Herr Dobrosavljević

Bitno je da ne izadjem iz pameti…

Da li bi moj život i moji poslednji dani bili drugačiji da pre pedeset godina nisam napustio svoju domovinu, da sam ostao u Zemunu ili u svom rodnom Prokuplju? Možda bi bilo sve drugačije ali sigurno mnogo gore nego što mi je sada. U ovom staračkom domu imam makar krov nad glavom i tri raznovrsna i sigurna obroka. U Prokuplju bih možda gladovao, a možda i umro do sad; svako jutro je ovakvim mislima naš Herr Stanko, u susretu sa svojim corskokakom, započinjao svoj unutrašnji monolog. Bitno je da ne izadjem iz pameti, ponavljao je u sebi.

Vidno onemoćao, istrošen od rada u švajcarskoj firmi AluSwiss, posustao od bolesti, ipak se u tom staračkom domu oporavio.

Uskoro će proslaviti svoj osamdeseti rođendan, tom prilikom će dobiti i prigodan poklon od osoblja. A pre četiri godine bio je gotovo oslepeo! Kroz magnovenja demencije u začetku, ipak se svega seća, i kako su ga prijatelji sproveli do staračkog doma i kako je nemoćan tada bio. Sada mu je bolje, nije postao senilan, demencija je uvukla svoje kandze i povukla se pred jacim protivnikom, vid mu se vratio i hoda bez štapa i često se pita: “ A, šta ću ja više ovde? Da li da pozovem socijalnog radnika da me odavde izbavi? Nemačka je pravna država, sigurno bi mi neko pomogao. “ . U takvim razmisljanjima zanesen, Stanko nehajno pogleda na svoj ručni sat i shvati da je skoro 12 sati i vreme je za ručak. Tek tada se dozove pameti da njegova penzija nije dovoljna da iznajmi stan, da ne bi imao za hranu, da nema nikoga ko bi mu pomogao, i hitrim korakom pojuri u salu za obroke.

Stanko se nikada nije ženio. Kada ga pitaju zašto nije, on odmahne rukom i kaže: “ To je komplikovano. “ U Srbiji je poslednji put bio 1995-e godine, kada ga pitaju zašto nije, on opet kaže: “ To je komplikovano. “

Misteriozan je naš Stanko, pomalo i čudan, užurban, netipičan stanar baden-virtemberškog staračkog doma.

Najstariji stanovnik ovog doma je rođen 1916 – godine, a najmlađi 1966 -godine. Mladi prerano onemocali, stari predugo nemocni. Stanko je ponekad zgrožen pojedinim starim ljudima u invalidskim kolicima; dešava se da na podu zatekne i izmet koji neko slučajno, u hodu ispusti. Zgrožen je prizorima prastarih, tužnih lica, gadni su mu neartkulisani zvuci koje ispuštaju pacijenti nakon šloga, a takvih ima.

Avaj, svakakvih tu ima, i Stanko se ponekad pita: “ Šta ću ja među ovim starcima? Oni su razmazeni, prenemazu se, otvaraju usta da im neko ubaci hranu, gladni su i paznje i hrane. “ A onda se seti da je on i star i počne da filosofira, šta je uopšte starost, od koje godine života je čovek star? Stanko je studirao filosofiju u Beogradu. Kada je tadasnji Savezni Biro za zapošljavanje ponudio opciju odlaska na rad u AluSwiss u nemackom Singenu nije se dvoumio, otišao je bez osvrtanja ali knjige su ostale njegov život. Svako jutro pročita Süd Kurrier, a potom o tome diskutuje sa Herr Zigfridom Ufermarkom. Stanko i novi stanar njihovog zajedničkog doma Zigfrid brzo su se sprijateljili. Stanko je vrcav, stalno se šali i „zadeva “ što ozbiljnom nemačkom gospodinu prija. Zigfrid je bio profesor engleskog jezika, sporta i politike u jednoj privatnoj školi. Po nemačkom sistemu obrazovanja, svaki profesor predaje po dva predmeta. Treći predmet je Herr Zigfrid predavao iz zadovoljstva. Otisao je u penziju, a onda je počeo da zaboravlja…Supruga ga je smestila u starački dom. Oni su u braku ali su živeli u odvojenim kućama. O njemu nije mogla ili nije želela da brine ali ga obilazi. Zivotne sudbine su odista dramaticno razlicite. Zigfrid hoda uz pomoć štapa, Stanko ga prati i pazi. Razgovaraju o raznim temama: da li je Tito bio diktator, da li je se Šreder iskreno pokajao i sl. Ponekad i cute u prijatnoj tisini u kojoj nema nelagodnosti. U nekim trenucima Zigfrid ne može da se seti Stankovog imena pa ga oslovi sa Rodolfo ili Alberto. Stanko se nasmeje i zagrli ga: “ E, moj Zigi, Zigi. “ Na Zigijevom licu se vide bore ali se ne vidi starost. Kada Stanko svojom radoznaloscu i pitanjima zaroni u te bore, ne izroni nikada isti; uvek bude obogacen nekim saznanjem iz zivota svog novostecenog prijatelja. A Zigi, sta god mislio o Stankovom namucenom zivotu, zaboravice brze nego sto je do tih saznanja i dosao. Time Stankove tajne bivaju osigurane, kao u sefu zaborava sa izgubljenom sifrom. Da, starački dom nije samo zadnja stanica, u njemu se rađaju i prijateljstva.

Mnogo je lutao nas Stanko. Kao i svako inteligentno bice koje trazi sebe. Nikako nas Stanko nije mogao da stane, i svoje ime opravda. Sve dok nije sreo svoju starost, sve dok nije sreo druge stare ljude. Tada je Stanko konacno stao. Nasao je druge, nasao je sebe, nasao je kraj svog puta.

Osim nepokretnih, dementnih osoba u domu se nalaze i lečeni alkoholičari to jest suvi alkoholičari koji više ne piju, kao i alkoholičari koji još uvek piju. Takvi imaju pravo na tri piva dnevno. Stanko ih cesto cuje kako se prepiru. Ne stide se svoje sramote, uvek pomisli kada ih sretne. Zatim se pokaje, i oni su stvorenja Bozja, ko zna zasto piju, i zasto je zavisnost ono sto im zivot ispunjava. Toliko ljudi na jednom mestu, no ipak su svi oni usamljeni. Samo ukoliko ne uvecaju distancu ljubavi prema svetu, oni mogu izaci iz jednosmernog puteljka koji se usamljenost zove.

Demencija je poprimila epidemiološke razmere. Frau Renner ne može da se seti da li je bila udata?! Ona više ne zna da li je postojao Herr Renner? Izasla je iz pameti, zakljucio je Stanko. U prolazu je cuo kako frau Renner savetuje negovateljice. Ako želite da dočekate duboku starost kao ja, morate se baviti sportom. Sport, sport i sport, uverena je frau Renner, omogućuje dug životni vek. I druženje. To ne zaboravi da spomene. Ona ima 98 godina i može da potrči kao i da u ležećem položaju podigne nogu pod uglom od 90 stepeni. Dve starice preko puta njene sobe to više odavno ne mogu. Jedna lezi u polozaju embriona, druga ima zgrcene prste koje je nemoguce otvoriti. Mesecima su u stanju budne kome, i najverovatnije više neće ustati. Stanko smatra da su one slučajevi za palijativnu medicinu ili za eutanaziju ali to je još uvek tabu tema u Nemačkoj. I istopolni brak je bio tabu tema pa više nije. O svemu treba javno govoriti.

Covek je propadljivo bice, citav zivot je zapravo samo postepeni proces propadanja. Kod nekih je taj proces ubrzan, kod nekih je sporiji. Zavisi od srece ili energije. Ili od neceg treceg, neke tajne koju jos niko nije, niti ce dokuciti. Finale zivota i amen na koncu svega. Tajna covekovog bitisanja jos nije otkrivena. Svi smo gusenice, samo ce neki ostati leptiri. U vecnosti.

***

Negovateljice imaju uvek neki program za stanare doma. Stanko je već rezao bundevu za Halloween dekoraciju, pravio kolač od luka, igrao bingo, karte i Ne ljuti se čoveče, gadjao dart strelicama…

Jedno jutro, pitali su ga želi li da ide na kratki izlet do grada. Samo ako Zigi pođe sa mnom, odgovorio je. Otišli su na kafu u pratnji negovateljica. Ne moraju da plate. Starački dom plaća kratke izlete. Hej, Sabine, obratio se Stanko negovateljici, ja i Zigi cemo tursku kafu i sljivovicu. Okej, in Ordnung, nasmejala se Sabine. Nema turske kafe vise ni u tiurskim imbisima, nego samo kafa iz automata tj.kafe-masina, a sve su to blage kremaste kafe bez tezine onog mutnog tropa. Mozda je i bolje tako. Stanko je popio kafu i spakovao u džep jedan kroasan sa sunkom i sirom, za kasnije. Kao da se boji gladi..kao da balkanski strahovi nisu iscileli..

Da li bi mi bilo bolje da sam ostao u Srbiji, pitao se opet. Bilo bi drugačije, ali možda bih bio i gladan. Sve svoje sobom nosi, jedan je od Stankovih omiljenih latinskih citata. Samo slobodni ljudi sve svoje sobom nose; oni koji su pustili korenje porobljeni su na tom jednom mestu mozda i zbog nemogucnosti da bilo sta u sebi ili sobom ponesu.

“ A, Zigi, mladi momče, vidim ja da ti gledaš ove mlade negovateljice. Nemoj, budi dobar, danas ti dolazi žena u posetu. „, uspeo je Stanko ponovo nasmejati Zigija. Dok je negovateljica placala racun, u jednoj ruci joj je bio novcanik, u drugoj nekoliko novcanica, a u ustima ostaci djevreka. “ Hoces da ti pripalim? „, pitao ju je nas otkaceni saljivdzija Herr Stanko. Ona se zakikotala uz konstataciju kako je smeh lekovit, i preko potreban upravo na radnom mestu kakvo je njeno.

***

Uskoro će i ručak. Možda u Srbiji ne bih to imao, razmišljao je Stanko. Plasticna podloga za tanjir na kojoj piše Herr Dobrosavljević mu je sigurna, za nešto više od toga, dok poslednji dani teku, ipak je kasno. Ljudima koji imaju dusu ne treba mnogo. Onima bez duse treba previse. Nakon rucka ce igrati skat, naravno sa onim stanarima cije se mozdane celije jos nisu predale. Sve dok mogu da se igram, ja sam mlad, Stanko je hrabrio sebe. Previse smo pametni i mastoviti da bismo sebi dozvolili da ostarimo, pa makar se nalazili i u domu staraca, motivise Stanko sebe i svog Zigija.

 

Bitno je da ne izadjem iz pameti…

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

6 thoughts on “Herr Dobrosavljević

  1. Tužna priča. Starost je, sama po sebi tužna. Ali postoje ljudi poput Stanka koji ipak nose u sebi dozu optimizma. I to njegovo “ Samo da ne izađem iz pameti“ mnogo znači. Važno je da je svestan da može da postane dementan. Sreća je što ipak postoje i oni koji do svoje smrti nisu dementni.

    Liked by 2 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: