Kad se preliva..

Da, već i ptice na granama znaju – živimo u potrošačkom društvu. Pritom, zaboravljamo ono što su još stari Grci znali – neograničena želja za konzumiranjem može nas učiniti robovima.

Marke su odavno postale važnim izvorom individualne sreće. One su i mnogo više od toga: Marke su neodvojivi deo resursa i sistema sreće našeg vremena. Ponekad se pitam: da li smo svi mi žrtve ili počinioci?

Najglasniji krivac za potrošačko ludilo su naravno reklame. Tom pritisku teško je odoleti. One su svuda, gde god pogledamo. I sve su agresivnije. Naravno, po nepisanom pravilu, prikazuju samo čovekovu slatku stranu.

Današnji potrošač ne želi više običnu kafu sa sećerom. Ne, ne i ne. On želi kapućino koji se pije kada dođe leto – frapućino ili njegov late makijato mora imati karamel ukus. Svako piće možete imati i u ice verziji i dobiti ga uz brojne sirup-sorte – vanila, nana, irish cream. Soja – mleko, produkti sa 30% manje masti, milijardu vrsta slatkih jogurta sa još dve milijarde različitih ukusa, mame nas sa svih strana uz reklamu da su nam neophodni. Gandijeve reči: “ Čovek niti treba da uzme niti da poseduje ono što mu za život nije neophodno. “ zvuče prilično prevaziđeno.

Možemo se potruditi da ignorišemo reklame ali ono što iziskuje mentalni napor jeste prozreti obmanu koju nam velikodušno nude. Odavno nije reč o pokrivanju osnovnih ljudskih potreba. Sada imamo “ must have “ naredbu. Komšija ima nov auto. Ja moram imati takav isti ili veći i skuplji. Takmičenje počinje već u vrtićima, na primer rečima: “ Pogledaj kakve sve igračke imam „.

Evo još jednog primera: dimljeni losos. Nekada je u Nemačkoj bio na jelovniku samo za Božić. Ljudi ga danas kupuju svaki dan. Mango ili avakodo takođe kupujemo skoro svaki dan. Čovek ne ume više da razlikuje istinsku potrebu za nečim od želje da nešto ( mora ) da ima. Svako će naravno doneti sopstvenu odluku: hoće li jesti dimljini losos i mango svaki dan ili samo u specijalnim prilikama?

Živeti u blagostanju je lepo, ne brinete o osnovnim potrebama ali upadate u zamku kojom Vam podmecu da neophodno morate imati nesto bez cega ste zapravo ( do sada ) mogli.

Šoping centri su moderne katedrale ili džamije. Tamo idemo da se molimo Bogovima potrošnje i da im se klanjamo. Potrošačka sloboda pretvorila nas je u potrošačke mašine. I šta vrede sada reči Vilijama Foknera: Ono što je u životu najvrednije, ne možemo kupiti. Izgleda da možemo. Ili ipak ne možemo. Taj izazov stoji ispred nas, multiplikovao se u brojne Scile i Haribde potrošnje kojima ( ne ) odolevamo.

Sve dok postoje ljudi koji žele da imaju ono što im nije potrebno, postojaće i ljudi koji neće moći da imaju ono što je im je ( neophodno ) potrebno.

U srpskim medijima, nedavno videh, ljudi se dive trendseterkama koje nose cipele od nekoliko hiljada evra. Takva glupost, a i drskost ne zaslužuje ni ono “ no comment „. Zasto su joj potrebne cipele od nekoliko hiljada evra ili zasto su Bilu Gejtsu potrebne onolike milijarde i sta time nadomescuju , pitanja su za Bambi nagradu.

U Nemačkoj će uskoro izbori. Videla sam plakat Marksističko-lenjinističke partije Nemačke uz parolu “ Proleteri svih zemalja, ujedinite se. “ Ranije bih bila zacudjena cinjenicom da komunisti jos uvek postoje ali sada vise nisam njihovom pojavom začuđena kao što nisam bila začuđena protestom protiv svetskih moćnika, pre nekoliko meseci u Hamburgu. Oni smatraju da ne čine nasilje time što se opiru grozomornom kapitalizmu koji lagano ulazi u svoj poslednji stadijum.

Borba za pravdu i jednakost je unutrašnji doživljaj svakog pojedinca koji je eufemisticki nazvan luzerom liberalnog kapitalizma. U Hamburgu je demonstrirao Crni blok i jedna od parola je bila “ Kein Gott, kein Staat, kein Vaterland – Schwarz, Rot, Gold wird abgebrannt! „- “ Nema Boga, nema države, nema otadžbine – zapalićemo Crno, crveno, zlatno ( boje nemačke zastave ). Maskirani u crne odežde, neki od njih, pravili su selfije i to najnovijim modelom iPhone-a.

Tja, ni levica nije ono što je bila. I to što ni levičari nisu imuni na marke govori o tome koliko smo duboko zabrazdili u društvo potrošača. Čovek protestuje protiv kapitalizma i istovremeno se fotografiše simbolom tog istog kapitalizma.

Jedna devojka je postala simbol hamburškog protesta tako što se popela na policijski auto.

Ovaj slika je tada izazvala pravi shitstorm – lavinu komentara. Neko je napisao: “ Tako joj i treba, zašto se tamo popela? “ , pa su se ostali nadovezali u nezaustavljivoj lavini. Jedan je primetio: Sramna reakcija policajca, zar tako na jednu zenu, zar nije mogao da se popenje i spusti sa vozila dole? Najduhovitiji je dodao: Ah, kakva zadnjica. 🙂 Shitstorm – oluja sr..e komentara postane jako opasna, a nekada i zabavna, narocito ako niste akter i samo citate komentare.

Sve sto se tada dogodilo navelo je strucnjake da se pozabave temom zasto ljudi uopste demonstriraju, i pritom bivaju nasilni? Bilo je zanimljivih gledista. U industrijski visoko razvijenim drustvima, tamo gde je pojedinac u lancu proizvodnje tako lako zamenjiv on postaje objekat! Jedino nasiljem na ulicama na nekim demonstracijama on preuzima iluziju kontrole i postaje subjekat! U trenutku kada covek podigne taj kamen kojim zeli da pogodi policajca ili da razbije stakla neke prodavnice – samo u tom trenutku on biva slobodan! To je jedna politicka Fata Morgana cudne prirode, Fata Morgana u kojoj je vidljivo da nasilna manjina projavljuje zelje tihe a ponizene vecine. U filmu Fight club, jedan od protagonista( ako se dobro secam bio je to Bred Pit ) je izgovorio: Mi smo samo konzumenti, mi smo produkti otpada tog celokupnog modernog Life-style-a i citave opsesije koja uz taj stil ide.

Apsurdno je da se ljudi osecaju zivim jedino kada stupe u neku brutalnu borbu na ulici ali nije li to sve posledica masovne reklame konzumentskog drustva, i tu se opet vracamo na ono pitanje sa pocetka ovog bloga: jesmo li zrtve ili pocinioci?

Miris otpora, taj smek pobune, ta resenost da se ide do kraja, sve je to deo zivota, jednog intenzivnog zivota. Ta avanturisticka ekstremno levicarska dimenzija zivota pojavila se nakon protesta protiv G20 u Hamburgu, a verovalo se da je odavno mrtva ili makar neaktivna. Tako smo u pravom svetlu otkrili tamnu stranu hedonistickog konzumentskog drustva, drustva u kome se sve preliva. A kad se prelije, postane mokro ( citaj: neudobno ) za sve aktere.

If life gets boring, risk it. Ili ostani kod kuce i zadovolji se jelovnikom bez dimljenog lososa i avokada 🙂

Da podsetim, glavna parola Crnog bloka u Hamburgu je bila: Welcome to hell. Nisam iznenadjena. Ekstremna levica ja zapretila paklom. I sta je zapravo levo? Trag istorijske dinamike, ubedjenje da ce se conditio humana poboljsati ako se covek drzi nekakvih principa? Ili bacanje kamenja na cuvare reda i mira? Ovo je svet u kome vise nije moguce tacno definisati sta je levo a sta desno. Pobunjenici protiv sistema dobijaju nagrade tog istog sistema ( Bob Dilan ), bunimo se protiv konzumizma ali i dalje konzumiramo, oprecni smo i dvolicni u svojim delovanjima, a to retko ko od nas zeli da prizna.

Asimetrija stvarnosti – civili protiv policije, prepoznatljive osobe protiv inkognito individua, eksplozija nagona i besa.

Slobodan si samo u onom momentu u kojem kamen napusta tvoju ruku…Nema tu mesta ni za politike, ni za ideologije. Baciti kamen, to nije sredstvo za prevazilazenje surovog konzumentskog kapitalizma, to je kratkorocni akt individualnog oslobodjenja od ropstva, i samo ako tako posmatramo dogadjaje mozemo razumeti sociloske pojave i novostvorenu stvarnost , dakle – svet oko nas.

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

4 thoughts on “Kad se preliva..

  1. Orginalno, svojstveno Marijani. Poređenje može da bude odlično ali ako se sagleda sa prave strane kao što je ovde obrađeno. Setila sam se one dosadne serije iz SFRJ, Đekna još nije umrla… i citata: „Volim i ja narandže no trpim“. Mentalno razgibavanje čuda čini. Ali ko će taj napor da učini!

    Liked by 1 person

    1. Hvala mnogo Dejana 💞💟
      Odlično što si se setila te crnogorske serije, ja sam baš volela da je gledam, čak i danas potražim na YouTube najsmešnije delove sa Petrom Božovićem i ostatkom sjajne ekipe. A te reči “ Volim i ja nerandže je u autobusu izgovorio Boro Stjepanović (valjda) kad su pošli u Beograd. 😀😊
      Nevolja je kad želiš, a moraš da trpiš jer nemaš i ne vidiš šansu kako da imaš. Mene to podseća i na ono Hemingvejovo – Imati i nemati 🤑😱😒

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: