Kemal paša, Kemal paša

U fabrici

Kemal paša, Kemal paša, Kemal pašaaaaa..odzvanja na ulaznim vratima jedne fiktivne fabrike u Nemačkoj. Radosna “ pevačica “ je Albanka po imenu Bekrije, starija žena čistog lica bez bora ali sede kose. U helankama i čipkanoj bluzici kratkih rukava, ona čisti i peva. Na nogama nema ni čarape, kaže da joj nije hladno iako je novembar i kiša pada. Nikada nije bolesna jer je njena zastava crno – crvena, tako kaže kad je pitaju za zdravlje. Bekrije misli na albansku zastavu ili na neke samo njoj poznate, čudotvorne moći koje joj ta zastava emanira. Nikada ne nosi rukavice iako radi sa opasnim sredstvima za dezinfekciju. I ima čiste ruke! Moguće da je i to zbog zastave…

Turkinja Fatma, na lošem nemačkom je pita:

“ Odakle si ti Bekrije? “

“ Iz Dečana! “ , kao iz topa Bekrije odgovara na još gorem nemačkom. “ Odatle je Ramuš Haradinaj! „, ponosno nastavlja kao da je reč o nekom Nobelovcu, naučniku ili sportisti kojim se treba ponositi. Fatima je bledo gleda, nema pojma ko je taj Ramos ili Ramuš, niti je zanima, ona misli kako će da završi smenu u proizvodnji. Mašine prave nesnosnu buku, sa traka izleću plastične četke i ostale slične stvari od plastike. Radno mesto joj je prilično kancerogeno i ona je toga svesna. Ne može da bira. Ima li smisla pitati kolegu koji do nje stoji odakle je poreklom? Možda iz Poljske, možda iz Rumunije, možda je i siromašni Nemac koji takođe nije u mogućnosti da bira radno mesto, svejedno ga neće razumeti. Bekrije je otišla sa svojim zogerima ili mopovima na drugi sprat, no i dalje se čuje njena pesma.

Kemal paša, Kemal paša, Kemal pašaaaaaa…njena zastava je crno – crvena, baš kao i đavo.

U jednoj novoj, velikoj kući

Ralf je Nemac u ranim tridesetim, poreklom iz Frankfurta, radi u kancelariji, ima ćerku od nekoliko meseci i suprugu koja je ponovo trudna. Ona je na trudničkom bolovanju ali prima platu skoro isto kao da radi na svom radnom mestu, prodavnici obuće Dajhman. Dugo su putovali po svetu, od Dubaija preko Kanarskih ostrva do zimskih odmarališta na Alpima. Sada su rešili da se konačno skuće jer i porodica se uvećala. Iznajmljeni trosoban stan više nije dovoljan. Uzeli su kredit jer kuća košta 300 000 evra. I biće brzo završena sa sve podnim grejanjem.

Ralf i supruga stalno govore kako se plaše za svoju egzistenciju, iako oboje imaju izvanredna primanja i izvrsna radna mesta. Angažovali su nekoliko molerskih i građevinskih firmi, radnici će sve obaviti za njih. Ponekad se sete da radnicima kupe pizzu ili kebab, a cesce ih samo ljubazno pozdrave u prolazu i ponude kafu. Ili misle da je to dovoljno ili smatraju da radnici zarađuju dovoljno da sebi kupe doručak ili rucak. Zapravo, to ih narocito i ne zanima, a i ugovorom nisu obavezni da misle o tome šta će radnici jesti. Veceras idu na veceru. I tamo ce prijateljima pricati o novoj kući i kako je borba za egzistenciju bas teska.

Na veceri je supruga upotrebila jednu englesku reč. Ralf joj je kroz šalu skrenuo pažnju da bi trebala da koristi nemačke reči, naročito sada kada se na ulicama Nemačke mogu cuti brojni, njima strani jezici kao da je reč o modernoj Vavilonskoj kuli.

Kemal paša, Kemal paša…

U azilantskom stanu

Omran je mlad muškarac iz Sirije. Živi u jednom solidnom stanu sa porodicom. Stigao mu je dopis da će taj stan uskoro morati da napusti jer jedna veća porodica, takođe iz Sirije treba tu da se useli. Omran je besan. Zar je zato pobegao iz svoje zemlje, brodovima, avionima, automobilima i pešice? Da bi ga neko sad iseljavao? Zar je napustio vojsku u Siriji kako bi izbegao da generali viču na njega i teraju ga u borbu u koju ne želi da ide? Da bi sada nemački službenici takođe vikali na njega? Omran ne zna sta se to sa njim dogodi ali kada neko i malo povisi ton na njega, on gubi kontrolu. Socijalni radnici su dolazili, no nisu vikali, govorili su strožijim, odlucnijim tonom jer nisu videli drugačiji nacin da mu objasne. Omran je to protumacio kao vikanje, i od tada nema mira.

Osvanuo je dan iseljenja. Socijalni radnici su pred vratima. U kriticnim momentima, Omran uzima svog sina i preti da ce mu prerezati grkljan, zatim skače kao polulud i preti da ce zapaliti stan. Stigla je i policija, ubrzo i vatrogasci. Citava ulica je blokirana zbog njega. Omran gleda kroz prozor i ocekuje ulazak policije u stan. Bes ga je iscrpeo, ostao je bez snage, seo je na kauč i zagledao se u jednu tačku.“ Niko neće vikati na mene. „, “ Niko neće vikati na mene. „, tiho je ponavljao sebi u bradu. Njegova porodica je ovaj put imala sreće.

Šta se dešavalo sa njim i njegovom porodicom nakon sto je iseljen u manji stan, niko ne zna. Ali svako zna da je on hodajuca tempirana bomba. Sta ce se desiti kada sledeci put neko bude ostrije razgovarao sa njim? Njegovim tankim zivcima vise niko ne moze da veruje. Možda mu se supruga obrati tonom koji on oznacava kao “ visok “ ; sta ce se onda dogoditi sa njom? Stres u sirijskoj vojsci i vikanje generala zauvek su ga oštetili.

***

Tajna opstanka je u sinhronizaciji različitosti. To je ujedno i tajna ljubavi, kao i uspeha. Možda neko od junaka ove kratke priče i uspe u tome. Ne ubijaju tenzija i težina života, ono što ubija je neprihvatanje, izolovanost i neodlučnost.

Ovaj surovi svet ispunjen nejednakošću i nelogičnostima , verovatno, spasiti se više ne može, ali pojedini čovek uvek može. Ako hoće.

Kemal paša, Kemal paša…

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

2 thoughts on “Kemal paša, Kemal paša

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: