Ne mora uvek biti harmonicno

Ne znam zašto, i ne znam kako ali sve više roditelja iz cele Evrope imaju problem sa emocionalnim reakcijama svoje dece.

Nedavno mi je jedna prijateljica koja ima trogodišnje dete opisala svoja iskustva i sa kakvim se sve problemima susreće svakoga dana. Naime, svakoga jutra ona mora da joj obeća kesicu bombona sa ukusom maline kako bi dete uopste izašlo iz kuće i smestilo se u auto. A počelo je sve tako što je ćerkica nekoliko dana bila razdaržljiva, ljuta ili tužna i nije želela da ide u vrtić. U očajanju, majka je došla na ideju da je tom slatkom kesicom odobrovolji. Želela je da zna šta ja mislim o tome kako bi potražila alternativno rešenje. Predložila sam joj da devojčicu prijateljski a ipak odlučno odnese do auta i istrpi njenu protestnu viku. Rekla je da bi to dovelo do još jednog ćerkinog emocionalnog ispada. “ Želim da odrasta u harmoniji. „, glasilo je njeno obrazloženje.

Svi roditelji imaju jednu zajedničku želju: njihova deca treba da budu vesela, harmonična, fina i dobra. A kada bismo te iste roditelje pitali da li su oni uvek veseli i harmonični, sigurno da bi odgovor bio: “ Nismo ali se trudimo da im damo pozitivan primer “ 😁 Ova tendencija je isto toliko tužna koliko i zastrašujuća.

***

Jedna otvorena razmena osecanja znacajna je za kvalitet medjuljudskih odnosa koji porodicni zivot cine punovrednim. To vazi za citav emocionalni spektar, ukljucujuci i iracionalna i neobjasnjiva osecanja. I zato je tuzno kada roditelji podrzavaju samo harmonicne tonove iz ovog repertoara osecanja, i kada sebe oznace kao uspesne roditelje samo u slucaju kada su im deca kao Teletabisi. Polovina od ove dece ce svoja osecanja koja ne pasuju u ono sto roditelji smatraju pozeljnim dugo potiskivati, ne shvatajuci da tako ne mogu razviti osecaj sopstvene vrednosti. Osecaj sopstvene vrednosti im je neophodna stavka u razvoju, neizbezna, bez nje se ne moze, bez nje jednostavno nema razvoja zdrave licnosti. Kada je sa osecanjem sopstvene vrednosti sve u redu tada znamo dve stvari, i to odlicno: poznajemo sebe, svoje misli, predstave o vrednostima, osecanja i reakcije, i kako treba shodno njima da se ponasamo. No, kada roditelji deci signaliziraju da je vecina emocija koje ispoljavaju zapravo nepozeljna, onda su svi ovi navedeni procesi zaustavljeni. Rezultat se pokaze cesto tek u pubertetu kada detetj. tinejdzer svoja stesnjena osecanja pocne da otpusta kroz haoticnost i nesredjenost destrukcije, ili potone u depresiju, ili u razmisljanja o samoubistvu. Ili pozeli sebe fizicki da povredi samo da bi malo nesto osetio pa makar to bio i bol. Ostala polovina dece kooperiraju sa roditeljima sto rezultira time da su sve vreme neraspolozena i frustrirana tom beskonacnom borbom za moc sa roditeljima. U toj borbi za moc radi se samo o pravu deteta da bude srecno, tuzno, uplaseno, ljuto, a da to ne predstavlja problem roditeljima.

Mozda bi neki pedagog onoj zeni s bombonama sa ukusom maline to bolje od mene objasnio..Preduslov jednog harmonicnog razvoja je prisustvo prostora za neharmonicnost, i pre svega prihvatanje te neharmonicnosti.

Roditelji nisu dobili od Boga zapovest ili obavezu da moraju biti “ pozitivan “ primer ili uzor svojoj deci. Prema mom misljenju, pozitivni uzori i ne postoje. Postoje samo uzori, i nasa deca podjednako dobro uce iz onog sto mi mozemo, kao i iz onog sto mi kao roditelji ne mozemo. Deca nece biti ostecena time sto ce proziveti spektar razlicitih emocija. To je nacin da zapravo razviju moc empatije, ili onog sto pedagozi nazivaju socijalnom kompetencijom. Treba ih uciti da razumeju druge ljude, i da postuju njihova osecanja. A kako cemo to postici ako deca ne smeju sopstvena osecanja slobodno da spoznaju? Samo zbog toga sto te emocije ne pasuju u sliku koju su roditelji zamislili. Roditelji se moraju vezbati strpljenju.  Samo u slucaju kada dete dozivi jednu duboku spoznaju svojih emocija i reakcija na iste, i na taj nacin dostigne osnovu za zdrav osecaj sopstvene vrednosti, moze imati dobar odnos sa roditeljima, a sve to bez smetnji koju cine podsvesne emocije. Ili potisnute. Jedno normalno i lepo detinjstvo podrazumeva na hiljade i hiljade gorkih udaraca, stotine manjih ili vecih gubitaka, tuga ili ocajanja. Hiljade konflikata koji nas ostave povredjenim kao i onih koji nas ucine euforicnim i radosnim. Zadatak roditelja nije u tome da uredjuju svet emocija svog deteta. Njihova je obaveza, kao i privilegija da se interesuju za te emocije, i da uce od njih.

Znam da je roditeljima koji imaju fiksaciju zvanu harmonija tesko da se suoce sa konfliktima ciji su deo njihova deca jer mozda ne umeju sa tim da izadju na kraj. Ili su jednostavno lenji, i zele brzo resenje konflikta kako bi brzo imali svoj mir za kojim zude. Posledica svega ovoga moze biti da takvoj deci na kraju nedostaje osnovno poznavanje samog zivota kao takvog i svih iskustava koje zivot sa sobom nosi.

Odluka da se ima dete je individualne prirode. Dobijamo decu jer to zelimo. Nakon sto se dete rodilo , mora se sto je moguce pre povratiti ravnoteza  izmedju orijentisanosti roditelja na sebe i interesovanja za dete ali uz svest da ono ima svoj temperament i svoju egzistenciju. Svaki put kada dete korigujemo ili ga usmeravamo, moramo se zapitati cinimo li to za dete ili za sopstveni portret odn. sliku koju gradimo ili smo izgradili o sebi. Ako zabranjujemo ili onemogucujemo odredjene emocije presecamo vezu preko koje mozemo dobiti feedback. Feedback – a sta dete misli o svemu tome, i sta ono oseca? Tako gubimo sansu za sansom u misiji zvanoj uspesno roditeljstvo.

 

Na kraju malo muzike 🙂

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Published by

hofmanaginica

Lively Spirit Woman

6 thoughts on “Ne mora uvek biti harmonicno

  1. Držati dete pod „staklenim zvonom“ je jako, jako loše. Takođe je i stalna potreba za harmonijom loša jer se time potiskuju osećanja. Dete ne može da odraste i postane stabilna ličnost ukoliko živi sa roditeljima koji stalno ispunjavaju i sitna i krupna osećanja zarad harmonije. Kada pođe u školu nastaju problemi.

    Liked by 1 person

    1. Da, tačno. Najgora rečenica koju jedan roditelj može da izgovori je: “ On/a će imati sve što ja nisam imao/imala. “ Kad to čujem, zapitam se jesmo li toliki paćenici kao roditelji ili toliko nezadovoljni onim što smo imali ili postigli? Ne mora se sve imati ili postići.
      Recimo, proletos je igralište na koje sa ćerkom idem bilo okupirano elektro-autima. To je zabranjeno. Igralište je za igru, trčanje, tobogane i sl. I kad jedno dete ponosno uleti sa svojim malim mercedesom ili ferarijem ostala deca koja nemaju takva auta ili taj daj nisu sa autom došli na igralište postaju uznemirena, neka pocnu i da plaču. Ne znam kakvi ce ljudi postati ta deca koja su sa 5 godina dobila crveni ferrari? Da li treba svaki roditelj da kupi takav auto svom detetu. Mislim da ne treba. Ali drago mi je sto postoje deca koja ustupe svoj auto da mogu i oni koji nemaju da provozaju. Takva deca su u manjini, i to je zabrinjavajuce. Vise je onih koji ne daju, i ne dele. Roditelji tako lako mogu da omanu, a da uopste toga nisu ni svesni.

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: