Dok nas eutanazija ne rastavi

Džodžo Mojes i njene bestseler knjige Me before you – Dok nisam srela tebe ( Ein ganzes halbes Jahr)  i Me after you – Posle tebe ( Ein ganz neues Leben) retko mogu bilo koga ostaviti ravnodušnim. Ili ste očarani ovim romanima i imate papirne maramice pri ruci dok čitate ili ne podnosite ovakve romane i smatrate da su prepuni klišea, sladunjavi i predvidivi, već viđeno i već milion puta od strane drugih autora već ispričano. No, da li je baš tako? Prvi deo romana otvara neke teške i bolne teme kao što su neočekivani životni obrti, sudar mega sveta bogatih sa mikrokosmosima siromasnih, eutanazija i prava ljubav. Drugi deo obrađuje temu depresije i nastavka života nakon što Vam je neko najdraži preminuo, pronalaženje snage za nove životne puteve.

***

Luiza Klark radi u jednom kafiću u nekom malom gradu u Engleskoj, ima dečka kojeg zapravo ne voli ali je ipak zadovoljna svojim životom. Neočekivano, dobija otkaz i po prvi put u životu se prijavljuje na biro za nezaposlene. Nema nikakve posebne kvalifikacije, nije završila neke važne škole i po prvi put u životu je prestravljena. U očaju prihvata prvi posao koji joj je na birou ponuđen – mesto negovateljice. Ponuđeno mesto nije u staračkom domu već u jednoj privatnoj kući gde treba da pomaže u nezi jednog tetraplegičara.

Vrtoglavo uspešna karijera Vila Trejnora biva u jednoj sekundi nakon saobraćajne nesreće prekinuta. I nema više putovanja po celom svetu, nema avantura, nema skakanja bandži džampingom, nema više ničega..samo invalidska kolica u kojima sedi i može da pomera samo glavu! Njegova majka objašnjava Luizi da se njen zadatak u narednih pola godine sastoji u tome da nekako pronadje način da Vila oraspoloži i vrati mu želju za životom. Prilično nemoguć zadatak, na početku se čini. Vil Trejnor je namćorast, nervozan i neprijatan. U početku je čak i vređa : “ Sposobna si jedino da skuvaš čaj, i ništa više. „. Na svaku njenu rečenicu on ima neprijatan odgovor. Svađalački nastrojen uz snobovske komentare dovodi je skoro do psihičkog rastrojstva. Luiza želi da napusti takav posao, budući da joj je potreban novac prinudjena je da ostane. Počinje da smišlja načine kako da ga zabavi i ubedi da izadje iz kuće. Uspela je da ga nagovori da odu na konjske trke, i ponosna je na svoj angažman. Odlaze zajedno i na koncert klasične muzike. On je obrazovaniji, daje joj savete uz ono obavezno : “ Znanje je moć!“ i pitanje zašto ne učini nešto da poboljsa svoj zivot i prosiri horizonte. Zar ne zeli da vidi svet? Zar ne zeli da se obrazuje, ne shvata Vil. Zar zauvek zeli da ostane u tom malom gradu i time bude zadovoljna, prenerazen je Vil. Kada ona kaze da za to nema novca, on odgovara da to nije opravdanje. Sada se sudaraju dva sveta: njegov svet bogatih i njen siromasni svet. Zajedno gledaju filmove koje naravno on odabira jer ima ukusa i zna koji su filmovi vredni; gledaju uglavnom filmove sa prevodom sto ona nikada nije radila. Uz njegove instrukcije lako dolazi do novih saznanja i otvara joj se citav jedan novi svet. Lagano se zaljubljuju jedno u drugo. I njegova agresija popusta. Tamo gde se iznenada rodi ljubav nema vise mesta tugama i nezadovoljstvima.

Luiza sve redje vidja svog decka, sve vreme je obuzeta Vilom Trejnorom. Na zidovima njegove velike kuće gleda fotografije njegovog predjasnjeg aktivnog zivota. Lep i mlad, i pored njega jedna isto tako lepa i mlada devojka. Ali nju ne vidja u kući. Saznaje da se Vilova bivsa devojka udala za njegovog prijatelja, i to je jedan od dosadnijih klišea ovog romana. Ono sto nije dosadno je sto Luiza pristaje da bude Vilova pratnja na vencanju njegove bivse. Pomaže mu da prebrodi jedan takav dan, dan izdaje i ostavljenosti. Zahvaljujući Luizi, Vil nije sam i cak pleše na tom famoznom venčanju drzeci Luizu u krilu dok rukama okrece invalidska kolica. Luiza je zaljubljena ali ubrzo i prenerazena saznanjem da Vil zeli da okonca svoj zivot na klinici Dignitas u Cirihu. Sada shvata zašto je dobila posao samo na šest meseci; inace nemacki prevod romana upravo ima naslov – Ein ganzes halbes Jahr. Eutanazija je vec zakazana. Svakako, ona cini sve da ga od te ideje odvrati ali ni zajedničko putovanje na Mauricijus ne pomaze da ga ubedi da promeni svoju odluku. Da, on zeli da zivi ali svoj predjasnji zivot. Da, on je voli ali nije siguran da li ce ga ona za nekoliko godina gledati sa sazaljenjem. Ovaj deo romana je za kriticare najdiskutabilniji. Da li je Vil Trejnor samo jedan snob za kojeg zivot nema vrednost ukoliko je covek invalid i ima smisla jedino ako se putuje po svetu. Da li je stvarna poruka ovog romana: Zivot je bezvredan ako si nepokretan i bez obzira sto postoji zena koja te voli, i bez obzira sto ti bogatstvo omogućuje da svoj hendikep sto manje osetis, ti nalazis da tvoj zivot vise nema smisla?! Koliko ima tetraplegicara sa manje novca, a koji ipak zele da zive?! Ako su ovo mozda i stavovi autorke koje ona projavljuje kroz svoje junake onda su ti stavovi veoma nezreli i podlozni bolesnom hipster trendu današnjice: Tvoj zivot je cool jedino ako putujes, imas trazenu i priznatu fakultetsku diplomu i blistavu karijeru.

S druge strane, ovaj roman ipak nije samo otuzna ljubavna prica vec pokrece i debatu o opravdanosti i moralnosti eutanazije. Ko sme doneti odluku o okončanju zivota: Covek ili Bog? Ko sme osuditi bilo ciju odluku o okončanju mucnog zivota kojeg je bolest unistila? Moze se o Vilovoj odluci diskutovati ali licno smatram da svakom coveku treba da bude ostavljena sloboda da sam donese odluku da li je njegov zivot vredan življenja ili nije. Vilovo stanje bi se samo pogorsavalo, nikakvih izgleda za boljitak nije bilo. Nije vise zeleo da se muči, doneo je radikalnu ali ipak hrabru odluku. Potrebna je velika hrabrost popiti pilulu smrti na klinici smrti u Cirihu.

Radikalne odluke nasih voljenih padaju nam tesko. Zivot se menja na sasvim neočekivane nacine i pun je iznenađenja, bilo da su pozitivna ili negativna. Cekala sam na Happy End ali nije ga bilo. Kraj romana je surovo realistican i zbog toga je zivotu slican..i zbog toga je ovaj roman ipak bio vredan čitanja.

***

U Cirihu

Mislila je da nece imati snage ali je na kraju ipak znala: ne moze ga poslednji dan njegovog života, ostaviti samog.

Ni sama nije znala koliko je dugo pored njega lezala. Lekari su je zamolili da izadje kako bi Vilovi roditelji mogli da se oproste sa njim.

 

***

U Parizu

Sedela je u jednom pariskom kafeu, jela kroasane koje joj je on nekada preporucio i citala njegovo poslednje pismo. Ostavio joj je toliko novca da je mogla da kupi sebi stan, i plati neke buduce studije. “ Nemoj mnogo da mislis na mene, nego samo zivi..“, napisao joj je na kraju pisma. Ustala je i uputila se ka parfimeriji koju joj je takodje preporucio.

Bogat i uspesan muskarac pomogao je jednoj siromasnoj devojci cistog srca, zvuci opet kao klise. No, prave ljubavi se zaista i dogadjaju se ljudi rukovode emocijama, a ne proracunima.

***

I na kraju Njujork

Ona nije upisala studije, to smo saznali u nastavku knjige. Dugo se lecila od depresije u jednoj grupi za pomoc ljudima koji su izgubili nekog bliznjeg. Tamo je upoznala i novu ljubav. Na kraju je ipak odletela u Njujork i prihvatila jednu poslovnu ponudu, realizam je opet pobedio, izabrala je karijeru umesto ljubavi ili mozda jos uvek nije prebolela Vila Trejnora. Ispostavilo se da on ima cerku za koju nikada nije saznao. Ko zna, mozda bi odlucio da zivi da je znao za postojanje svog deteta. Sve to smo saznali u nastavku romana koji mnogi citaoci ne vole jer u njemu nema Vila Trejnora. Meni se drugi deo cak vise svidja od prvog jer pokazuje da ima zivota i nakon velikih zivotnih lomova.

Luiza Klark se svetu prilagodjavala, a Vil Trejnor je svet kreirao po svojoj volji. On ju je naucio da takodje kreira svet, a ne da mu se povinuje ili preda. Nakon njegove smrti morala je ponovo da se sastavlja, a najteze je bez osipanja ponovo sastaviti sebe. Nije ostala u tom malom engleskom gradu, veliki Njujork je sve vreme cakao na nju. On ju je i tome naucio – da donosi sulude, hrabre odluke i znala je da bi bio ponosan na nju i na sve ono sto je prebrodila ili postigla nakon njegove smrti.  Volela ga je i brinula o njemu. Voleo ju je i brinuo je o njoj. Ko nas voli, taj o nama brine, i time se svaka prica zavrsava. Ili pocinje.

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

5 thoughts on “Dok nas eutanazija ne rastavi

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: