Naši roditelji su se, pre nego što smo se mi zavoleli, već sprijateljili i rešili da nas sastave“. Imali ste blagoslov roditelja, sastali ste se iz ljubavi, i vi ste imali mir, kao Raj vam je bila kuća. A eto šta ste sada uradili, svojim mislima ste poremetili sve! Bili ste do skoro zadovoljni svojim brakom, niste fantazirali ništa, a sad kad pogledaš neku žensku, koja je po tvom ukusu, odmah si joj predao srce, otišlo ti je srce za njom, a ti kao ženska kad si pogledala nekog muškarca po tvom ukusu, otišlo ti je srce za njim. Sad se sastajete samo telom, ali duhom ne: jedan bludi na jednu stranu, drugi na drugu. No hvala Bogu što vidim da, ipak, niste prekoračili bračni venac. To dete oseća i ne treba mu takav tata i takva mama, jer niste ni zajedno ni s njime, nego lutate, i od Raja ste svojim mislima napravili pakao u kući, je l’ vidite šta radite?…Vaše dete ima šest godina, dugo je sa vama, dugo vas trpi i bol ste naneli detetu, jer to je bol veliki, da pored tate i mame, nema ni tatu ni mamu. Vraćajte se, kažem im ja, i budite ono što ste nekada bili i dete će biti na svom mestu, sve će prestati. „

***
Kada bi sve naše misli bile usmerene ka dobru i ljubavi, ne samo što bi se umni – misaoni svet izmenio, već naporedo, sa nastankom jednog divnog i uzvišenijeg života, nastupile bi osetne promene u bioenergetskom svetu. Naše misli su ne samo uzročnik ratova i zemljotresa već i ekološke zagađenosti kojoj prethodi daleko opasnija duhovna zagađenost. 

Ne žele nas deca neprisutne sa njima, telom prisutne a mislima ko zna gde i sa kim. Ne žele nas deca razdvojene i posvađane, oni žele zajedništvo: mama, tata i ja. Bludničenje u mislima proizvodi lošu klimu u kući, među članovima porodice. Ne mora ni da dođe do oštrih, uvredljivih reči i loših, pogrešnih dela, dovoljno je da mislima odemo na kriv put, deca to nepogrešivo osete. I pate. Zašto? Da bi mama i tata sproveli u život samoproglašeno pravo na privatnost u zajednici?! Ljudi imaju sve vreme ovog sveta da rade šta požele – dok ne dođu deca na svet. Tužno je kad ljudi gaze po osećanjima sopstvene dece pod izgovorom da i oni imaju pravo na život i sreću. Naravno da imaju, no taj život i ta sreća nalaze se u okviru sklopljene zajednice a ne van nje. Neka roditelji promene svoje misli pa će im se i bračne zajednice promeniti, na bolje. Deca će to sa radošću dočekati, nesumnjivo – biće presrećna. Nemamo izgovor. 

U mislima odlutaju od deteta, i nisu ni svesni da su odlutali, a i zalutali. U mislima ljudi prevare partnera, požele drugog, a nisu ni svesni da dete to ne želi. Pita li se dete išta ili je nebitno šta ono oseća i želi? Ne žele deca mamu koja je u mislima udaljena od tate, ne žele deca tatu koji pogledom traga za drugim ženama. Jednostavno, deca to ne žele, i svako ko može da opravda postupke koji ugrožavaju zajednicu ne treba ni da bude u zajednici. Nema opravdanja. Porodica i zajednica po meri dece, a ne po meri roditelja. Dete neka oseti da mama misli na tatu, i da je tata pažljiv prema mami pa će biti veselo i srećno. Zašto da stvaramo tužnu decu koja brinu jer je mama tamo negde pričala sa nekim drugim čikom i na dete potpuno zaboravila?! Dete oseća, dete vidi. Zaustavite misli koje vas udaljuju od sopstvene dece. U protivnom, biće kasno za ljubav u okviru zajednice, a i van nje. Nemamo opravdanja. Zaustavite misli pre nego što postanu reči i dela pa ćete imati ljubav sopstvene dece, u protivnom dobićete prezrenje, deca će vas odbaciti jer ste prvo vi odbacili njih. I patićete onako kako su prvo deca patila zbog vas, a možda i mnogo gore. 

Glupost mnogo košta, budimo malo pametni – jeftinije je. Nesreća puno košta, budimo malo srećni – jeftinije je. Nanošenje bola drugima mnogo košta, naučimo da prepoznamo opasnost nanošenja bola kako bismo mogli da je se odreknemo ili zaobiđemo – jeftinije je. Svaka osoba na ovom svetu, negde u skrovitim predelima duše zna šta je dobro, a šta loše, ali jedino se mudri kaju za svoje zlo dok se glupi kaju za svoje dobro. Ljudi moraju da se usavršavaju, ukoliko to ne čine prestaće i da razmišljaju. Kad nema razmišljanja svaka glupost nam se može učiniti savršenim izborom za nas, ali evidentno je da neki i ne mogu da se smire – dok ne pogreše. Mi, ljudi – čudna smo sorta, da li i nepopravljiva? Pozvani smo da budemo savršeni a imamo i slobodu.  Slobodu za dobar ili loš izbor. Loš izbor puno boli. Svi smo mi pomalo zli ali retko ko hoće to i da prizna. U mislima gomilamo sve moguće probleme, i ako se sve to odmah ne raščisti i ne definiše, svaki problem može samo da se nagomila i da zakomplikuje odnose koji su ranije bili jednostavni. Sami komplikujemo, promenom misli vraćamo se u jednostavnost koja otključava rešenja za nevolje. Porodične misli – srećna porodica. Misli o neostvarenim ličnom željama koje valja pošto-poto ostvariti – nesrećna porodica u najavi. Deca su jednostavna, ona ne komplikuju ništa. Samo posmatrajte decu, i nemojte da vam je palo na pamet da ih rastužite, bumerang efekat je nepromašiv.

Nemamo opravdanja. U mislima, vratimo se – deci!

Starac Tadej, Ljubav sve pobeđuje, knjiga 2, Poučni primeri

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: